Staša Bukumirović je završila kameru na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u oktobru 2014. godine, a kako mi je sama rekla, toga je postala svesna tek sredinom 2015. godine. O tome kako i zašto je počela da se bavi fotografijom, kaže:- Nemam melanholične priče koje datiraju iz detinjstva. Bila sam na prvoj godini Filološkog fakulteta i spremala neki bitan ispit. Dan je bio između zime i proleća, ono zaslepljujuće lepo sunce zimi, ustala sam od stola i uhvatila neki mali bezveze fotoaparat koji sam imala iz 'eto ako nešto zatreba' razloga, i shvatila da sam pogrešila. Grubo rečeno, prošlo je sedam godina, ali od stvari od kojih me nije sramota još mnogo manje. Mislim da smo svi imali svoj 'filološki'.
Reklame
Sada kad jasnije vidim to, rekla bih da sam imala veliki problem sa komunikacijom. Takođe, nisam umela, niti želela da rešavam svoje emotivne probleme i odnose sa ljudima. Verovatno sam mislila da će slike koje rekonstruišem iz nečeg što osećam moći da naprave most između toga ko sam ja za sebe, i onoga što će drugi pročitati iz neke predstave mene. Sada fotografišem stvari koje bih volela da se dešavaju, bez obzira na to da li se dešavaju stvarno ili ne. Često to loše definišem rečima. To su sve slike koje ja lično uglavnom nisam doživela, a osećam se kao da jesam i da ih evociram. Čini mi se da kao da stalno izmišljam svoje detinjstvo pretvarajući ga u ono što želim da bude. Isto tako sam skoro u spotu za Jesenji orkestar (Godine u vetru) anticipirala odlazak, tačnije, spremanje za odlazak, održavanje bliskosti među razdvojenim ljudima, i ostajanje, a sve kroz svakodnevne radnje bilo čije mladosti - kaže Staša.Ove fotografije sam videla nekoliko puta, promaljale su se po internetu, a sada su i na Stašinom sajtu. Kad god sam ih gledala, izgledale su mi kao da su deo jedne celine i mislila kako bi bilo šteta razdvojiti ih i raspršiti tu priču za koju ni sama nisam znala kakva je. Staša kaže da baš ove fotografije i jesu i nisu deo jedne celine.- U mojoj glavi, sve što radim za sebe sada i nekoliko godina unazad pripada jednoj celini, u smislu da je osećaj koji prikazujem na njima u suštini isti. Nikada ne radim u serijama. Probala sam, ali mi se to ne sviđa, ne funkcionišem tako, osećam da je isiljeno. To će se možda nekad promeniti. Naravno, druga stvar je ako se radi serija komercijalnih fotografija za nekog drugog.
Reklame
Što se samostalnog rada tiče, možda će nova celina nastati kada počnem da radim sa ženama, pošto se retko dešavalo, a već neko vreme veoma priželjkujem to. I kada postanem opuštenija, što pokušavam, ali nisam sigurna da je moguće. Ne mislim na onu lažnu vrstu opuštenosti koja je sve prisutniji pojam i koju ljudi često greškom čitaju kao nekakav 'kul' faktor. Mislim na neki prirodni instinkt, model ponašanja i osećaj u svemu što u životu radimo.Na njenim fotografijama su uglavnom mladi ljudi, mada kaže da ne preferira mlade ljude u odnosu na starije, iako se većinu vremena oseća kao prerasla tinejdžerka.- Prvo sam radila sama sa sobom. Predstavlja vam poteškoću kada želite da ostvarite određen izraz i osećaj, šta god rekli ili uradili neće učiniti da dobijete isto to što je u vama u drugoj osobi. U isto vreme sam počela veoma sporo da prihvatam to i upoznala osobu koja mi je bila neverovatno slična na neke načine. Mislim da je jedini odgovor na pitanje to da prosto nemam dovoljno blisku stariju osobu. Malo mi je teško mi je da zamislim da ta osoba postoji i da mogu da joj tražim da se skine i legne u močvarnu travu, ili da stavi mač u usta. Volela bih da postoji. Takođe, mislim da u mladim ljudima nalazim specifičnu dozu naivnosti, a to je nešto što mi je u životu postalo jedna od dražih stvari.Na ovim Stašinim fotografijama možemo da vidimo i odnos priroda/telo.- Pokušavam da pristupim portretima na direktan i intiman način, dozvoljavajući subjektima da prikažu svoj lični identitet, pol, raspoloženje i emocionalno stanje kroz najjednostavnije principe držanja tela. Telo je isto što i ta priroda, u položaju je oslikano stanje nečeg lepog, ružnog, nečega što nas plaši ili uzbuđuje. U dodiru jedno s drugim, utičući jedno na drugo, postaju još izražajniji - kaže Staša.
Reklame
Pitala sam je da li se nekad pokajala zbog nekog snimka.- Nekad u momentu fotografisanja nečeg banalnog, što samo ja iz nepostojećih razloga u datom trenutku vidim kao zanimljivo, a u isto vreme znam da je potpuno bezveze) imam običaj da kažem naglas 'kako ću se kajati zbog ovog snimka', jer mi je kako se bližim kraju negativa svaki snimak dragocen, i skoro uvek se desi da na kraju jako grdim sebe jer završim na nekom divnom mestu sa ispucanim filmom. Ali, to nije to, mislim da ne postoji kajanje, samo shvatanje pogrešnog pristupa u nekoj prošloj situaciji, jer se neće ponoviti.Pogledajte ostale fotografije:
