Može li depresija da se izrežira

Možemo da krivimo Džefrija Judžinidisa zato što to nikada nije objasnio, Sofiju Kopolu zato što je učinila to isto, ili Kirsten Danst zbog te bujne plave kose, ali neko ko je radio na filmu Samoubistva devica je umotao samoubistvo i sve što ono sa sobom nosi u isuviše lep papir za pakovanje. U prvoj sceni filma se pojavljuje trinaestogodinja Sesilija Lisbon, „prva koja je otišla", lepa devojčica u krvavoj kadi koja hladnokrvno zuri pravo u… kameru. To je divna knjiga i sjajno realizovan film, ali misterija, glamur i požuda koji krase sestre Lisbon i svaki njihov potez, koje napaljenih pogleda prate momci iz komšiluka, za zrnce su romantičniji nego što bi trebalo.

To je problem na kojem zakaže mnogo filmova i drugih oblika umetničkog izražavanja kada je u pitanju mentalna bolest, naročito u žanru koji se bavi stasavanjem generacija. Uzimo za primer Neprilagođenu, Trinaest, I u dobru i u zlu i Dobro je biti nečujan, i uočičemo trend isključivo lepih, namučenih ljudi, koji se češće zaljube nego što se ne zaljube, nauče svoju lekciju, i na kraju odu dalje. Ima i očaravajućih scena koje deluju potpuno životno: onih koje te preseku, ali su jednostavno isuviše… dobro izrežirane. Kada Vinona Rajder nađe Britani Marfi kako visi u kupatilu u Neprilagođenoj, u krug ide pesme Skitera Dejvisa End of the World . To je prelepo osmišljen, užasan trenutak. Komentari ove scene na Jutjubu uključuju i: „Stvarno ne mogu ovo da gledam, a da ne zaplačem. Ta pesma, to mače", „Vinona je prelepa!", „Kako se zove ova pesma? ;D", i „Britni, počivaj u miru". Ova scena, u kojoj glumi svoju smrt, je opasno blizu tome da u srcima filmskih gledalaca postane tragičnija nego njena stvarna smrt, u 32. godini, kada je pronađena mrtva u svom kupatilu.

Oskarom nagrađeni film I u dobru i u zlu je u svakom smislu autentičan, naročito scena kada Pet (Bredli Kuper) na tavanu traži snimak svoje svadbe, scena kada na ulici sa Dženifer Lorens čuje svoju pesmu koja ga okida, i scene sa sesija sa psihijatrom. Film i gluma tačno ilustruju način na koji ljudi kojima je narušeno mentalno zdravlje, a naročito oni koji pate od bipolarnog poremećaja, od apsolutno šarmantnih, zabavnih i srećnih ljudi u roku od nekoliko sekundi mogu da postanu ekstremno uznemireni. Ali šta se događa? Osim toga što je zabavan i mračan do te mere da je dobio Oskara, to je još samo jedan film sa srećnim krajem: svima je dobro, nalaze ljubav u trenutku kada je sve izgledalo beznadežno, i dobro prolaze na takmičenju u plesu. Optimističan je do tačke nerealnog.

Druga opcija je smrt. Samoubistvo Iana Kertisa u crno-beloj interpretaciji Antona Korbijna je razarajuće… i dobro režiran film. Toliko je, toliko je lep… ko ne bi poželeo da ide na posao izgledajući kao Sem Rajli, dok puši cigaretu, a na leđima pankerske jakne mu piše „MRŽNJA"? U pitanju je stilsko remek-delo. I tačno je, autentično i depresivno – pa, istinito je. Ali opet, stil i veština celog tog filma su malo isuviše lepi. Kada Samanta Morton (koja igra Ianovu mladu ženu) nalazi njegovo telo i sruši se na vratima, pesma Joy Division pod nazivom – pazite sad – Atmosphere, počinje da svira.

Postoji i ona završna scena u Rekvijemu za san, u kojoj Džared Leto gubi ruku zbog droge, Dženifer Koneli postaje prostitutka, njihov ortak drhti u zatvoru, a mama, koju igra Elen Berstin, se nalazi na psihijatrijskom odeljenju, poremećenog uma, i fantazira o TV seriji dok se njeni dragi prijatelji grle iz očajanja na klupi ispred. To je najmračnja stvar ikada, ali ekstremna i isuviše izdramatizovana; nešto za šta misliš da je stvarno duboko, kada imaš 18 godina, a posle shvatiš da nije.

Najmračnija scena u svetu jarkih boja Vesa Andersona je kada Riči Tenenbaum iz Kraljevskih Tenenbauma u jednoj sceni počinje da čupa, šiša kosu i brije bradu, pre nego što se pogleda u ogledalo i kaže, „Sutra ću da se ubijem". Scena je veoma moćna, i još je moćnija zbog hipnotičke Needle in the Hay Eliota Smita.

Najverniji opis koji sam ja gledala je u Satima, kada Nikol Kidman i Džulijen Mur odigraju srceparajuće tačne scene depresije i samoubilačkih osećanja. Čak ih ni dramatična filmska muzika Filipa Glasa nije učinila isuviše umetničkim.

I Lar Fon Trir to ume. U Melanholiji, Kirsten Danst igra ženu koja pati od depresije, koja ima sve, ali u tome ne može da uživa, dok je njena sestra (Šarlot Genzbur) logična i srećna. Onda dolazi do kraja sveta, i normalna, trezvena Šarlot bude ona koja odlepi, dok je depresivna Kirsten u stanju da prihvati svoju sudbinu i da pruža podršku svojoj sestri i sestrićima, i kada planeta padne na njih i zbriše ih sa lica zemlje. U jednom ranijem Fon Trirovom filmu, Festen, koji govori o bogatoj, nefunkcionalnoj porodici čije se četvrto dete ubilo, postoji još jedna emotivna i prelepa scena, kada starija sestra čita oproštajno pismo svoje mlađe sestre. „Znam da će ti ovo ispuniti život mrakom", piše u njemu, „Pokušala sam da te pozovem, ali znam da si zauzeta".

Jedan moj prijatelj je otišao na Univerzitet u Oksfordu da upiše englesku književnost. Kada su ga na prijemnom pitali, „Da li tragedija može da bude lepa", on je odgovorio „da" i primili su ga na trogodišnje studije. Ovi umetnički opisi mentalnog zdravlja nad kojima balavimo dok smo adolescenti, naravno, utiču na formiranje naših mišljenja i ideja, ili recimo morbidnih fantazija, o temi za koju znate – ako ste je lično doživeli – da ne izgleda kao scena iz filma. Nema filmske muzike, ne traje sat i po, i nema jedre Vinone Rajder da ublaži pad. Ne da kod tih scena ima ičeg pretencioznog ili neodgovarajućeg, već ih se ja sećam zato što su mi omiljene scene u mojim omiljenim filmovima. Jednostavno su isuviše savršeno spakovane; previše dobro odrađene, a zbog toga imaju potencijal da glamurizuju probleme s mentalnim zdravljem, što bi moglo – ne kažem da jeste – da dezinformiše ljude, sa svojim crno-belim završetkom: ljubav i sreća, ili smrt. Nema ničeg između, gde većina ljudi koji su pogođeni problemima sa mentalnim zdravljem živi.

U završnoj sceni Samoubistava devica fokus je ponovo na dečacima iz komšiluka. Narator daje završnu reč i to je, na kraju krajeva, veoma realističan (mada preterano elokventan) zaključak koji bi mogao da donese svako koji ima, ili je blizak nekome ko ima mentalnih problema.

„Toliko toga je tokom godina izrečeno o tim devojkama, ali nikada nismo otkrili odgovor. Na kraju više nije važno ni koliko godina su imale, niti to što su bile devojke, već samo to da smo ih voleli, a da one nisu čule naš poziv, i još uvek ne čuju da ih zovemo, u svojim sobama, gde su otišle da zauvek budu same, i gde više nikada nećemo moći da nađemo delove i ponovo ih sastavimo."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu