Eksplicitne fotografije Roberta Mejpltorpa su zauvek promenile kulturu

Dečko Peti Smit, njujorški gej umetnik kog je ubio AIDS, čovek koji je fotografiju fistinga zvao umetnošću: uz sve što znamo o kultnom fotografu Robertu Mejpltorpu, čudno je da tako malo znamo o samom čoveku. Poznat je po fotografisanju nagih muških modela, pa umetnik i njegova dela blede u poređenju sa skandalom homoerotike u slikama.

Mejpltorpove fotografije su beskompromisne, čak i po današnjim standardima donekle šokantne. Peti Smit u svojim memoarima Just Kids kaže „Robert bi uzeo sve ono mračno iz ljudskog pristanka i stvorio umetničko delo. Radio je bez ustručavanja, unosio u homoseksualnost nešto veličanstveno, poželjno i plemenito. Bez prenemaganja, stvorio je nešto sasvim muževno, a nije izgubio ono ženstveno."

Dvadeset pet godina posle njegove smrti, interesovanje je veće nego ikad ranije. Fenton Bejli i Rendi Barbato, dvojac koji je svetu već podario RuPaul's Drag Race, snimili su dokumentarac za HBO kojim žele da se probiju kroz kontroverzu i dođu do suštine života, ljubavi, i umetnosti Roberta Mejpltorpa. Pitali smo ih šta su naučili o njemu dok su radili na produkciji Mapplethorpe: Look at the Pictures.

VICE: Mejpltorpa nam predstavljate kao malo dete, što je u jasnom kontrastu sa seksualizovanim umetnikom u koži kako je ostao zapamćen. Nudite neke majušne ali genijalne detalje o njegovom životu.

Fenton Bejli: Kad snimaš dokumentarac, sve zavisi od detalja, detalji stvaraju osobu koju publika percepira. Umesto da neki kritičar suvoparno priča o njegovom radu, bolja se slika stekne o Robertovom karakteru ako se čuje da je bio lokalni rekorder u neprekidnom skakanju na pogo-štapu. Zašto? Zato što to govori o njegovoj istrajnosti, o odlučnosti. Ili ono da je kao dete rekao da hoće da bude umetnik „šta god to značilo". Čak i pre nego što je znao šta je umetnik, želeo je da to postane.

Ne činite ga nimalo ljupkim u ovom filmu. Tvrdoglav je do granice okrutnosti – recimo, kako se odnosi prema bratu Edvardu; kad ovaj postane pretnja jer i sam počne da se bavi fotografijom, Robert mu traži da promeni prezime da niko ne bi znao da su u srodstvu. Da li vam je bio simpatičan pre nego što se ovaj film snimili, i da li se to kasnije promenilo?

Rendi Barbato: Mi smo prve godine snimanja bili prilično ambivalentni prema Robertu Mejpltorpu. Sve to što je radio, posebno oko brata, sprečavalo nas je da se identifikujemo i povežemo sa njim sa tradicionalnog moralnog stanovišta. Ali što smo dublje išli, to smo više cenili njegovu brutalnu iskrenost. Tako nešto se retko viđa, da neko odbija da kod sebe promeni osobine koje drugi tumače kao sebičnost, ambiciju, bezdušnost, bezosećajnost. Zašto naše društvo misli da je ambicija greh? Ta osobina prosto pomaže ljudima da stignu do cilja. Svako je kompleksna osoba, a ja bih rekao da nas Robert Mejpltorp podseća na to koliko je jedno ljudsko biće komplikovano.

Fenton Bejli: Film te primora da prevaziđeš tradicionalne etikete tipa „dopada mi se – ne dopada mi se". Potpuno razumem ako se gledaocima on kao osoba ne bude svideo.

Njegova ambicija kako je vi prikazujete deluje neumoljivo; neobično je svestan javne percepcije i kritike. Često pita „Da li će ljudi pisati o ovom radu?"

Fenton Bejli: Njemu nije bilo dovoljno da sedi u studiju i stvara za svoju dušu; morao je da plasira svoj rad. Ljudi kažu da to čisti umetnici nikad ne rade, ali nedavno sam video izložbu raznih majstora kroz vekove i shvatio da su svi oni upravo tako razmišljali. Kako da čovek oslika Sikstinsku kapelu ako ne poljubi papu u dupe? Istorija umetnosti uči nas da svakom umetniku treba mecena, i da su svi oni radili na tome da im rad bude priznat. Četvrt veka kasnije, ljudi još misle o Mejpltorpu. Bilo je u ono vreme i drugih umetnika koji su se bavili muškom seksualnošću – gde su oni danas? Sve je to sasvim validan deo umetničkog angažmana.

Rendi Barbato: Umetnici su danas otvoreno ambiciozni. Nekad je to čovek morao da krije.

Peti Smit se u značajnoj meri pominje, iako se sama ne pojavljuje u filmu. Deluje kao da ste birali ono što je iz tog vremena bilo relevantno za njegov život i karijeru: spremnost na umetnički život, njeno požrtvovanje zbog kog je stavljala njegovu karijeru ispred svoje, i iznad svega njen ponos.

Fenton Bejli: Apsolutno, sve se na to svodi. Važno je razumeti da je Mejpltorp imao mnogo bliskih saradnika, od kojih su skoro svi prisutni u filmu. Takav je bio po prirodi; duboko intiman sa velikim brojem ljudi.

Rendi Barbato: Peti i on su imali divnu vezu, ali to je samo jedan deo njegovog života. Ona nije živela u Njujorku tokom velikog dela njegove umetničke karijere. Dakle, u filmu je prisutna u istoj meri u kojoj je bila i u životu.

Dobro ste prikazali njegovu osećajnost, koja se oseća uprkos svim „manama".

Fenton Bejli: Bio je izuzetno osećajna osoba. Jako dobar prema svojim prijateljima, nežan, pun ljubavi, sjajnog smisla za humor. Treba ga samo čuti kako govori. Strašno blaga, učtiva osoba. A to se ne bi očekivalo.

Izgleda mi da je imao običaj da nađe čoveka zbog seksa, a odmah posle čina počne da ga fotografiše?

Rendi Barbato: Mejpltorp prosto nije priznavao granice. I sam je bio umetničko delo. Ništa mu nije bilo nedozvoljeno, jer mu je život bila umetnost. Zato je i sam rekao da je poenta umetnosti da nam otvori srce i um. Za njega je taj posao bio jako ozbiljan, u velikoj meri je žrtvovao sve što je imao.

Neko ga u dokumentarcu optužuje za eksploataciju tih partnera?

Fenton Bejli: Posle njegove smrti, slike su osuđivane zbog opscenosti, ali iako jesu bile opscene imale su i umetničku vrednost. Zašto bi to bilo uzajamno isključivo? Što se tiče modela sa kojima je spavao, u pitanju je bila i požuda i želja da pretoči telo u umetnost. Nema tu distinkcije između vođenja ljubavi sa nekim i fotografisanja iste osobe.

Pri kraju filma, kad već zna da umire od side, očigledna je želja da stvara i uređuje. Snimao je sve više, priredio oproštajnu zabavu. Vide se paralele sa Bouvijem i Blackstar.

Fenton Bejli: Tako je! Baš tako. Osim što je Mejpltorp to radio mnogo godina ranije, a ekvivalent Blackstar albuma je The Perfect Moment retrospektiva, gde su sve te slike po prvi put zajedno izložene. Bukvalno je pravio tempiranu bombu. Ne mora da znači da ga je zanimala politika ili cenzura ili sloboda govora, ali znao je šta bi mogle da mu pruže. Znao je da će ga učiniti svetski poznatim umetnikom. Skandal mu je to doneo.

Često se čuje ona verzija priče o slavi po kojoj čovek ili provede život kao zvezda, ili se tek posle smrti proslavi. Ali Mejpltorp je pred kraj života imao prilike da okusi slavu za kojom je oduvek žudeo.

Fenton Bejli: I u tim poslednjim trenucima, mislio je „Kako da iskoristim to što sam na samrti da bih se još proslavio i tako svoj rad ovekovečio?"

Članak u Vanity Fair bavio se njim praktično posthumno na užasan način. U filmu nije jasno, možda znate, da li je imao prilike i sam da ga pročita?

Fenton Bejli: O da, video ga je. Nismo to pomenuli u filmu jer je svašta moralo da se iseče. Naslov teksta je bio „Mejpltorpov produženi oproštaj", a njegova reakcija je bila, kao, da li za Vanity Fair presporo umirem? Da li bi hteli da požurim? Jako ga je uznemirilo sve to.

Šta mislite kako bi se adaptirao na današnji svet umetnosti i širu kulturu?

Fenton Bejli: Mislim da bi mu bilo drago ako bi video da su muško telo i nagost prihvaćeni kao deo umetnosti, a stvarno je bilo skandalozno u njegovo vreme. Mislim da bi uživao u digitalnoj fotografiji i ovoj selfi-kulturi, posebno u nagim selfijima, što za Tinder što za Grindr. Dopalo bi mu se i kako su se profesije promenile. Nekad je čovek bio ili slika ili dizajner ili režiser, ali danas umetnik može sve to da objedini. Ne mora da izabere samo jednu disciplinu. Kreativnost može biti multi-disciplinarna. Sve u svemu, dobro bi se prilagodio.

Do koje mere je njegov rad uticao na shvatanja muških aktova i seksa u umetnosti?

Fenton Bejli: On je otvorio put drugima. Bez njegovog rada, Kelvin Klajn ne bi mogao da ima onu kampanju sa Marki Markom. Nemoguće je zamisliti današnje stanje bez njegove uloge. Svi oni seksualno eksplicitni selfiji za koje je tvrdio da su umetnička dela, primoravali su društvo da se sa njima suoči, to je bio veliki korak u pravcu normalizacije, a ljudi su sa vremenom prevazišli taj šok. On je sve poremetio.

Rendi Barbato: Savremena fotografija ne bi ni bila priznata kao umetnost u ono vreme. Gej ljudi nisu sebe otvoreno zvali gej. Onakvi prikazi nagih muških tela i seksualnosti nisu bili viđeni pre njega. To je neki sasvim treći svet.

Od kako je Peti Smit izdala Just Kids, umetnički svet se dosta bavi Mejpltorpom. Odakle sada taj interes? Kako je opet postao relevantan?

Rendi Barbato: On je pred smrt osnovao fondaciju koja će promovisati njegova dela, a oni su po precizno zacrtanim uputstvima ogromnu količinu materijala učinili dostupnim za LACMA i Geti. On je odavno isplanirao da se ove dve velike retrospektive održe u ta dva konkretna muzeja. A zašto baš sad? Ovo je pravo vreme za povratak Mejpltorpu. Ljudi danas zatvaraju granice, zatvaraju umove i srca. Njegova dela nas pozivaju da sve to ponovo otvorimo.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu