​Džarave - Oči u oči sa poslednjim paleolitskim narodom na planeti

Za razliku od Tajlanda ili Zanzibara koji su postali turistička atrakcija u najgorem (Sutomore style) smislu, Andamanska i Nikobarska ostrva još uvek su prilično nepoznata svetskim globtroterima. Kada sam se iskrcao na aerodromu u Port Blair-najvećem mestu na ovom arhipelagu u sred Tihog okeana, dočekala me ogromna tabla na kojoj je pisalo: „Strogo je zabranjeno komunicirati, a posebno davati hranu pripadnicima plemena Džarava"

Za autonomnu oblast Andamanaska i Nikobarska ostrva potrebna vam je specijalna dozvola na kojoj jasno piše da je zabranjeno boraviti na plaži posle sumraka, svaki vid opscenog ponašanja je strogo kažnjiv, a zabranjeno je i glasno govoriti i pevati posle zalaska sunca. Na plažama nije dozvoljeno bacati hranu ili čistiti ribu u okeanu (kasnije ću saznati da za to postoji konkretan razlog: tako se privlače aligatori koji iz reka ulaze u more). Ipak, od svih neobičnih i bizarnih ograničenja najviše me je zaintirigirala ona zabrana hranjenja pripadnika nekog plemena. Ko su zapravo Džarave?

Pripadnici plemena Džarava prvi kontakt sa našom civilizacijom imali su 1998. godine, kada je jedan od njih morao da bude podvrgnut bolničkom tretmanu. Potpuna istina glasi ovako: oni su znali za nas već dva veka, a mi za njih ne.

Čini se da ova ostrva neće u skorijoj budućnosti postati „indijski Puket" barem dok na njima ima cerebralne malarije i golih ljudi (ne nudist) na većini ostrva. Udaljenost ovog arhipelaga od svakog kopna je ustvari najveći blagoslov za prirodu i ljude na njemu. Manje od deset procenata Andamana i Nikobara je naseljeno, ostalo su džungle, malarične močvare i nepristupačne obale. Andamani nisu oduvek bili samo džungla u okeanu, nekada su predstavljali kopnenu sponu između današnje Indokine i Sumatre. Tu se sudaraju dve flore i faune i zbog toga je priroda svakolika i drugačija. Živa laboratorija na otvorenom sa preko 2.200 biljaka, koje ozelenjavaju ostrva i opasuju tirkizno plave obale.

Poučeni lošim iskustvima drugih andamanskih plemena koja su iskorenjena zbog bolesti i alkoholizma, Džarave, koje žive duboko u prašumi izbegavale su kontakt sa svremenim svetom. Dakle, iako na paleolitskom nivou razvoja, pripadnici ovog plemena bili su potpuno svesni opasnosti koja im preti. I bili su potpuno u pravu.

Ekspanzija turizma na ovim ostrvima, od Džarava je napravila turističku atrakciju. Lokalni tur-operateri počeli su da organizuju "safari" na kom se turistima pruža prilika da vide, fotografišu i stupe u kontakt sa plemenom koje živi na praistorijskom nivou. Indijske vlasti zabranile su ovaj vid ekskurzija, ali, zahvaljujući korupciji, on idalje postoji.

Ja sam jedan od onih ljudi koji ne voli da se slika sa okovanim slonovima, mazi jakim sedativima omamljene tigrove, koji ne ide u zoološke vrtove kao što je Beogradski, u kojima životinje žive u groznim uslovima. Na ova ostrva otišao sam zbog predivnih plaža i beskrajnog mira. Ideja o safariju u kom bacate keks ili banane ljudima koji nisu imali kontakt sa savremenim svetom mi je potpuno odvratna. Zato nisam ni pokušavao da ih potražim.

Milivoje Krvavac imao je priliku da se uživo susretne sa ovim misterioznim plemenom, ali ne na jednom od ovih jezivih safarija. Biolog iz Vrbasa proveo je 60 dana na Andamanskim ostrvima u okviru ekspedicije koje je proučavala biljni i životinjski svet ovog jedinstvenog ekosistema. U jednom trenutku dok su se vozili u konvoju pod vojnom pratnjom iz prašume su počele da iskaču Džarave. Ovaj neverovatni doživaljaj ovako opisuje:

"Nakon što smo dobili dozvolu, krenuli smo u konvoju kroz srednji Andaman, ka jednoj od predviđenih lokacija za istraživanje, blizu malog gradića Mayabunder. Zaustavljanje džipova kroz Srednji Andaman, bar pre 6 godina, je bilo najstrožije zabranjeno. Nakon nekoliko sati probijanja kroz ostrvo, ušli smo duboko u džunglu i uočili smo prve siluete na rubovima šume. Majka i dete su bili prvi koje sam ugledao. Posmatrali su nas, bez reakcije. Lica su im bila obojena snežno belo a dete je imalo rascvetali ukras oko glave i činilo se da je kostimirano u suncokret. Kasnije sam saznao da drobe korale i mešaju ih sa vodom i time mažu lice i da imaju običaj da se kostimiraju. Zatim smo videli još nekoliko pripadnika, koji su nas bez reakcije promatrali. Njihova morfologija je tipična istočnoafrička, dok je boja koža toliko tamna da dobija plavu nijansu. Muškarci su izuzetno jaki i vitke građe, dok žene imaju velike zadnjice i neobično izdužene grudi. Nose samo trakaste haljine napravljene od palminog lišća. Izgledaju besprekorno zdravo, jedu kornjače, koralne ribe i morske krave. Za mene je bilo impresivno saznati otkud oni uopšte tu. Potreba za premeštanjem i migracijama je deo čovekove prirode, te su tako pre oko 60000 godina a pre početka kraja poslednjeg velikog ledenog doba, prva Afrička plemana krenula prema Aziji. Iz Afrike su pretpostavlja se stigli peške, u intervalu kada je nivo mora bio niži te su prešetali preko delte Iravadija i ostali zarobljeni na Andamanskim Ostrvima. Genetske crne kutije. Mi, pre šezdeset milenijuma. U medjuvremenu druga Istočnoafrička plemena iz kolevke postanka su doživela preobražaj i slivanje drugih genotipova. Plemena Jarawa i Sentinel nisu imali slične ekskurzije. Niko u suštini ni ne zna kako oni sebe nazivaju i kojim jezikom govore. Ali su oni ostali isti i sve ovo vreme morfološki nepromenjeni, Afrički urodjenici u srcu Azije."

O Džaravama još ponešto i znamo, ali o njihovim misterioznim komšijama koje takođe žive na ovom arhipelagu, plemenu Sentineles, ne znamo gotovo ništa. Osim da po svoj prilici nisu preterano gostoljubivi.

"O plemenu Sentineles, smo dosta slušali i brodom prošli pored Severnog Sentinela, na kojem žive. Trudio sam se da dođem do bilo koga ko je mogao nešto više da mi kaže o njima, međutim informacija je malo. Njihov broj na ostrvu, društveno uređenje i jezik su takođe nepoznanica. Svaki, doduše nepotreban kontakt sa njima je bio bezuspešan. Snimatelj National Geographic-a je pogođen strelom u nogu, ribari koji su došli da love u njihovim vodama su izbodeni kopljima. Ne žele kontakt i mislim da su u toj odluci vrlo jasni. Ne postoji nijedna fotografija plemena Sentinel osim onih koje su nastale iz jednog jedinog video snimka nastalog '96. Za sada su ostavljeni na miru" kaže Milivoje.

Misterija je i kakve je posledice cunami koji je 2004. pogodio to područje imao na ovo pleme. Znamo da, iako im niko nije pritekao u pomoć, "primitivni" domoroci nisu zbrisani sa lica zemlje tokom cunamija, za razliku od debeloguzih turista koji su slikali povlačenje vode mobilnim telefonima i pokušavali da jadne ribice vrate u more.

Iako je pre mnogo godina Klod Levi Stros u svom čuvenom delu "Divlja misao" lepo objasnio da ne postoji značajna razlika između "primitivnog" i "civilizovanog, evropejskog mentaliteta" predrasuda da su ova plemena "niža bića" još uvek postoji. Ona Milivoju posebno smeta:

"Na dopada mi se navika ljudi da urođenička plemena često nazivaju primitivnim, što je u najmanju ruku nepristojno. Ako "kapiraju" prirodu i žive mirno kao lovci i sakupljači, šta je primitivno u tome?! Postavlja se pitanje o normativima modernog društva?! Da li je napredan stadijum to što mi živimo na smeću, jedemo otrovanu hranu i ubijamo jedni druge?! Ko je primitivan, a ko napredan? Na kraju krajeva, sasvim sam siguran da njih i ne zanima naše mišljenje jer im nismo potrebni. Po onome što sam lično doživeo na Andamanskim ostrvima, njihova poruka upućena nama biolozima, antrpolozima i raspomamljenim turistima je prilično jasna. Odjebite!"

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu