Kraj golgote pravog generala

Dok su prvi drugari pristizali na rođendansku sedeljku tog 22. septembra 1991. godine, u uglu sobe je i dalje drndao televizor a razgovori su se, bez obzira na moje pokušaje uspostavljanja slavljeničke atmosfere, vrteli uglavnom oko politike. Nismo mogli da ih izbegnemo – prvi ozbiljni sukobi u Hrvatskoj, iako stotinama kilometara daleko od Beograda, obeležili su to leto i jesen našoj generaciji tek ispileloj iz tinejdžerskog buntovništva. Neki su već otišli iz Srbije, čvrsto rešeni da ne uzimaju oružje u ruke, drugi su pokušavali da shvate šta se zaista dešava tamo gde smo do skoro odlazili na more, a treći su otvarali vrata rođacima i prijateljima koji su napuštali decenijske domove zastrašeni pretnjama i napadima dojučerašnjih komšija. Sa televizora su se čuli pokliči najčešće onih koji su sedeli zaštićeni u udobnim foteljama, sve dok spiker nije pročitao vest da je general JNA u Varaždinu "pobegao iz kasarne i ostavio opremu i naoružanje jurišnicima" hrvatske vojske u povoju.

Ime generala mi je zazvučalo poznato, a Nikola, koji je godinu dana pre toga došao sa obaveznog služenja vojnog roka iz Zagreba, samo je urliknuo: "Nemoguće, general Trifunović ne bi pobegao ni iz najvećeg pakla". Zaboravili smo na rođendan, Nikola je počeo da se priseća scena sa generalom da bi potvrdio svoje reči, a nama ostalima, koji su se Varaždina sećali najviše po fabrici u kojoj su se zvanično proizvodile Levi's farmerke, mnogo toga nije bilo jasno. Kao, uostalom, što nam nije bilo baš najjasnije šta se sve dešava oko nas. Tek nekoliko dana kasnije, saznala sam nešto više o događajima u Varaždinu: Trifunović nije pobegao iz kasarne, kako su to poletni huškači sa državne televizije predstavili već je, posle dana i dana pregovora, prepustio prostor i naoružanje da bi spasio živote 280 vojnika i oficira koji su se tamo nalazili. A tek godinama kasnije, saznala sam da su, tokom pregovora, njegova žena i deca bili taoci druge strane.

Sve je to bilo u drugom planu: Trifunović je za većinsku Srbiju bio izdajnik. U Beogradu je optužen da je Hrvatskoj "poklonio" desetine tenkova, naoružanja koje je kasnije korišćeno u napadima na Srbe u Hrvatskoj i tako omogućio "neprijatelju" da jača i napreduje. Ni za jednog od onih 280 vojnika i oficira, kao ni za samog Trifunovića, nije bilo mesta u vestima. Oružje je bilo važnije od života, zdrav razum se povukao pred zveckanjem mecima i bombama, a svakodnevni prizori krvoprolića i razrušenih domova postali su moneta za buđenje gneva i, u najmanju ruku, prezira prema svima koji ne prihvataju većinsku mantru. Srbija je siromašila svakim danom a prebrojavanja nacionalnih krvnih zrnaca postala su redovna kontrolna mera brojčano nadmoćnijih.

Priča o generalu Trifunoviću je pala u drugi plan razbuktavanjem rata u Hrvatskoj i Bosni. Tih dana, upoznala sam desetine generala, pukovnika i poručnika raznih vojski nastalih u post-jugoslovenskim državama. Kao i desetine onih koji su se tako predstavljali. Govorili su o taktikama, dokazivali opravdanost postupaka važnošću položaja nekog mesta ili puta, obično strogim i odsečnim rečnikom. Pruski general Fon Klauzevic i kineski general iz davnih dana Sun-Cu bili su omiljeni za citiranje, često pogrešno ili iskrenuto u smeru koji bi odgovarao onima koji ih navode. Zanimljivo, nijednom nisam čula citat Sun-Cua da će "samo onaj ko zna kada može da se bori a kada ne može, biti pobednik."

Sretala sam i one treće, predstavnike vojski sa mnogo većim i dužim iskustvom u oružanim sukobima. Jedan od njih, francuski general Filip Morijon, predvodio je jedinice Ujedinjenih nacija u Bosni. Voleo je da razgovara sa novinarima, jer je, po sopstvenim rečima, bio "navučen na vesti", a oni su ga cenili jer je, majstorski izbegavajući odgovore koje ne sme da otkrije, ipak provlačio neku informaciju ili podatak koji bi mogao da im koristi. Mnogima je bio trn u oku zbog ponašanja daleko od vojničkog PS-a, ali je, baš zbog toga, bio među retkima sa kojima se moglo razgovarati. I tako smo jednog sumornog popodneva 1994. godine sedeli i prečešljavali novine iz Srbije koje mi je majka slala u Bosnu "da ostanem u toku". Pri dnu strane, našla se vest da je Trifunović osuđen na 11 godina zatvora. General je, u odbrani pred vojnim sudom koji ga je optužio za "podrivanje vojne i odbrambene moći zemlje" koja se mesecima pre tog septembra 1991. raspala po šavovima, tvrdio da tenkove i oružje nije mogao da uništi bez posledica po vojnike i oficire u kasarnama – po njihove živote, preciznije – te je naredio da se, pre povlačenja, postepeno upropasti sve što može da se onesposobi. Na moje iznenađenje, Morijon je znao dosta detalja o "slučaju Trifunović", uporedivši ga sa onim što je proživeo francuski oficir Alfred Drajfus u 19. veku, lažno optužen da je Nemačkoj odavao vojne tajne samo na osnovu izjava nekakvih grafoloških stručnjaka, te je osuđen na doživotnu robiju.

"Znate li po čemu možete da prepoznate pravog generala?" pitao nas je Morijon. "Po tome što mu je jedini cilj mir, a ne rat. Po tome što su mu važniji ljudi nego teritorija ili metalne skalamerije oružja."

No, metal je u Trifunovićevom slučaju bio važniji sudovima – u Hrvatskoj je njegov postupak okarakterisan kao ratni zločin, te je osuđen na 15 godina zatvora u odsustvu. Čak ga je i Slovenija, koja se najbrže izvukla iz sukoba devedesetih godina, optužila da je naredio pokretanje tenkova JNA iz Varaždina na samom početku rata. A u Srbiji je proveo više od dve godine u zatvoru, pre nego što ga je 1997. tadašnji predsednik Jugoslavije Zoran Lilić abolirao. Konačno, 2010. godine, Vrhovni sud Srbije ukida presudu protiv njega i dvojice oficira osuđenih po istoj optužnici. Srbija je godinu dana kasnije čak i odlučila da mu isplati nekakvu odšetu za dane provedene u zatvoru. Šest miliona dinara – tada oko 45,000 evra, recimo – za upropašćen život, rasturenu porodicu, uvrede, laži, beleg "izdajnika".

"Te moje patnje, maltretiranje, ponižavanje 20 godina, robijanje, vređanje, klevetanje do kosti. Ne znam koliko da mi daju novca ne mogu mi to nadoknaditi", rekao je tada Trifunović za radio Slobodna Evropa.

Danas je objavljeno da je Trifunović preminuo u nedelju u Beogradu. Na početku godine koji su obeležili novi pokliči političara spremnih za rat iz fotelja, nečijim životima, za nešto što je izgubljeno pre nekoliko decenija, a zapečatirano 2008. godine. Sigurno će i danas neko slaviti rođendan, kao ja onomad. Samo što će, bar se nadam, u vrisci protiv poluizmišljenih neprijatelja i lažnim obećanjima namenjenim skretanju pažnje sa svega onog što nas stvarno muči, biti mnogo više onih koji neće poverovati u otrovne reči sa ekrana i naslovnica. A možda su i neki generali naučili lekciju da su ljudi važniji od teritorija i metala.

Naslovna fotografija: Foto: Beta (AP Photo/Darko Vojinovic, File)

Još na VICE.com

Vukovar 1991: Moj ulazak u grad mrtvih

Jahači Oluje: Knin, avgust 1995

Srbi iz Hrvatske, od Oluje do Oluje

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu