Zašto je Madonin album "Bedtime stories" najvažniji u njenoj karijeri

Sve od kada je počela da se bavi muzikom, Madona je zbog svoje seksualnosti neprestano bila izloženanapadima. Posle više od tri decenije ona je možda jedino ime na muzičkoj sceni koje je tako dosledno na meti kritičara, zbog čega sve do danas svaki prikaz bilo čega što je uradila služi kao obrazac po kojem treba posmatrati žene na svakoj od etapa njihove muzičke karijere. Bilo da se u javnosti čuju nagađanja na temu zašto Madona nije „like a virgin" ili pogrde na račun njenog sredovečnog tela u trikou, sva ta sramoćenja smo već toliko puta ranije čuli jer im je poenta uvek usta i nepokolebljiva: ta žena često ume da pretera.

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na Noisey

Upravo zato je album „Bedtime Stories" čak i u ovom trenutku, kada svi govore o iscurelim, nedovršenim pesmama sa njenog novog albuma, dvadeset godina nakon što je objavljen, još uvek njeno najznačajnije delo. Album je mesecima pre nego što će se pojaviti bio najavljivan kao Madonino izvinjenje zbog nepristojnog ponašanja pa su se kritičari ponadali da bi mogao da predstavlja autorkin povratak u doba nevinosti. Ali ona im je umesto toga ovim albumom poručila jedno prefinjeno #sorrynotsorry kao odgovor na ružnu naviku da se o ženskim izvođačima sudi više kroz seksualnost, a manje kroz muziku. Usled zabrinutosti za javni moral koja je nastala povodom ovog albuma, on se iz drugog plana pretvorio u najvažniji Madonin projekat i tako pokazao svim drugim umetnicima kako se valja boriti protiv kritika na račun vlastite seksualnosti.

Madona je 1992. godine objavila album „Erotica", koji je u osnovi imao tehno muziku i bio pravi omaž malo grubljem seksu, uz koji je objavila i knjigu pod nazivom „Seks" koja je u stvari katalog softkor fotografija nje i njenih prijatelja. To što su knjiga i album objavljeni istovremeno u janosti je pokrenulo pravu buru negodovanja koja dugo nije jenjavala, što je kao posledicu imalo i to da se u brojnim zemljama zabrani emitovanje pesama sa ovog albuma na radiju, dok je Vatikan trajno zabranio ovoj pevačici pristup na svoju teritoriju. Madona je u to vreme već dostigla svetsku slavu, ali su njeni iskreni tekstovi na temu sadizma i mazohizma, kao i objavljene fotografije analingusa izazvali najveću eksploziju nezadovoljstva javnosti u čitavoj njenoj karijeri. Zato se za „Bedtime Stories" i govorilo da je Madonina poslednja šansa da se iskupi. „Warner Brothers Records" je pristao da bude producent albuma pod uslovom da sve bude manje provokativno.

Liz Rozenberg je kao PR menadžer ove diskografske kuće dala sve od sebe da se umanji šteta izazvana prethodnim albumom. Tako je Madona po njihovom nagovoru objavila singl pod nazivom „I'll Remember" kao muziku za film „With Honors" da bi se približila porodičnoj publici i potvrdila glasine da će „Bedtime Stories" predstavljati njeno izvinjenje. Na promotivnom video snimku za ovaj album ona obećava da na njemu neće biti seksualnih sadržaja. Povremeno prelazi i u povlađivanje, naročito kada kaže: „To je sasvim nova verzija mene! Biću dobra devojčica, obećavam."

Bacanje ljage na Madonu sastojalo se iz dva segmenta: najpre su joj se izrugivali zbog njene seksualnosti, a onda ju je ta ista seksualnost i pomračila. Pošto je seksipil često pominjan kao njeno jedino oružje, posle prikazivanja pomenutog video snimka svi su se zapitali o čemu će ona to da peva ako tema nije seks, kao i šta bi ponudila kao sredovečnu verziju sebe. Prema nagađanjima koja su potrajala sve do objavljivanja albuma „Bedtime Stories", Madona je u stvari tražila način da izbegne pad u anonimnost, i to putem budućih zatezanja lica koje je planirala.

„Ljudima iz sveta slavnih dozvoljeno je da poseduju samo jednu karakternu osobinu, što je smešno", izjavila je Madona za „Detroit njuz" 1993. godine. Kada je „Bedtime Stories" konačno objavljen 25. oktobra ona je prokomentarisala oba segmenta o kojima smo maločas govorili. Uprkos svim obećanjima datim u promotivnom video snimku, Madona ne samo da nije poricala svoje seksualne sklonosti, već je i eksperimentisala sa zvukom i temama svojih pesama. Počev od numere „Survival" koju je napisala zajedno sa Dalasom Ostinom, Madona nije nimalo oklevala da odgovori na sve optužbe upućene na njen račun: „Nikad od mene anđeo, nikad od mene svetica, istina je, borim se samo da preživim." Tekst ove pesme u nastavku se bavi različitim i sasvim nasumično biranim aspektima medijske hajke kojoj je bila izložena, kao i svime što je osećala dok album nije izašao. Pesme obiluju uglavnom ritam i bluz melodijama iza čije produkcije su stajali sam Ostin, Neli Huper i Bebifejs.

Definitivni singl sa ovog albuma bio je vrlo eksplicitan odgovor na sve napade kojima je bila izložena. U pesmi „Human Nature" ona ističe da joj nije žao i da nije ničija kučka. Uz ovu numeru je snimila i spot koji se savršeno uklapa u temu i poigrava sa motivima BDSM-a kao svojevrsno podsećanje na album „Erotica". Sekund pre nego što će spustiti mikrofon, ona samo došapne publici: „Zar bi ovo bolje zvučalo da sam muško?"

Madona je izostanak najavljenog izvinjenja pravdala time da nije ni rekla niti uradila bilo šta neobično. Po njoj publika nije navikla da čuje kako jedna žena govori takve stvari. Evo kako je branila „Bedtime Stories" u jednom intervjuu koji je dala za „L.A. Tajms": „Kažnjena sam samo zato što sam usamljena žena, što posedujem moć i bogatstvo i slobodno govorim o svemu što imam da kažem, pošto sam pored ostalog i seksualno biće – i po čemu se ne razlikujem od bilo koga drugog, osim što pričam o tome. Da sam muškarac, ne bih imala ni jedan od ovih problema. Ko je još čuo da se govori o seksualnom životu Princa?"

Osim što je publici ponudio Madoninu poslednju reč po pitanju skandala vezanog za njenu seksualnost, ovaj album se uz to osvrnuo i na sasvim pogrešno stanovište da ovakav seksualni identitet sputava njenu svestranost kao izvođača. Ona u trenutku prelazi na preispitivanje sebe same i to u tekstovima sa albuma „Bedtime Stories" izgleda ovako: „Znam da se smejem, ali ne znam šta je sreća." Iako je album nastao najviše pod uticajem nju džek svinga i ritam i bluza, ima tu i izleta u eksperimentalnu muziku, naročito u slučaju numere koju je napisala Bjork i po kojoj je album i dobio ime, a uz koju je snimljen i spot u kojem kolektivno nesvesno nije moglo biti bolje istraženo sve i da ga je režirao Karl Jung lično. Spot za pesmu „Bedtime Story" je označio tek početak Madoninog dugačkog pohoda na spiritualnost u različitim svetskim kulturama i sve do danas je deo zbirke Muzeja moderne umetnosti. U paru, pesme „Human Nature" i „Bedtime Story" su dokaz da je Madona imala punu kontrolu nad svojom seksualnošću i da nikada nije bila u njenoj senci. Dok se u ovoj prvoj pesmi potpuno prihvataju sve odluke koje je donela na prethodnim albumima, ova druga uspešno razobličava famu po kojoj „kurvinjski" tekstovi i prenaglašena seksualnost navodno guše njen umetnički talenat. Ljudi su ovo sigurno doživeli kao remek delo feminizma, zar ne?

Pa ipak, kritičarima je promakla poenta. Džon Pareles iz „Njujor tajmsa" je žalio za davno prohujalim osamdesetim godinama kada je „Madona osvajala top liste pleneći šarmom i senzacijama na inače sasvim bezličnoj mejnstrim sceni." Za njen noviji opus napisao je da je „pre vulgaran nego šokantan". Kritičari se nikako nisu odvajali od skandala vezanih za njene stavove pre nego za sam album. „Madonina karijera se u stvari nikada i nije zasnivala na muzici, već pre na provokacijama, imidžu i želji da se bude u centru pažnje", glasio je početak jednog kritičkog osvrta u „Tajmu". Ovakav stav se inače mogao često čuti. I najmanji pomen eksperimentalnog zvuka kakav je ovaj album imao, kao i brojnih saradnika koji su učestvovali u snimanju, tonuo je u drugi plan i po ko zna koji put se raspršio pred reputacijom promiskuitetne žene koja ju se svuda pratila. Sam po sebi „Bedtime Stories" nije bio onako nedvosmisleno izvinjenje kakvo je publika htela da čuje, a dubina emocija koje su u njemu opisane uglavnom je ignorisana. U najboljem slučaju je bio ocenjen kao Madonin povratak na bezbednije načine izražavanja seksualnosti.

Album je postigao komercijalni uspeh pojavom singlova „Secret" i „Take a Bow", ali zato dve najvažnije pesme nikada nisu ušle ni na top 40 listu, što Madona nije doživela u prethodnih deset godina. Ni dan danas „Bedtime Stories" nije prvi album koji vam padne na pamet kada se pomene Madona. Sa druge strane, ovo je ipak njen najvažniji projekat kada uzmemo u obzir komunikaciju među kulturama koja još uvek traje. Da se pokorila zahtevima javnosti za izvinjenjem, sve je moglo da se završi uvođenjem jedne vrlo opasne metode po kojoj javnost uvek može da ućutka umetnika, a već postojeće predrasude po pitanju ženskih izvođača ostale bi trajno nametnute. Kritičari su od novog albuma očekivali da Madonu predstavi ili kao pop-pokajnicu ili kao bezbojnu zavodnicu. Ona je dokazala da nije ni jedno ni drugo i ostavila kritičare da se pitaju da li se seksualnost i solidnost međusobno isključuju u onoj meri u kojoj su se nadali.