Kako sam htela da budem plemenita, a ispala budala

Klasična priča! Neki bi dodali – u zemlji Srbiji – ali ja mislim da ovo ne zavisi od meridijana, bar ne geografskih, već onih na mapi uma koju je još poodavno definisao Jung.

Hoćeš da budeš plemenit, a ispadneš budala! Istina, da sam zaista duševna, ne bih ni saznala kakav sam kreten, a i da jesam, ne bih se tako osećala. Svesni deo mog ega bi raslojio šta su očekivanja unutrašnjeg bića, a šta spoljni, i uticaji roditelja.

Ali, ja sam polutanka, stvor između humanog i korumpiranog. Humkorumpiranoid. Osoba sa izraženim moralnim normama do tačke kada se sve raspada pod dejstvom raznoraznih faktora. To se pokazuje u raznim situacijama, a ova je bila naročita.

Taj dan je sav bio naopačke, počev od neuspeha otkucavanja velikog akta na Akademiji (čiji sam pozni student), za šta sam psovala one što su mi pomogli u izlivanju negativa. Komplikovano je da sad objašnjavam tehničku proceduru, al ' jedno je važno, kod slabog ega, koga je lako omesti, nekog moraš da okriviš za peh.

Posle sam probala da podvalim profesoru video-rad namenjen drugoj, a ne ispitnoj svrsi. Nije naseo, rek'o mi je da promenim izborni predmet u sred semestra, jer on neće da mi da potpis. Sranje, ko će sad da me primi i pod kakvim opravdanjem?

Međutim, naoko sam sve to prihvatila s mirom, i krenula iz „škole" (tako od milja zovem fakultet). I, mimo svojih pravila, rešila da pređem prometni Bulevar vojvode Putnika na pešačkom prelazu.

Ovu i svaku drugu džadu obično presecam na divlje, i zbog toga više pazim. Volim tako, i od toga nije uspela da me oduči ni kazna (od 2.000 dinara), sprovedena na licu mesta, pre par meseci.

Ali, tad sam k'o za inat Fortuni, nemilostivoj tog dana, koristila „zebru". Telefon u jednoj ruci, krmača-kolica u drugoj, i pređoh na treću trećinu prelaza. Krajičkom oka sam videla auto kako juri ka meni, al sam, valjda, podrazumevala da će budala stati.

A tamo su sve ludaci, dedinjski fićfirići. Jure, zabole ih ona stvar za učesnike saobraćaja nižeg reda. Kao da su samim stupanjem na tlo elitnog kraja, postali nedodirljiva elita.

Elem, taj moj ludak nije stao. Prešao mi je točkom preko prstiju na levoj nozi, a o desni kuk razbio retrovizor. Da sam napravila i za mrvicu veći korak, sad bih vam se obraćala iz gipsanog korita. Ili ne bih uopšte, jer bi me izuo iz cipela.

Još se nisam opasuljila, auto je ukočio. Iz njega je izašao gospodin, kako mi se učinilo, po njegovoj izbezumljenoj faci obuhvaćenoj šakama (u stilu Munkovog „Krika").

- Šta je bilo – pitao je usplahireno, a ja mu opisala to za točak i retrovizor. Mirno, kol'ko su dozvoljavala kolena koja su postraumatski klecala.

Još dodah da je čudno što me više boli kuk nego noga. „Brzo sam prešao", objasnio je fenomen fizike, kao da je bila olakšavajuća okolnost preleteti preko pešakog s najmanje 50 km na sat.

- Ne znam šta mi se dogodilo, nisam vas video – priznao je, još uvek u panici. Šta će, 68 mu je godina, biće da je vreme da vrati dozvolu, mleo je k'o što rade ljudi u šoku. Eto, vozi unuke, jednom je sutra rođendan, krenuo je u emotivno vaćarenje, suptilno, meni tada još van domašaja opažaja.

I zaključio – bog nas je pogledao, i vas, i mene. Dok sam još treperela od traume, dok mi je kuk sevao od bola, ukucao mi je broj telefona u mobilni.

Utisak je i kvarilo, i poboljšavalo, njegovo obećanje da će me sutradan zvati. I nekako mi se odužiti. Još je dodao da mu „sad dođe da me izljubi", pa je to i učinio. Očinski, saosećajno, kako mi je tad izgledalo.

Ali, umesto da bar predloži da me preveze do lekara, ili do kuće, on sede u kola i odjezdi. Zadovoljio se mojom konstatacijom da sam skroz OK. Mahnula sam mališanima, da im ublažim neprijatnost dedinim iznenadnim napuštanjem kola. I ne pokvarim predrođendanski štimung.

Koja je bila marka automobila? Nemam pojma, verujte, pa čak ni boja, a još manje broj na tablici. Dovoljni zalog pozitivnog raspleta bio je broj telefona tog „finog čoveka".

Sa druge strane ulice, u mene je gledala gomila kolega. I jedan (drugi) profesor. Ohrabrivali su me gestikulacijom, reči nisu dopirale od huka saobraćaja. Savršeni svedoci u eventualnom sporu.

Tad me pozva momak, i na iznetu situaciju mi reče da mogu da dobijem obeštećenje od države. Treba samo odmah da odem u Urgentni centar i požalim se na povrede.

- Ne dolazi u obzir – urlala sam na njega. Zar da tako finog čoveka razvlačim po sudovima? Kao što su mene oni crkveni velikodostojnici? Međutim, od ove mogućnosti još me je više odvraćala sasvim izvesna gužva u Urgentnom. Gde nema mesta ni za stajanje, a kamoli za sedenje. Uostalom, petak je, a imala sam baš napornu nedelju.

Foto: Ishikawa Ken/Flickr

Ipak pozvah advokata, stručnog za ovakva pitanja. Objasnio mi je da bi odšteta bila oko 100.000 dinara, a vozaču kazna najviše pola te sume, pa bih mogla da „ga namirim nakon okončanja procesa". I, ako „stvar bude išla po krivičnom postupku, neće dobiti ni negativne bodove".

Ovo je sliku u mojoj glavi učinilo još crnjom. Neću, neću i neću da ga tužim.

Strpam svoju „krmaču" u trolejbus i krenuh ka kući. Utom me pozva drugarica kojoj neću kao obično da pominjem ime, jer je kontekst problematičan. I njoj sam prepričala nemili događaj. „Nećeš, valjda, da ga tužiš", odmah je upitala, zabrinutija za moju dušu no za telo. Možda s unutrašnjim ozledama, ili u intermecu do bujanja podliva.

Neću, kazah, žao mi starca, i spomenuh njegovo obećanje nadoknade. „Nećeš, valjda, da mu uzmeš pare kad ti nije ništa", sad je već prekrdašila dara-meru. Kao neki super-ego, zalutao od Frojda, preuranjen, jer se još nisu slegli utisci ega.

Pokušala sam da uđem u raspravu, nemoguću, u onakvom stanju. Prekinula sam vezu i naknadno je opsovala. Nemoć da se verbalno oduprem nepotrebnom moralisanju, iznervirala me je više nego sam udes.

Kod kuće, u odrazu ogledala, ni traga povredama. Čudo nad čudima, zaključih, znajući ipak da povrede mogu da dođu do izražaja kad se ohlade. Sutradan.

Međutim, ni sutra ništa. Prsti na nozi uobičajeno zdepasti, ni malo spljošteni prelaskom točka. Ni na kuku ni traga. Jedino mi se neka tuga uvukla u dušu, jer šok, valjda, tako pušta.

U zakazano vreme, nema ni poziva. Baš sam se razočarala, verujte, ne zbog kinte. Kosnula me moja naivnost, glupo uverenje u prvi utisak.

Preplakala sam narednih par sati, shvativši težinu duševnog bola, na šta se često pozivaju oštećeni u sporovima. Pa i oni moji sveštenici.

Onda sam tom „finom čoveku" SMS-om poručila da izgleda ipak nije tako dobar. Odgovorio je porukom – nije stigao da me zove zbog važnih obaveza na koje je juče zaboravio.

-Mogli ste da mi pošaljete SMS, baš ste me rastužili – reagovala sam emotivno. Nekom neupućenom bi poruka izgledala kao razočaranje otkazivanjem ljubavnog sastanka. A ja sam samo apelovala na čovečnost. Obećana lova mi se samo malčice vrzmala po glavi. I tek senka propuštene prilike da ga izvrgnem zvaničnoj pravdi.

Sutra će me zvati, obećao je po drugi put.

To jutro sam se nešto zaradila, pa poruku o zakazanom sastanku primetih dockan. Pomerih ga za sat vremena, i u hodu shvatih da sam pobrkala lokaciju.

-Sve je u redu, pile. Čekaću te, pile – rekao je preko telefona. Budeš li me još jednom tako nazvao, razbiću ti tu munkovsku facu, razmišljala sam.

Koji su mi motivi bili da se s njim sastanem? Na prvom mestu – radoznalost. Kako će se on poneti, a kako ja, bude li mi dao novac? I koliko smatra da treba da bude ta nadoknada, u odnosu na cifru koja bi mi zakonski sledovala, da sam ga tužila?

Znala sam da ću da uzmem te pare, iz čistog inata onoj drugarici. Tek na drugom mestu, jer sam podmitljiva. A na trećem, jer mi novac treba.

Uđoh u taj kafić, u Tržnom centru Banjica, uz naknadnu misao da je mogao da smisli i neko mesto bliže mojoj kući. On nonšalantno sedi, lista novine.

Silno se obradovao, ponudio me da jedem, ako sam gladna. Nisam, hoću samo kafu sa mlekom. Krenusmo u detaljnije upoznavanje, dok se on glasno premišljao dal' da mi se obraća sa „ti" ili „vi".

Nametnih „per si" distancu, ipak sam ja žrtva udesa. Iako nisam toliko mlada kako smatra, na šta se preterano iščuđavao. Truć-truć-truć, prođe skoro sat vremena, uz silne komplimente, ali, srećom, bez i jednog „pile". Ali i bez ikakve aluzije na prekjučerašnji događaj. I pitanje – kako ti/vam je.

U ovoj turi se obavezao da će mi naći neke telefone, potrebne za posao. „Moramo da se vidimo u sredu", insistirao je. Zauzeta sam. Onda ćemo se videti za vikend, nije popuštao. Rešen da slatkorečivošću i svojim „prijatnim društvom" izbegne konsekvence.

Odoh s gađenjem, manje na sebe, no na to lako muvanje. Koje sam možda i pospešila onom porukom „baš ste me ražalostili".

Kakva sam ja budala, tad mi je bilo jasno. Osećaj gluposti pojačavala je sramota što sam očekivala da će bar da natukne nešto za pare. Kada bih mogla da odlučim da li da budem lakoma ili velikodušna.

Možda je ipak trebalo da iskoristim svoje pravo i da ga tužim? Možda bi to sprečilo njegovu otsutnost u kolima i bahaćenje drugih? Možda još uvek nije kasno, uz one brojne svedoke? Možda je trebalo da mu pljusnem šlajmaru po šoferki, kao što je uradio jedan moj prijatelj u sličnoj, premda benignijoj situaciji?

A možda sve to treba što pre da zaboravim? Ionako sam, pravim čudom, ostala u komadu.

U svakom slučaju, dokazah Jungovu teoriju. Da je čovek tek delom svesno biće, a više rob karaktera, unutrašnjih demona i spoljašnjih autoriteta.

Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagram