​Da li svi silovatelji treba da idu u zatvor

Osobi koja učestvuje u „ilegalnoj trgovini tačkicama za hranu" ne gine barem godinu dana zatvora, dok sa osuđenim silovateljem to nije slučaj.

Početkom 2006, Mendi Bordman je počela da se budi jedva se sećajući večeri pre. Nekih noći bi ležala budna pored svog muža, vrtela se po krevetu sisajući pilulu, ili sa gorkim ukusom praška u ustima. Drugih noći bi se budila gola, iako bi svake večeri legla odevena.

„Imala sam čudan ukus u ustima dok sam spavala", prisećala se u eseju u „Tajmu" koji je izašao u julu. „Bio je veoma gorak, kao kada ne progutaš aspirin iz prvog pokušaja". Bordmanova je počela da oseća taj isti ukus i kada bi pila nešto; pomislila je da nešto nije u redu s njenim zdravljem.

Onda se Bordmanova jedne večeri probudila i ugledala svog muža, Dejvida Vajza, kao stoji iznad nje i pokušava da sakrije bočicu „kasanaksa" koji je hteo da joj da dok je bila u besvesnom stanju. Vajz je uveravao Bordmanovu da je samo želeo da joj pomogne da spava, i kada mu je ona rekla da prestane s tim, on je rekao da hoće. Ali će Vajz još naredne dve godine nastaviti da pokušava da drogira svoju ženu dok spava. Razloge iz kojih je to činio je zadržao za sebe, iako se Bordmanova stalno suočavala s njim, moleći ga da prestane. „Uvek je nekako uspevao da me navede da poverujem da će prestati, i da je to radio za moje dobro", napisala je ona.

Zlostavljanje se nastavilo do 2008, kada je Bordmanova našla telefon svog muža. Prema sudskim dokumentima, našla je tri video snimka: na jednom Vajz siluje svoju suprugu dok je omamljena i nesvesna; na druga dva je primorava na oralni seks. Tek je tada shvatila šta se događalo dok je spavala. Kada se par 2009. razveo, odnela je snimke u policiju.

U proleće 2014, u procesu države Indijane protiv Dejvida Vaza, Vajz je osuđen za silovanje i još pet stavki optužnice za devijantno kriminalno ponašanje. Kazna za svaku od tih stavki je 20 godina zatvora, a tužilac je na suđenju tražio kaznu od 49 godina. Ali ishod suđenja je bio takav da Vajz u zatvoru nije proveo nijedan jedini minut: sudija Kurt Ajsgruber je osudio silovatelja Bordmanove na osam godina kućnog pritvora i rekao majci dvoje dece da 'nađe načina da mu oprosti'.

Vajz je ipak na kraju završio u zatvoru, ali zbog kršenja pravila kućnog pritvora, a ne zbog toga što je brutalno drogirao i silovao svoju suprugu. I za manje od godinu dana – tokom prošlog leta – Vajz je zbog „dobrog vladanja" pušten iz zatvora, u okviru programa za tranziciju u zajednicu države Indijana.

Ajsgruberova presuda je smesta izazvala opšte negodovanje; kako osuđeni silovatelj može da izbegne boravak iza rešetaka? Danas, više od godinu dana od presude, Bordmanova se i dalje naježi kada je se seti.

„Konstantno se plašim da bih mogla da ga sretnem. Živi na samo dvadeset minuta od mene. Mogao bi da bude u istom tržnom centru u kojem ja obavljam kupovinu. Mogao bi da bude u mojoj blizini. Možda se mimoilazimo kolima. Svaki put kada ugledam kola slična njegovim, napeta sam i uplašena. Užasavam se pomisli da ću ga možda sresti", rekla je Bormanova prošle nedelje, u prvom intervjuu koji je dala nakon što je Vajz pušten.

To takođe predstavlja i udarac za žrtve silovanja kojima ta presuda šalje poruku da silovanje nije ozbiljan zločin. Indijana ima najvišu stopu seksualnih napada na tinejdžere u SAD, a jedina klinika za žrtve seksualnog napada u toj državi je prošlog leta zatvorena. Do pre sedam meseci, po državnom statutu, zločin silovanja je zastarevao za pet godina. Početkom prošle godine, to je omogućilo Bartu Barideru, koji je priznao silovanje, da odšeta iz policijske stanice bez optužnice za to što je 2005. godine silovao jednu mladu ženu.

Iako je to redak slučaj, u Indijani – i širom SAD – ne poslati osuđenog silovatelja u zatvor je sasvim u okviru zakona i nadležnosti sudija. „Sudije u Indijani, kao i u mnogim drugim državama, imaju prilično široka ovlašćenja da ukinu zatvorsku kaznu i predlože uslovnu slobodu ili kućni pritvor kao alternativu", kaže Rajan V. Skot, profesor prava na Univerzitetu u Indijani. „U suštini, osuđeni kriminalac neće služiti zatvorsku kaznu ukoliko poštuje uslove kućnog pritvora". Skot objašnjava da država ovu praksu smatra za važan deo održavanja kontrole nad populacijom u zatvorima, ali u slučaju Bordmanove, Ajsgruber je svojim diskrecionim pravom zanemario žrtvu silovanja i dao „propusnicu za izlazak iz zatvora" osuđenom silovatelju.

Ukidanje kazne zatvora je prilično uobičajeno po celoj zemlji. Moć sudija da ukinu kaznu važi samo za određene zločine za koje je propisana minimalna mandatna kazna. U Indijani sve kazne mogu da budu preinačene, osim u slučaju ubistva i kriminalaca koji su i pre zločina za koji su osuđeni počinili zločin drugog ili trećeg stepena.

Na federalnom nivou, zločini za koje su određene mandatne kazne uključuju one vezane za drogu, među kojima si i toliko benigni zločini kao što je distribucija marihuane, ilegalna trgovina tačkicama za hranu, i pružanje utočišta ilegalnom imigrantu. Ozbiljni zločini kao što su ubistvo, dečja pornografija ili krađa identiteta takođe sa sobom nose minimalne mandatne kazne – ali silovanje ne. Drugim rečima, osobi koja učestvuje u „ilegalnoj trgovini tačkicama za hranu" ne gine barem godinu dana zatvora, dok sa osuđenim silovateljem to nije slučaj. Da li silovanje obavezno sa sobom mora da donosi posledice?

„Definitivno je idotski što kazna za silovanje može da bude preinačena, a kazna za distribuciju droge ne", kaže Skot.

Skot Berkovic, predsednik i osnivač RAINN-a (Nacionalna mreža za silovanje, zlostavljanje i incest) kaže da je najveći problem po pitanju silovanja i zakona taj što u većini slučajeva uopšte ni ne dođe do suđenja, a ishodi kao onaj u slučaju države Indijane protiv Dejvida Vajza doprinose atmosferi koja obeshrabruje žrtve seksualnih napada da istupe. „Slučaj kao što je taj je posebno frustrirajući, jer zvuči kao da su svi sve uradili ispravno – žrtva je bila hrabra, policija je obavila svoj posao, tužilaštvo je obavilo svoj posao – sve dok sudija nije odlučio da svoj posao obavi loše. Ne mislim da postoji veliki broj slučajeva kada sudija toliko skrene sa određenih smernica, ali mislim da je odgovarajuća kazna za silovanje svakako dugogodišnji boravak u zatvoru".

Posle Vajzovog suđenja za silovanje, zakoni o seksualnim napadima u Indijani se menjaju nabolje. Republikanski senator Majkl Krider je napisao i izgurao donošenje zakona kojim se eliminiše zastarivanje u slučaju silovanja, kada su podneti dokazi o DNK, ili kada dođe do priznanja. On takođe trenutno radi na zakonu koji će omogućiti žrtvama nasilja u porodici da podignu novac od osiguranja imovine koju je njihov supružnik uništio. Ali uprkos svemu ovome, silovatelj može da izbegne zatvor zbog kaprica sudije, i u državi Indijani, i širom SAD.

_________________________________________________________________________

Momci za iznajmljivanje u Japanu

_________________________________________________________________________

„Kao zakonodavci, mi možemo da pokušavamo da doteramo zakon, možemo da pokušamo da dajemo smernice sudu, ali na kraju svega, mi nismo ti koji donose presude", kaže senator Krider.

Studija Biroa za pravnu statistiku iz 2013 se bavila svim pojedinicima osuđenim za silovanje u najvećim urbanim okruzima u SAD. Rezultati studije pokazuju da 11% osuđenih za silovanje nije završilo u zatvoru. Od tih 11 procenata, osam procenata je pušteno na uslovnu slobodu, a u studiji se navodi da je 3% njih dobilo „drugačiju vrstu kazne", što može da znači novčanu kaznu, društveno-koristan rad, odštetu ili lečenje.

„Već je dovoljno teško razumeti zašto neko ko je osuđen za silovanje ne bi robijao, a još je teže razumeti zašto bi alternativna kazna bila društveno-koristan rad", kaže Patrik Ferguson iz RAINN-a.

Uzimajući u obzir i neprijavljena silovanja, RAINN izveštava da svega 2 posto silovatelja provede i jedan jedini dan u zatvoru – možda je vreme da se to promeni.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu