Went i Wooden Ambulance u Elektropioniru: Osećaj kada se bina ispod tebe trese je poseban

Beogradski sastav Went i subotički bend Wooden Ambulance će poslednje praznične note u ovoj godini odsvirati 12. januara u 21h u klubu Elektropionir koji se, za one koji poslednjih godinu dana nisu izašli iz kuće, nalazi u Cetinjskoj ulici.

Went je u protekloj godini izdao album „The Great Escape", a tokom svoje 11-godišnje karijere su takođe izdali i tri EP-a za nezavisnu kuću Floorcollapsing i održali veliki broj koncerata u zemlji i regionu.

Bend Wooden Ambulance će u Elektropioniru po prvi put izvesti neke od pesama koje pripremaju za novi album, ali i hitove sa dva izdanja iz 2015, „Northern Sadness" sa Robertom Tilly-jem i „North From Your Heart: Wooden Ambulance Remixed", kao i svoja prva tri albuma.

Početak je najavljen za 21h, a cena ulaznice je 400 dinara.

Popričao sam Dušanom Filimonovićem, frontmenom benda Went o ovom događaju, istoriji benda i planovima za budućnost.

VICE: Ćao Dušane, u čemu više uživate, nastupima ili radu u studiju?

Dušan Filimonović: Mislim da su to dve strane medalje, da se dopunjuju. Mi smo uvek bili koncertni bend, volimo da sviramo pred ljudima. Posebno volimo da putujemo, da donosimo našu muziku u nove gradove i pred novu publiku. Osećaj kada se bina (ili pod) ispod tebe trese je poseban. Sa druge strane, rad u studiju ima svojih draži. Traženje nove pesme, nove deonice, nečega uzbudljivog, nečega sto nisi čuo ranije ili nečega što si oduvek želeo da uradiš, a nisi.

Bend postoji već čitavih 11 godina, da li se sećaš kako je izgledala prva proba?

- Ne znam kako je izgledala ta prva proba, ali se dobro sećam tog perioda. Vežbali smo u Surčinu, u malom studiju koji se nalazio u dvorištu jedne porodične kuće. Žena koja je držala studio je dala otkaz u nekoj državnoj firmi, podigla kredit i rešila da napravi (manji) privatan biznis. Uglavnom su dolazili klinci, kaver bendovi i slično. I mi smo bili dečurlija, skoro golobradi, a kako smo svi živeli u Blokovima nije nam bilo daleko. Te prve probe su bile veoma glasne, i dugačke jer smo svirali po par sati bez prestanka, uglavnom tražeći nešto što ni sami nismo znali šta je. Mislim da ću zauvek pamtiti vožnju na probe u Pejinom (Stefan Pejatovic, bubnjar) šerpa-plavom Jugu koji je bio toliko bučan da nisi mogao da razgovaraš sve i da se dereš. Možda smo zato odvrtali pojačala toliko kad bismo stigli na probu.

Poslednji put kada sam vas slušao bio je vreo letnji dan u Košutnjaku, a sada veje zima, koje godišnje doba je bolje za vaš u muziku?

- Uz ovaj album (The Great Escape) mislim da pre idu prelazna godišnja doba i zima. I ranije su ljudi znali da nam kažu da zvučimo "zimski".  Ali nisam siguran da li to može da se prenese generalno na našu muziku jer verujem da ćemo jednom objaviti i jedan "letnji" album, mada nisam siguran da li će ljudi to videti kao laganu/letnju muziku. Ja lično više volim te vrele letnje dane, pa čak i kad si na bini napolju, na suncu.

Wooden Ambulance vam je 'bratski ' bend, da li možeš da mi objasniš tvoju saradnju sa njima?

Gorana Grubišića koji je alfa i omega benda Wooden Ambulance (takođe i benda Ana Neve) poznajem jako dugo, i kroz godine smo puno puta sarađivali na različite načine jednako koliko smo postali prijatelji. On je jedan od prvih ljudi koji su podržali WENT, uvek je bio spreman da nam da savet, ili da nam pomogne na bilo koji način. Sa WA i AN smo delili binu puno puta (mislim da će koncert 12. januara biti deveti put da WA i W sviraju zajedno). Imao sam sreću da sviram u jednoj od ranih inkarnacija benda WA kao basista, a kasnije da im se priključim kao dopisni član, gitarista/klavijaturista, kao i da učestvujem na prva dva albuma sa orguljama. Pored toga što su mi svi oni dragi prijatelji mislim da sam puno naučio od Gorana i ekipe, i neizmerno sam im zahvalan jer mislim da bi stvari bile potpuno drugačije da nije bilo njegove podrške.

Kako teče kreativni proces prilikom nastanka novih pesama, da li ti donosiš gotovu formu pesama na probe ili svi učestvujete u tom procesu?

- Nema nekog ključa poslednjih godina, nekada se dogodi na ja donesem kostur koji razrađujemo dalje, nekada to što donesem i nije baš razrađeno, niti interesantno ni meni pa se menja mnogo više. Neke pesme su nastale slučajno. Mislim da je važnije da bend zajedno razrađuje pesme, traži njihov konačan oblik, pre nego ko će doneti tu početnu ideju. Svi učestvuju u procesu.

Kada biste mogli da birate bilo koje mesto na svetu da snimite sledeći album, gde bi to bilo?

- Lokacija nije toliko važna. Siguran sam da postoje toliki gradovi i toliki studiji koji bi bili fantastično mesto za uživanje, ali znajući nas, teško da bismo videli mnogo sunca osim u pauzama od snimanja. Više me interesuje sama soba u kojoj bi se snimalo, oprema koja nam je na raspolaganju (od mikrofona i efekata, do instrumenata), udobni kreveti u koje se onesvestiš posle 16 sati rada bez prestanaka. Naravno da bi lepo bilo imati i jednu terasu sa pogledom na pučinu da se proluftira glava, ali ako se snimanje odvija kako treba i imamo sve potrebno od uslova ni atomsko skloniste nije loše, pa da kao krtica samo povremeno izroniš.

Kako stojite sa novim materijalom, da li će publika na ovom koncertu imati prilike da čuje neke nove pesme?

- Krenuli smo novim pesmama ali mislim da će publika sačekati jos malo pre nego sto ih čuje. Želeo bih da se te nove pesme slegnu pre nego sto ih predstavimo publici, da budemo sigurno da su gotove. Ne žuri nam se, ovaj album se još uvek aktivno promoviše.

Hvala Dušane!