Učesnici omladinskih radnih akcija u Jugoslaviji za VICE o ljubavi, radu i životu

Sve fotografije iz arhive "Udruženja učesnika omladinskih radnih akcija Beograd"

"Vi ste naša nova armija, armija rada, koja će stvoriti sebi i budućim pokoljenjima bolju i srećniju budućnost." (Tito, 1944. u Beogradu).

Epoha velikih omladinskih radnih akcija je u razrušenoj Jugoslaviji započela odmah po okončanju Drugog svetskog rata, u proleće 1946. izgradnjom Omladinske pruge Brčko–Banovići koja je trebalo da poveže važne rudarske centre u Bosni i Hercegovini sa ostatkom zemlje.

Navikli smo da od starijih generacija slušamo romantizovane priče o ovom jedinstvenom projektu u Jugoslaviji, o mladima koji su osećali kolektivni duh i želeli da učestvuju u izgradnji ratom opustošene države, ali ponekad i optužbe kako ove akcije i nisu bile dobrovoljne.

Nakon velikog broja objavljenih publikacija, statistika i brojki o ovoj temi, želeo sam da priče sa akcija čujem iz prve ruke. Preko "Udruženja učesnika omladinskih radnih akcija Beograd", sastao sam se sa ljudima koji su svojim rukama izgradili Jugoslaviju. Ovo su njihove priče.

Kevrešan Dragoljub, 1924. godište, Melenci

U Beograd sam stigao '45, tada sam demobilisan, a odmah te godine je gradonačelnik pozvao omladinske rukovodioce, među kojima sam bio i ja i objasnio nam da je Beograd u ruševinama i da ga treba obnoviti. Prva moja radna akcija bila je Trg Republike, gde je Gradska kafana. Tu je bila ruševina visoka 13 metara. Druga ruševina je bila kod bioskopa Jadran, tamo na samom uglu Knez Mihajlove, ona je bila osam metara visoka. I, formiram ja brigadu, zvala se Rata Dugonjić. Imao sam omladinaca između 300 i 400, kad kako. Ta moja brigada je imala taj lokalni zadatak da čisti trg, da se može živeti. Kada smo očistili te dve ruševine, onda smo počeli da čistimo onu zgradu gde je bila biblioteka na Kosančićevom vencu .

Ja sam inače završio krojački zanat, radio sam u firmama Vojna odeća, posle je to bio Partizan, pa posle Beko. Sve ove radne akcije smo mi radili posle osam sati rada. Radimo od šest ujutru do dva pa onda od tri sata, do šest, sedam uveče radimo radne akcije.

Na Trgu Republike smo izvadili onu drvenu kocku, jel se ti sećaš da je bila drvena kocka? Tu smo kocku izvadili pa se postavljao beton i na njega asfalt.

Ta Jelica iz Omladine skupštine Srbije mi je bila kao neki zamenik. I prvi put sam video devojku u kratkim pantalonama, ona ih obukla, dotle nikada nisam video i hoću da kažem, sve se tu doživljavalo, ono što kažu - i radost, i umor, i sve. Ja sam se obradovao, jer su drugi mislili, pazi sad jedna intelektualka, nego ona se prilagodila nama, radila sa nama. Bez obzira ko koliko ima škole, svi su radili jednako.

Bio sam seljače pa nisam neke reči razumeo. Bila je devojčica u mojoj brigadi koja kaže "Izvin'te ja nisam mogla da dođem", znaš, ona kaže meni, "Nisam mogla, imam menstruaciju". Ona je bila druga ili treća koja mi je to rekla i ja tu kažem "Jebem vam tu vašu administraciju", ja kažem tako, kažem. Mi deca sa sela nismo znali za tu reč.

Vraćamo se jednom tako sa radne akcije od Izvršnog veća, vraćamo se od kanala i stižemo na ušće. Ja sa jednom devojkom koja se zagledala u mene i ja u nju. Mi smo sedeli na travi, poljubili se par puta i zaspali. Kad smo se probudili , prošlo je sat i po vremena, mi smo odspavali, eto. Često smo bili gladni, dvesta grama hleba dnevno. Onda smo se okupljali oko Nebojšine kule, to je daleko od saobraćaja…u stvari i nije bilo baš saobraćaja, možda je neko terao konje.

Slobodan Šarenac, 1942, u Bileći rođen, odrastao u Beogradu

Sa 17 godina sam iz srednje škole Mašinski školski centar otišao na radne akcije, na izgradnju Ade Ciganlije. To je bio najveći kapitalni objekat u Beogradu u izgradnji. Mladi su za četiri godine igradili odbrambeni nasip kojim je Ada "oteta" od Save. Jedan zanimljiv podatak je da je, po nekom proračunu, u Keopsovu piramidu ugrađeno 750 hiljada kubika , a u nasip Ade je ugrađeno million i 250 hiljada kubika zemlje.

Mi smo spavali po šatorima na središnjem delu Ade, na samom ostrvu koje je leti bilo suvo. Po pravilu se ustajalo relativno rano, oko šest, išla je obavezna fiskultura, pa doručak pa onda odlazak na gradilište. Svakog dana se merila kubikaža završenog posla i to smo tačno znali, imali smo kvotu. Ona je bila oko pet kubika po jednom brigadiru. Svake večeri, brigade i pojedinac koji su ostvarili najveću normu su isticani na toj pozornici, to je bio dnevni izveštaj.

Nakon tih šest sati rada, poslepodne su bili kulturno-zabavni sadržaji u okviru kampa. Te zabave su bile definisane, redovne su bile do deset kada se odlazilo na spavanje.

Sem tih žuljeva koji su bili problem za sve nas klince, taj fizički teret nije bio ekstreman, imao je određen ritam koji je davala atmosfera u brigadi.

Miodrag Mitrović, predsednik Udruženja učesnika omladinskih radnih akcija u Beogradu, 1940.

Bio sam na ukupno šest radnih akcija, a zanimljivo je da je za 50 godina koliko su radne akcije trajale u našoj zemlji ukupno bilo dva miliona učesnika.

U naše vreme nije uopšte postojao pojam nacionalnog obeležja, ja nisam ni znao ko je koje nacionalnosti. 1961. smo radili na auto-putu u Romanovcima i tu su bile brigade iz Beograda, Maribora, Sarajeva, Novog Sada, Splita, sve izmešano. Mi smo toliko lepo razvijali to bratstvo i jedinstvo, možemo da ga nazovemo kako hoćete.

Zanimljivo je zašto su ljudi dolazili na radne akcije. Netačno je da je bilo ko prisiljavan da ide, išli su samo oni koji su hteli. Dobrovoljno. A nisu hteli svi. U mom odeljenju u Šestoj beogradskoj nisu hteli svi. Kapaciteti su bili manji nego što je bilo interesovanje i to je bilo problem, šta da radimo sa prekobrojnima. Onda je išao izbor – morali su da budu dobri učenici, da budu fizički spremni. Bilo je smešnih stvari – stajali su na cigle da bi se isticali po visini. Takođe smo imali i brigade sastavljene od ovih iz popravnih domova. Oni su bili među najboljim radnicima jer su želeli da se pokažu. Nije bilo tačno da smo mi bili sluđeni entuzijasti koji su samo jurišali, pravili neku Jugoslaviju. Jedan od motiva su za muškarce bile devojke, a za devojke muškarci. Te Slovenke su bile toliko lepe u toj brigadi na auto-putu. Mnogi su se na radnim akcijama upoznali, zavoleli, oženili.

Hvala Žarko, Miodraže, Slobodane i Dragoljube!

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu