​Kako je to biti zamalo pogubljen

Iz kolumne 'Life inside'

Trebalo je da me pogube minut posle ponoći, 10. februara 2004.

U pripremi za taj dan, premestili su me u novu ćeliju gde su čuvari mogli da proveravaju „kako sam" svakih sat vremena. Takođe su počeli da mi šalju psihijatra – očigledno su namerili da spreče moje eventualno samoubistvo.

Ovo je potrajalo nekoliko dana, a zatim su stvari postepeno postale intenzivnije. Jedne noći su me probudili, stavili mi lisice, izveli me iz ćelije i pribili uza zid. Jedan od čuvara je počeo da me fotografiše, rekavši da su to poslednje slike koje će ostati kad mene ne bude.

Jednom prilikom su me odveli u kancelariju kod Poručnice, gde su me čekali ona i zatvorski doktor. Poručnica mi je rekla da zavrnem rukav da mi vide vene. U startu sam odbio, pa je ona izašla i uskoro se vratila sa povezom. Kad mi ga je stegla oko miške, sve vene su iskočile na površinu. Pribeležili si one prigodne na mojoj desnoj ruci, a zatim i na levoj.

Nedelju dana kasnije, odveli su me na pregled kod drugog doktora, gde mi je ustanovljen povišen krvni pritisak.

Sve ovo vreme, uporno su me ispitivali šta bih želeo kao poslednji obrok. Neko mi je preporučio Tombstone picu.

Prijatelji su dolazili da me vide, kao i advokati. Dobio sam nove advokate, jer one zadužene za moj žalbeni proces umalo da nisam preživeo – nije im palo na pamet da pomenu neadekvatan dokazni materijal. Novi advokati su redovno svraćali, obaveštavali me da rade sve što mogu da bi mi spasli život, ali nisam zaista verovao da će uspeti da spreče državu da me pogubi.

Prestao sam da gledam TV i slušam radio. Umesto toga čitao sam svoju omiljenu knjigu, možda po poslednju put: Narodnu istoriju Sjedinjenih država , Hauarda Zina.

Odsečen od medija, nisam ni znao da su se u mom slučaju pojavili novi svedoci koji bi mogli da dokažu da je policija sakrila važne dokaze. Nisam ni čuo da je troje svedoka videlo tri belca – jednog krvave odeće – u baru nedaleko od mesta zločina.

Stigao je i deveti februar, moj poslednji dan života.

Imao sam dosta posetilaca; Džesi Džekson, familija, prijatelji.

Oko jedanaest Džini R. Sternberg, tada advokat Habeas Corpus centra San Franciska, pojavila se sa nalogom za odlaganje egzekucije. Strpljivo mi je objasnila kako stoje stvari, i da bi lokalne vlasti mogle da ospore aktuelnu odluku pred Vrhovnim sudom.

U šest, rekli su nam da je isteklo vreme za posete. Odveli su me u kavez na drugoj strani prostorije i tražili da skinem svu odeću. Pretresli su me do kole kože, dali mi drugi kombinezon i obuću, i stavili lance oko struka. Stražari su me u dva reda ispratili do vrata odaje za pogubljenje.

Tek sam tu shvatio da sam po dva puta dnevno prolazio pored tih vrata već nedelju dana, ni ne znajući da se iza njih održavaju egzekucije.

Otvorili su ih, ušli smo unutra, okrenuli su me leđima ka zidu i izašli jedan za drugim. Prošlo je pola sedam; gledao sam veliki časovnik na zidu, svestan da možda otkucava poslednje trenutke mog života. Nekoliko egzekutora ušlo je u prostoriju. Jedan je prišao, uneo mi se lice, i pitao da li ću da im pravim probleme ako mi budu skinuli lisice. Tiho sam mu rekao da neću, nisam ja problematičan.

Rekli su mi da polako skinem odeću i pređem u sredinu sobe. Bilo je tako hladno da sam počeo da drhtim.

Počeo je da me pregleda po poslednji put. Baterijskom lampom mi je zavirio u usta, pretražio kosu, rekao mi da podignem penis i skrotum da proveri da ne krijem nešto ispod. Dalje sam morao da podignem desno stopalo pa levo, mrdajući prstima na nogama. Raširio sam guzove i nagnuo se da bi mi stražar sa baterijskom lampom pregledao debelo crevo.

Najzad, posle jedno sto godina, pregled je završen. Dali su mi novu odeću i obuću. Ponovo sam pogledao na sat i video da je tek prošlo sedam.

Vratili su me u kavez da sačekam termin pogubljenja.

Džini Sternberg, moj advokat, pozvala me je i javila da su se lokalne vlasti zaista žalile protiv odlaganja egzekucije, i da očekuje da joj iz Vrhovnog suda jave kako stvari stoje.

Dok sam čekao, pustili su mog pastora u susedni kavez.

Oko 8:17, telefon je odjednom zazvonio. Dežurni stražar mi je pružio slušalicu. Džini mi je javila da je Vrhovni sud jednoglasno odbio da ukine odlaganje mog pogubljenja

Vratio sam telefon stražaru i rekao egzekutorima da te večeri ipak neće imati posla.

Kevin Kuper je 58-godišnji zatvorenik u državnom zatvoru San Kventin, u Kaliforniji. Osuđen je na smrt zbog četvorostrukog ubistva 1983. godine, ali i dalje tvrdi da nije kriv. Njegov advokat Norman Hajl, iz firme Orrick, Herrington & Sutcliffe LLP, sve žalbe koje je Kuper do sada uložio bile su odbijene. Poslednja šansa mu je da dobije pomilovanje od guvernera Kalifornije Džerija Brauna.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu