​Jedan nimalo običan petak Beograđanina u Istanbulu

Petak uveče je vreme kada u Istanbulu počinje društveni život koji je tokom radne nedelje praktično nemoguć u mravinjaku od 15-20 miliona ljudi, gde se svaka poseta nekom delu grada koji nije kuća ili posao planira brižljivo i uz pomoć raznih tehnoloških pomagala. Da li otići u posetu prijateljima, rezervisati sto u mehani ili se spustiti na Bosfor pa šta bude, spadaju u pitanja koja traže odgovor pre kraja radnog vremena u petak popodne. Ponekad se, usled raznih okolnosti, može desiti da kvalitetne pripreme izostanu a tada je romantičan ostanak kod kuće u dvoje mnogo bolja opcija od bilo kakve zbrzane improvizacije. Tako smo supruga i ja odlučili da 15. jul uveče bude petak za kućno blejanje i nesvesno zaboli premiju.

Bilo je nešto posle 10 sati uveče. Uživali smo uz laundž muziku i čašicu vina kada je na WhatsApp stigla poruka od prijatelja: 'Uključi TV, u toku je darbe (državni udar)'. Nezainteresovano sam spustio telefon sa namerom da najpre dovršim svoj vrhunski turski širaz a zatim pokušam da skapiram ovu čudnu šalu. Cela Turska, i ja sa njom, zna da ako nešto ovde više nije moguće to je državni udar, dakle treba skapirati foru i nasmejati se autoru. Jedva sam uspeo da dohvatim čašu kada je stigla poruka od drugog prijatelja, pa od trećeg, pa od četvrtog… Pošto smo u Turskoj postojala je mogućnost da se masa mojih prijatelja koji se međusobno ne poznaju udružila da napravi prank sa mnom kao žrtvom. Ali kada je i suprugin telefon počeo da skače po stolu bez prestanka, postalo je jasno da treba povući nepopularan potez i uključiti komercijalne turske TV kanale u poređenju sa kojima Pink i slične bruke i sramote Srbije deluju kao solidno koncipiran obrazovni program. Na ekranu se pojavila scena bosforskog mosta čiju je jednu traku (sa azijske ka evropskoj strani grada) zatvorila grupa vojnika koji imaju dva tenka. Saobraćaj funkcioniše u jednom smeru, stoji u drugom. Bukvalno u sekundi sam se setio čuvenog "protesta" JSO kod Sava centra i pomislio da je možda nešto slično u pitanju. Zatim je kajron ispisao da vojni avioni lete ekstremno nisko i brzo iznad Ankare, da bi potom stigli i prvi snimci tih noćnih akrobacija.

Bilo je toliko nadrealno da nam je trebalo nekoliko minuta da bilo šta progovorimo. Početni zbun zamenila je ček-lista za vanredne situacije. Osnovne zalihe vode i konzervi imamo, kućna apoteka je dobro snabdevena a frižider napunjen pivom (ovo su zalihe za slučaj katastrofalnog zemljotresa, ali svakako mogu da posluže i u drugim situacijama). Ostalo je samo da se strči na ulicu do bankomata i javi rodbini u Beogradu da smo dobro i da šta god budu čuli u srpskim medijima u narednih dvadesetak minuta ne veruju nijednu reč već da čekaju moje poruke. Nakon što je to odrađeno (uz manju gužvu na bankomatu) mogli smo da se vratimo praćenju događaja čije razmere će nas u narednim danima ostaviti u potpunom šoku i neverici.

TV kanali su prikazali još nekoliko lokacija koje je vojska zaposela a zatim je spikerka na državnoj televiziji pročitala saopštenje o vojnom preuzimanju države i uvođenju policijskog časa.

Supruga i ja smo se belo pogledali, oboje sa ozbiljnim WTF izrazima na licu. Policijski čas?! U Istanbulu?! Ko su, bre, ovi optimisti i odakle im milion vojnika, koliko je otprilike potrebno da efektivno sprovedu taj policijski čas u delo? Da li je njima jasno da je ovo Turska i da će umesto policijskog časa dobiti ljude na ulicama? Šta zamišljaju da će da se desi sledećeg jutra, da li bilo ko stvarno misli da može da silom preuzme ovoliku zemlju?

Najveći razlog za zabrinutost bio je što se civilna vlast nije oglašavala i niko nije imao informaciju gde se nalazi najmoćniji čovek u državi, to jest, predsednik. Prvi se oglasio premijer, kratkom potvrdom da jeste u pitanju pokušaj puča koji naravno neće uspeti. Svetske agencije su se brukale spekulisanjem o bekstvu predsednika koji je, po njima, tokom nekih 20 minuta pobegao na barem 7-8 različitih lokacija od Nemačke do Teherana. Kada je predsednik najzad izveo već legendarno FaceTime uključenje sa nepoznate lokacije i pozvao narod na ulice (gde bi oni izašli u svakom slučaju), utisak je bio da vlast baš i nema neku preteranu kontrolu nad situacijom. Jedan od komšija pozvao je dobrog prijatelja policajca koji mu je kratko rekao da se kompletna policija mobiliše a da je za civile najbolja opcija da ostanu kod kuće.

Ubrzo je postalo jasno da ko god ovo radi, nije u pitanju grupa uduvanih rakuna već ozbiljna zaverenička ekipa. Iz Ankare su se smenjivale grozne vesti o žestokim sukobima između vojske i policije, ali najveći šok su izazvali borbeni helikopteri koji su, između ostalog, otvarali vatru na civile i avioni koji su bombardovali zgradu parlamenta i druge državne institucije.

Vojska koja bombarduje svoj parlament? To je nešto što drastično odudara od svih prethodnih pučeva izvršenih u Turskoj i više priliči Crvenim Kmerima (ignorišem Jeljcinovo tenkovsko peglanje Belog doma 1993. godine jer su Rusi – a on pogotovo – priča za sebe). Tih prvih sat-dva zaista su bili veoma zabrinjavajući a mi smo, kao i svi nemoćni posmatrači, razrađivali brojne scenarije koji bi mogli da stupe na snagu kada svane jutro.

What happened on 7/15? The only video you need to see about — Doğan Eşkinat (@doganeskinat)July 22, 2016

Čak i nakon što je spikerka na državnoj televiziji bila primorana da pročita obaveštenje o izvršenom puču i policijskom času, svakom detetu je bilo jasno da je pitanje trenutka kada će ljudi početi da izlaze na ulice. Situacija u Turskoj je pre 15. jula možda bila kompleksna, nategnuta, ovakva ili onakva – ali sigurno ne takva da bi narod u bilo kojoj meri prihvatio državni udar. To je bilo ključno pitanje na koje nikako nismo uspevali da pronađemo iole smislen odgovor: „Šta, za ime sveta, ovi likovi zamišljaju da će postići? Čemu se oni nadaju? Odakle im ideja da ovako nešto rade?"

Prve naznake propasti puča televizije su prenele nedugo nakon predsednikovog FaceTime uključenja u kojem je najavio sletanje na glavni aerodrom u Istanbulu. Nekoliko TV stanica je uživo pokrivalo kapiju aerodroma pred koju je u roku od bukvalno desetak minuta nakon predsednikovog obraćanja stiglo nekoliko hiljada ljudi koji su prošli kroz vojnu blokadu kao kroz puter i „okupirali" kompleks. Ubrzo su stigli snimci policije kako hapsi vojnike koji su zauzimali aerodrom.

Bio je to prvi pokazatelj da stvari ne idu dobro po pučiste i da će im se plan, očekivano, izjaloviti. Problem je bio u tome što još uvek niko nije imao predstavu šta se sve dešava na pojedinim lokacijama i koliko su neki od pučista rešeni da biju izgubljenu bitku bez obzira na realnost koja doslovce ni u jednom aspektu nije išla njima u korist.

Oko ponoći se neočekivano oglasio mujezin sa džamije u našem naselju. Tačnije, oglasili su se svi mujezini koliko ih ima od Istanbula do Irana. Mujezini, imami i uleme u Turskoj su državni službenici potčinjeni Direktoratu za religijske poslove. Paralelno sa obraćanjem predsednika naciji, iz direktorata je poslata naredba da se sa svih džamija u zemlji oglasi sela - molitva koja se recituje na sahranama ali isto tako služi za alarmiranje i okupljanje ljudi u vanrednim okolnostima. Bio je to još jedan ekser u već spremljenom kovčegu za puč. Oko 1 ujutro, predsednik je sleteo u Istanbul i još jednom se obratio medijima i okupljenim civilima. Puč se u tom trenutku već uveliko raspadao ali oni koji su ga izvodili nisu imali nameru da tek tako odustanu. Najpre su televizije uhvatile nekoliko otvaranja vatre na civile na bosforskom mostu. Na Tviteru su se smenjivale vesti o žestokim borbama na nekoliko lokacija u Istanbulu gde nije bilo TV ekipa, a iz Ankare su stizali potpuno nezamislivi snimci: tenkovi koji gaze automobile, helikopteri koji mitraljiraju po ulicama, avioni koji bombarduju vladine zgrade… Puč? Ovako se osvaja glavni grad neprijateljske zemlje, kakav crni puč, od koga oni očekuju podršku za ovako nešto, da li je njima jasno šta rade…?

Pokušavajući da smislim makar neko logično objašnjenje pored supruge koju je savladao umor pa je zadremala na sofi, na trenutak sam uhvatio čudan zvuk koji je dolazio kroz otvoren prozor. Mozgu je trebalo manje od sekunde da iz memorije izvadi odgovarajuće zapise iz 1999. godine, uporedi ih i potvrdi poklapanje: u pitanju je bio zvuk borbenog aviona koji je tu iznad, u naletu, i sad samo čekaš da čuješ gde će da grune nešto i koliko će biti blizu tebe.

Čule su se dve solidne detonacije, ali je prebogato srpsko iskustvo opet učinilo svoje i sa gotovo potpunom sigurnošću obavestilo mozak da je u pitanju probijanje zvučnog zida iznad našeg dela grada a ne vazdušni napad. Sa mirnoćom tibetanskog monaha umirio sam sveže alarmiranu i uspaničenu suprugu mada, znajući šta se dešava u Ankari i da su pučisti u očajnoj situaciji, nisam mogao da se zakunem da neće na sličan način upotrebiti avijaciju u Istanbulu.

Srećom, sve se završilo na supersoničnim akrobacijama koje je, kao, trebalo da nekog uplaše. Meni je za uspomenu ostala konstatacija da su me NATO avioni - makar bili i odmetnuti - drugi put u životu pronašli i izmaltretirali. Srpska karma definitivno nema cenu.

Puč je u Istanbulu okončan u zoru, predajom vojnika na mostu. U Ankari je potrajalo sve do 8 ujutro kada su izvršeni poslednji vazdušni napadi. Civilna vlast je odbranila poredak i stavila situaciju pod kontrolu. Brzo je postalo jasno da su sukobi okončani i da nije pokrenuta spirala nasilja, tako da su šok i strah počela da zamenjuju brojna pitanja.

Ko su ovi ljudi? Zašto su ovo uradili? Da li je moguće da niko nije znao šta se sprema? Kako su u narednim danima počeli da stižu odgovori, i da se otkriva veličina i dubina ove sulude operacije, tako se na lica nas običnih građana vraćala i nevera koja je u velikoj meri još uvek prisutna.

Dve nedelje kasnije, po lepom letnjem danu i uz kriglu piva u pabu, moji turski prijatelji i ja poluzbunjeno vrtimo glavama dok razmenjujemo najnovija saznanja. Pučisti su u svoju operaciju uključili borbenu avijaciju, transportne kapacitete, specijalne jedinice, oklopne brigade koje su u sastavu NATO snaga za brze intervencije…

Njihovi avioni su se čitave noći dopunjavali gorivom u vazduhu i rotirali iznad Ankare i Istanbula, prebacivali su tovare oružja sa aerodroma na aerodrom, mornarički komandosi nisu samo jurili predsednika u Marmarisu već su upali na venčanje u Istanbulu i zarobili praktično kompletnu komandu vazduhoplovstva. Čitava stvar se odvijala na mnogo nivoa a novi neverovatni detalji izlaze u javnost iz dana u dan. Polako nam svima postaje jasno da je nacija imala sreće i izbegla ozbiljno krvorpoliće, pre svega zahvaljujući činjenici da u javnosti i među političkim činiocima ne postoji ni promil podrške za ovakve stvari, ko god stajao iza njih.

Takođe, veći deo vojske je odbio da stane uz pučiste zbog čega su ovi ostali izvan lanca komande a to ih je dovelo u bezizlaznu situaciju gde je jedino pitanje bilo koliko štete će napraviti pre neizbežnog poraza. Opet, zahvaljujući što reakciji javnosti što srećnim okolnostima, ta šteta je bila skoro pa minimalna u poređenju sa potencijalom koji je imala - i ako se na taj način može govoriti o više od 260 mrtvih i kolektivno istraumiranoj naciji.

Bez obzira na brzu propast puča i prestanak sukoba već u subotu ujutro, bilo je jasno da ćemo vikend provesti zabarikadirani u stanu a da ću ja eventualno izaći do supermarketa i to je to. Zanimacija nam je bila obezbeđena jer je takođe bilo jasno da nas čekaju dugi sati telefoniranja sa rodbinom i prijateljima, kao i razmenjivanje poruka do iznemoglosti. Istanbul je, naravno, suviše veliki da bi bilo šta moglo da ga parališe kao celinu, tako da se život odmah vratio na ulice ali se svuda osećala napetost i nervozno iščekivanje daljeg razvoja događaja.

CHP, AKP supporters flock to Istanbul's Taksim to jointly rally against coup — Hürriyet Daily News (@HDNER)July 24, 2016

Na srpskim portalima pročitao sam vest o čarter letu za Antaliju koji je uredno krenuo u subotu ujutro po čuvenom srpskom principu: "Neće mene". Neke druge zemlje su za to vreme otkazivale sve letove i slale prazne avione da evakuišu svoje turiste iz Istanbula (Srbin, naravno, uvek bolje zna i niko ne može da ga prevari). Pošto se u subotu ništa dramatično nije desilo - osim što je vlast krenula da hapsi osumnjičene pučiste levo i desno - u nedelju ujutro smo se čuli sa prvim prijateljima koji su uvenuli onako zatvoreni u kući kao i mi, pa su nam se najavili na branč i zajedničko slušanje našeg mujezina koji je nekih 40 sati ponavljao jednu selu za drugom, u kratkim intervalima. Druženje nam je pomoglo da prevaziđemo sopstvene blokade i u ponedeljak iskoristimo neradan dan (koji su mnoge firme pametno dale svojim zaposlenima) da najzad pomolimo nos iz kuće.

Ovaj tekst je pisan nekoliko dana nakon uvođenja vanrednog stanja i tokom turske verzije operacije „Sablja" čiji je cilj kompletno čišćenje društva od svega što ima direktne ili indirektne veze sa optuženim nalogodavcem puča. Iz državne službe izbačeno je više od 50,000 vojnika, policajaca, sudija, tužilaca, prosvetnih radnika i drugih zaposlenih u raznim organima državne uprave. Premijer Binali Jildirim je prošle subote rekao da je oko 13,000 ljudi privedeno, među kojima je gotovo devet hiljada vojnika.

Prateći zapadne medije, ne mogu da se otmem utisku da njihovo histerisanje o „neproporcionalnom odgovoru vlasti" - zbog kojeg, kako kažu, Turska još dugo neće moći da bude primljena u EU, a inače su bili spremni da nas sutra ujutro prime - višestruko nadmašuje pokrivanje samog puča. Drugim rečima, mnogo su više zabrinuti zbog trenutnih čistki nego zbog činjenice da je Tursku nasilno pokušala da preuzme sekta čiji pripadnici se nisu libili da pucaju u ljude, gaze ih tenkovima i mitraljiraju po njima iz vazduha.

Putovanje Turske ka demokratskom društvu je možda zastalo, možda će napraviti i nekoliko koraka unazad, ali barem još uvek postoji i živo je – što ne bi bio slučaj da je puč uspeo.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu