Pitali smo bivše profi kriminalce kako bi izveli najveću pljačku keša

Pre tačno deset godina, grupa kradljivaca iz Londona i centalne Engleske je izvela najveću pljačku u istoriji Britanije. Nakon što je njihov čovek iznutra tajno snimio enterijer Sekuritasovog depoa u Tonbridžu, u Kentu, oteli su članove porodice menadžera depoa kao taoce, vezali 14 radnika Sekuritasa, i otišli sa malo više od 53 miliona funti. To je bio jedan od najambicioznijih kriminalnih poduhvata u Britaniji – iako stručnost počinilaca nije mogla da se meri sa njihovom smelošću.

Napravili su gotovo svaku zamislivu grešku, ostavivši tragove DNK na alatima koje su koristili, odavši inkriminišuće podatke pripadnicima javnosti, i slučajno snimivši telefonski razgovor tokom kojeg su planirali pljačku. Novac povezan sa pljačkom je pronađen u kućama počinilaca, oružje je pronađeno ostavljeno u kombiju, a jedan od počinilaca je posle pljačke u svojoj kući sačuvao planove depoa Sekuritasa, koji su bili prepuni otisaka njegovih pristiju.

Da bismo obeležili desetogodišnjicu pljačke, stupio sam u kontakt sa nekim bivšim kriminalcima da bih čuo njihovo mišljenje o tome šta je moglo da bude urađeno drugačije. Da li je postojao način da se ovaj monumentalni zločin izvede, a da pljačkaši ne završe na dugogodišnjoj robiji? Bivši lupež iz južnog Londona, Džoni Mek, koji je pre svoje petnaeste godine već učestvovao u krađi dijamanata vrednih 250 hiljada funti, misli da jeste. Nimalo nije bio impresioniran metodama pljačkaša depoa, i otišao je toliko daleko da je doveo u pitanje i samu logiku kojom su se vodili pljačkaši tako velike svote.

„Nikada se ne bih upuštao u nešto sa toliko mnogo para", kaže Mek za VICE. „Kada bi mi neko rekao: 'Imam posao vredan 50 miliona, da li si zainteresovan', ja bih ga odbio. Iz jednostavnog razloga zato što ne znam ni za jedan posao sa toliko para prilikom kojeg počinioci nisu bili uhvaćeni. Kada kradeš tolike pare, moraš da imaš svoje ljude izvan zemlje, koji će da ih kupe. Grupa koja je opljačkala Sekuritas u Tonbridžu je uzela oko 50 miliona. Da su ih prodavali na crnom tržištu, imali bi sreće da dobiju 20 miliona za to. Bolje bi prošli da su pokušali sa zlatom ili dijamantima".

Stjuart Kempbel, kriminalac-sveznalica koji je organizovao pljačke, se slaže. „Bilo bi lakše otarasiti se dijamanata", kaže on. „Kada se obrade i ponovo izbruse, identitet im je potpuno promenjen". Izgleda da postoji razlog zašto je većina zločina čija je meta gotovina relativno malih razmera: bolje je organizovati niz manjih pljački i izvuči se nego jednu ogromnu koja će na kraju postati predmet policijske istrage u vezi sa multimilionskim iznosom.

Još jedna ogromna greška koju je banda napravila je ta što su regrutovali frizerku i šminkerku Mišel Hog, ćerku policajca koja nije imala nikakvog kriminalnog iskustva. Ona je završila kurs pozorišne šminke, i umela je da prerušava pljačkaše. Kada su je vlasti pritisle posle pljačke, ona je svedočila protiv svojih navodnih suzaverenika, što je pomoglo da se obezbedi njihovo zatvaranje, i sada je deo programa zaštite svedoka, kao rezultat toga.

Prema Meku, njeno uključenje je bila ogromna greška u proceni. „Da li biste verovali kozmetičarki uključenoj u nešto sa tolikim parama", pita on. „Što se tiče takvih stvari, što manje ljudi je uključeno, to bolje. Previše ljudi je znalo za to".

Mik Džadž, detektiv policije Kenta u to vreme zadužen za istragu, se priseća

Sličnog mišljenja je i bivši gangster Džejson Kuk, koji je bio poznato lice u londonskom podzemlju još od svoje 17. godine. „Isuviše ljudi je znalo šta se događa", kaže on. „Nije bilo potrebe da svi koji su umešani vide sve ostale. Svako je trebalo da se viđa samo sa jednom osobom, i kada bi jedan od njih pao, ostali bi bili zaštićeni".

I tako, izgleda da oni koji znaju znanje ne veruju da je ta pljačka bila tako veliki zločin kao što je predstavljena. Mada, postoji jedna stvar za koju se svi slažu da je bila dobra ideja: uključivanje čoveka iznutra. Banda je angažovala radnika Sekuritasa Emira Hisenaja da skrivenom kamerom snimi unutrašnjost depoa, da bi se upoznali sa mestom koje će opljačkati.

„I ja bih to uradio", kaže Kempbel. „Loše je to što su, iako su imali snimak, ipak morali da ostave za sobom preko 100 miliona funti, zato što nisu došli dovoljno velikim kombijem. Trebalo je da procene kolika svota je unutra, i da dođu u vozilu potrebne veličine".

Može se reći da je Hisenaj rizikovao najviše od svih članova bande, pošto je njegov položaj u kompaniji bio veza između njega i pljačke. Stručnjak za organizovani kriminal Eduardo Salcedo-Albaran, koji je i ranije govorio za VICE, rekao mi je da se „čovek iznutra" obično češće izvuče nego ostali kriminalci. To je tako zbog toga što se policija obično usredsredi na profesionalne kriminalce, dozvoljavajući „sivim agentima" – pripadnicima legalnih organizacija koji zloupotrebe svoj položaj – da se izvuku ispod radara.

Na nesreću po Hisenaja, oružane pljačke su izuzetak od ovog pravila. U osvit presuda za pet članova bande, čelnik Letećeg odreda gradske policije Džon O'Konor je izjavio za Bi Bi Si da je uvek verovatno da kada se radi ovako veliki posao obično postoji čovek iznutra. To je značilo da je policija tražila dokaze da je posao odrađen iznutra, i Hisenaj je na kraju dobio 20 godina robije zbog toga što je bio umešan.

Ostali članovi bande su napravili početničku grešku tako što su novac iz depoa ili predmete koje su koristili tokom pljačke krili na svojim posedima. Vlasnik garaže u kojoj je bio kombi, Rodžer Kuts, šteknuo je radničke pantalone i fantomku koje je nosio tokom pljačke u svojoj kući u Bekslihitu, i dao je prodavcu automobila Stjuartu Rojlu da u kući svoje majke sakrije ključeve vozila koja su korišćena prilikom kidnapovanja menadžera depoa. Građevinac i stručnjak za borilačke veštine Li Raša je ostavio planove depoa i Sekuritasove omotače za novac u svojoj kući, a oružje i municiju u svojoj šupi. To su greške koje su najviše iznervirale bivše kriminalce sa kojima sam razgovarao.

„Ne znam zašto su to uradili", kaže mi Kempbel. „Novac je smesta trebalo da odnesu na neko sigurno mesto, ili na neku farmu, bogu iza nogu. Neki od njih su ostavili i tragove svog DNK na raznim predmetima. Trebalo je da nose rukavice kada god nešto dodiruju. Činjenica da je jedan od njih slučajno pritisnuo dugme za snimanje na svom mobilnom telefonu kada su diskutovali o pljački je takođe je začuđujuća, mada pretpostavljam da svi mi ponekad napravimo neku grešku koja je mogla da se izbegne".

Džon Kosti, reformisani lik koji je u međuvremenu postao umetnik, veruje da je mogućnost da postanu milioneri udarila lopovima u glavu. „Trebalo je da zakopaju novac i oružje negde duboko ispod radara, ali kada imaš 53 miliona, mislim da uzbuđenje može da te ponese", kaže mi on.

Kosti nije sasvim kritičan prema taktici pljačkaša, i istakao je da velike svote novca nikada nisu otkrivene. „Iako su ih pohapsili, generalno gledano, prilično dobro su prošli", kaže on. „Murija će da navali na njih kada izađu, ali pare koje su šteknuli su veće nego što većina ljudi vidi u čitavom životu. Sada se radi samo o tome kako će da nestanu i uzmu pare kada budu pušteni, jer će imati ludačke uslove za uslovnu slobodu, i policija će da ih prati u stopu".

Jedan od kolovođa, Pol Alen, nedavno je oslobođen posle devet godina provedenih u zatvoru. Ako uspe da uzme svoj deo plena, da li će mu se isplatiti to što je proveo deceniju iza rešetaka? To zavisi od toga da li verujete da li je nagrada vredna više godina vašeg života. Zločin veka? Možda, po pitanju obima, ali po pitanju pažnje za detalje, jasno je da je mnogo toga nedostajalo.

Hvala svima. Mek trenutno radi na filmu o svom životu kriminalca, Kuk je napisao knjigu zasnovanu na svojim iskustvima, Kempbel se sprema da objavi autobiografiju, bukvalno nazvanu 'Vrdalame', a najnovija knjiga Salceda-Albarana o trgovini ljudima i korupciji izašla je prošle godine.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu