Fejenord - moj omiljeni klub u tom delu Evrope

Došli ste čak iz Belgije?", prve su reči koje su me dočekale kada sam zajedno sa svojim poluraspalim Pežoom 205 prešao prag zvaničnog parkinga stadiona Fejenorda, iliti, narodskim rečnikom, „de Kaipa". Pogledao sam parking službenika i dobro ga odmerio – nije mi delovalo da se šali, iako je Roterdam od Henta u kojem sam tada živeo udaljen tek 150 kilometara. Svejedno, gledao me je sa nekim izrazom lica, mešavinom uzbuđenja i ponosa, što je neki „stranac" rešio da dođe na utakmicu kluba koji ga zapošljava. K'o da radi na parkingu Mladosti iz Lučana.

„Da, evo, vikend, lepo vreme, poslednje kolo…valja ispratiti", odgovorio sam mu ja na brzinu. Momak je klimnuo glavom, pokazao mi gde da se uputim sa svojim vozilom, i onda uz iskren osmeh dodao „ Fejenord vam želi dobrodošlicu, gospodine". Odličan početak, pomislih u sebi. Još me niko ovako nije dočekao pred odlazak na fudbalski meč, a još manje na stadionu na koji sam godinama želeo da odem.

Utakmica je bila relativno dosadna - bilo je poslednje kolo regularnog dela šampionata, i "našima" su trebala tri boda protiv NEC-a iz Nejmehena. Dobili smo jedan, i time uspešno "eskivirali" plej-of za bolji plasman. Meni to, doduše, nije ni bilo toliko bitno. Uživao sam u ambijentu, posmatrao navijače kako u kopu, tako i oko sebe, i osećao se ispunjenim što sam konačno uspeo da pogledam utakmicu na ovom mestu. "De Kaip" sam inače posetio i par godina pre, ali samo kao turista. Sećam se da sam se tada sit ispričao sa kustosom klupskog muzeja, nekim simpatičnim čikom kojem je, baš kao i onom zemljaku iz prvih pasusa, bilo pomalo i nejasno što sam potegao da samo vidim stadion i što me zanimaju sve te fejenordovske stvari.

Otkud Fejenord i ja? Eh…kao i mnoge fudbalske ljubavi međ Srbima mojih godina, i ova je počela preko „Čempionšip Menadžera", iliti popularnog CM-a. Krajem devedesetih u Srbiji holandski fudbal bio je gledljiv samo ako bi ukačili Ajaks ili PSV u evropskim kupovima (ili ako ste imali živaca da gledate u bob kada će SOS pustiti neki snimak), tako da je televizija odmah otpala, a sa njom i amsterdamski "kopljanici" – klub koji je svakako bio osuđen na propast kod mene, jer je moj otac pamtio „onaj" Ajaks i često umeo da peni o Krojfu i Neskensu, a ko još želi da navija za isti tim kao i njegov otac? Dobro, osim Zvezde…u svakom slučaju, holandsku ligu u CM-u nikada nisam igrao, barem dok mi kolega sa faksa nije počeo puniti glavu tim velikim klubom iz Roterdama.

„Brate, uzmi, probaj, zanimljivo je, a može i lako da se osvoji titula", bile su njegove reči - budimo realni, svi mi ionako igramo CM da bi nešto osvajali. To je bila neka jesen-zima 1999., Fejenord je u tom momentu bio zvanični prvak Holandije, i samim time imao i sasvim solidnu ekipu. Došao sam kući, učitao novu CM partiju, i šmeknuo sastav. Radoslav Samardžić? Ehh, tog lika se sećam još iz Vojvodine…ipak, glavne vedete bili su povremeni holandski reprezentativci Žan-Pol van Hastel, Patrik Pauve, Kes van Vonderen i Ulrih van Hobel, kao i Argentinski centarfor Hulio Rikardo Kruz (kasnije igrao u Interu) i Danac Jon Dal Tomason, u nekom prethodnom životu velika uzdanica Njukasla od koje nikad ne bi ništa. Dobro, šta sad, rekoh, daj da probamo…i eto, tako je počelo. Sve se to poklopilo sa onom krajnje korektnom sezonom u Ligi Šampiona, kada je u gostima npr. poražen Lacio Siniše i Dekija. Dobio sam novi omiljeni klub, prvi u ovom delu Evrope.

Upoznavanje sa Fejenordovom istorijom bio je interesantan zadatak. Kao prestoničko čeljade i navijač Zvezde, bilo je sasvim logično da ipak, i pored faktora ćale, gravitiram ka Ajaksu – Amsterdamska arogancija i trofejni pedigre dobro bi se uklopili uz svakog Beograđanina. Fejenord je, pak, bio nešto sasvim drugačije. U celom tom diskursu o holandskom „totalnom fudbalu", Rinusu Mihelsu, Krojfu, Van Bastenu Litmanenu, pa što ne dodati ovde još i PSV, Ronalda, Romaria i tih godina izuzetno dominantan tandem Luk Nilis – Rud van Nistelroj, roterdamski crveno-beli zauzimaju decidirano treće mesto. A opet, nije to baš ni tako.

Prvi evropski šampion koji je stigao iz Holandije bio je upravo Fejenord. „Legija", kako su inače poznati navijači ovog kluba, je slavila kontinentalnog prvaka još 1970., zahvaljujući golovima Rinusa Izraela i švedskog internacionalca Ovea Kindvala u finalu protiv Seltika. Međutim, ubrzo je usledilo zlatno doba Ajaksa, a dalje već znate. Od tog momenta, Fejenord je povremeno osvajao titule, povremeno šokirao javnost (prelazak Johana Krojfa iz Ajaksa bio je događaj decenije), i povremeno stigao da zapreti u Evropi. Ali bez obzira na te uspehe i poneki bljesak fudbalskog glamura, Fejenord je u dubini duše ipak ostao radnički i narodni tim.

Postoji ona izreka da se u Holandiji „novac zaradi u Roterdamu, podeli u Hagu i pusti niz vodu u Amsterdamu", i to se nekako može primetiti i u etici Fejenordovih fudbalera. Dok je Ajaks imao umetnike lopte kakvi su Krojf i Ini, Fejenord je uvek više voleo „šljakere" – spomenuti Rinus Izrael, čuveni „gvozdeni Rinus", po vokaciji je bio centarhalf, a opet jedan od najvoljenijih. Znate i sami kakvi su lučki radnici, oni vole konkretno, noga do noge, pa krk u gol. Driblinzi i skupi Brazilci? Dajte to onima „odozgore". U to sam se uverio i lično kada sam ušao na tribine stadiona i zauzeo svoje mesto. Tačno preko puta mene visio je ogroman beli transparent, na kojem je crnim slovima bilo ispisano (u slobodnom prevodu) „JEBEŠ ŠEVU, BORITE SE". Radnički, nema šta.

Svega godinu dana kasnije od tog CM prosvetljenja, život me vodi na već spomenutih 150km od Roterdama. Sada Fejenord već i može da se gleda na TV, javni servis Holandije prikazuje i utakmice u snimku, titula ne nailazi ali se u Evropi još uvek dobro gura. Na proleće 2002, klupske vitrine je ukrasio još jedan evropski trofej, osvojen na svom stadionu protiv Borusije Dortmund – bila je to kulminacija apsolutno ludog puta kroz kup UEFA, koji je obeležio infarkt-dvomeč sa PSV-om (rešen tek posle penala) i jedan od najačih slobodnjaka koji je veliki Pjer van Hoidonk ikada uputio ka mreži.

Ali onda ujedno kreće i sunovrat. Trener Bert van Marvejk nije uspeo da uklopi sve što mu je tada bilo pri ruci. Mladi Robin van Persi se posvađao sa svima i prerano napustio Roterdam. Van Hoidonk je otišao u Fenerbahče, gde su ga zahvalni navijači prozvali „Aziz Pjer", iliti „sveti Petar" na turskom. U sezoni 2005-06, Fejenord je vođen mladim lavovima Dirkom Kaitom i Salomonom Kaluom bio u priči za titulu doslovno cele sezone, da bi na kraju posustao i onda, da zlo bude gore, izgubio u baražu za Ligu Šampiona od omrznutog Ajaksa.

Nevoljama tu daleko da je bio kraj. Štaviše, crni oblaci su se tek tad nadvili nad "de Kaipom". Kalu i Kait su prodati u Premijer Ligu, a uprava je imala obraza da umesto njih dovedu grčkog internacionalca Angelosa Haristeasa, koji se em nije nešto pokazao na terenu, em je zaboga igrao za Ajaks. Ubrzo su se na celu mizeriju nakačili i finansijski problemi, pa zatim i progon iz evropskih takmičenja zbog huliganskih nereda u dvomeču protiv francuskog Nansija. Apsolutno dno dotaknuto je 24. oktobra 2010., kada je PSV deklasirao "legijine" ljubimce sa čak 10-0. Deset nula u profesionalnom fudbalu, pa još u derbi meču? Bila su to zaista teška vremena.

Povratak Ronalda Kumana na leto 2011., ovaj put u ulozi trenera, malo je stabilisao evropske prvake iz 1970. Mlađi od dva brata Kuman je brzo ustanovio nekakav red u klubu, a finansijska stabilnost je stigla i nedugo zatim. U dva navrata je Fejenord stizao do drugog mesta, ali do Lige Šampiona nije uspeo da dobaci, budući da su ga u pretkolima zaustavljali Dinamo Kijev i Bešiktaš. Kumana je 2014. na mestu trenera zamenio nekadašnji šef stručnog štaba Tventea, Šalkea i PSV-a Fred Ruten, ali se ovo ispostavilo kao loše rešenje. Ruten je otpušten posle slabije sezone i četvrtog mesta – umesto njega, uzde su poverene jednom od najpoznatijih "fejenordera" u skorijoj istoriji, rođenom Roterdameru Đovaniju van Bronkhorstu, do tog momenta prvom asistentu.

Popularni "Gio", koji je za igračkog vakta sa velikim uspehom nosio dres Rendžersa, Arsenala i Barselone, nije ustuknuo pred velikim zadatkom koji se našao pred njime. Već u prvoj sezoni osvojio je kup Holandije, prvi trofej za crveno-bele još od 2008. i tek drugi od gore spomenutog kupa UEFA. U ligi, PSV i Ajaks ostavili su Giove momke na dvadeset i kusur bodova daleko od borbe za titulu, ali bitno je bilo da se pobednički mentalitet vratio na "De Kaip".

Taj pobednički mentalitet ekipa je uspele da prenese i u ovu sezonu. Predvođeni povratnikom Dirkom Kaitom, čija je jedina želja da konačno vrati titulu u Roterdam, Fejenord je zaigrao kao preporođen. Brazilac Erik Botegin i mladi Terens Kongolo držali su odbranu, veteran Karim El Ahmadi dirigovao je veznim redom u kojem su se takođe isticali i Jens Tornstra i Toni Vilhena, dok je za golove bio zadužen Danac Nikolaj Jorgensen, letnje pojačanje iz FC Kopenhagena. Domaći "šljakeri" i skandinavski golgeter očigledno je idealan recept za pobede u Fejenordu - baš kao i legendarni Ove Kindval, Henrik Larson i Jon Dal Tomason pre njega, i Jorgensen se lako snašao na obali reke Meze (iliti Mas na holandskom).

Sezona je počela na najbolji mogući način - u prvih pet kola upisano je pet pobeda uz gol razliku 15-2. Kako je vreme odmicalo, postajalo je sve jasnije da će Fejenord biti, po prvi put još od 2006., ozbiljan kandidat za titulu. Poraz od Ajaksa u aprilu uneo je malo nervoze među igrače, ali je tim odgovorio na krizu pobedom od 8-0 nad prežaljenim Go Ahed Iglsima iz Deventera. Dva kola pred kraj, Roterdamerima je trebala samo jedna pobeda iz dva meča za overu titule, i prva meč lopta bila je na stadionu gradskog rivala Ekselziora.

Kako to često ume da bude, baš je tada u zlo doba svima ušla voda u uši. Posle nervoznog prvih 45 minuta, bivša filijala spakovala je nesuđenom šampionu tri brza gola u drugom poluvremenu i tako ne samo odložila slavlje, već i pošteno prepala sve te navijače koji su dugo čekali ovu šansu. Ipak, ostao je još i popravni na svom stadionu, i to protiv ne toliko kvalitetnog Heraklesa. A Ajaks je strpljivo vrebao iz prikrajka i čekao svoju šansu.

Onda je na scenu, još jednom, stupio Dirk Kait. Plavokosi napadač, kojeg su izuzetno cenili navijači svih klubova za koje je nastupao, je već u prvom napadu umirio nerve svih prisutnih. Jedan od defanzivaca Heraklesa je proklizao i otvorio put Kaitu, koji je naizgled otišao previše udesno, ali je usledio laserski precizan udarac iz skoro mrtvog ugla koji je od stative stigao do mreže gostujućeg golmana. Gol! Titula je bila na vidiku.

Desetak minuta kasnije, Kait je duplirao vođstvo, a pred sam kraj meča, u osamdeset i četvrtom minutu, tačku na i stavio je isti igrač, ovoga puta sa penala. Stigao je Herakles da postigne i počasni pogodak, ali ne i da pokvari zabavu. Po prvi put posle 1999., titula je stigla u Roterdam. A koliko to sve tim ljudima znači, najbolje ćete saznati ako pogledate snimak meča - već posle drugog Kaitovog gola, kamera je hvatala odrasle ljude kako plaču od sreće na tribinama. Da, bukvalno plaču.

Tako sam, eto, i ja sa njima dočekao prvi ligaški trofej Fejenorda otkako se nas dvoje družimo. Danas razgovaram sa jednim dugogodišnjim kolegom koji mi kaže, jel' ovo prva titula otkako se ti i ja znamo? Zamislih se…rekoh, jeste, da znaš. Iako nešto u poslednje vreme ne pratim previše profesionalni fudbal kao neki "navijač", ne mogu reći da mi nije bilo toplo oko srca kada su Kait i Gio izneli trofej prvaka "Eredivizije" pred navijače koji su se u ogromnom broju skupili na ulici Kolsingel u centru Roterdama. Nije se znalo ko je tu u većoj ekstazi - da li trener i njegov kapiten, ili sva ona rulja koja je bila na ivici potpuno delirijuma.

Gledajući taj klip danas na netu, sada već nekih dve 'iljade i kusur kilometara daleko, setio sam se odmah onog parkingdžije koji mi je ničim izazvano poželeo dobrodošlicu. Ovaj grad, i ovi ljudi, definitivno zaslužuju šampiona. I konačno su ga i dobili. Pročitajte još: