Kad Fejsbuk i Instagram misle da ste depresivni

Na proleće 2016. godine zapala sam u depresiju kojoj je malo falilo da se završi nervnim slomom. Danas — posle više od godinu dana, tri lekara, dva antidepresiva i jednog terapeuta — Fejsbuk mi ne dopušta da to zaboravim.

Mentalna bolest je otkad znam za sebe bila sastavni deo mog života — toliko dugo, zapravo, da sam mislila da je to normalno. Prvi napad depresije doživela sam u srednjoj školi, a prvi put sam od nje počela da se lečim na koledžu. Od tada sam dobila dijagnozu Teškog depresivnog poremećaja, Opšteg poremećaja anksioznosti i Predmenstrualnog disforičnog poremećaja (uz nekoliko pogrešnih dijagnoza pride), ali godinama nisam do kraja verovala ni u jednu od tih bolesti. Nakon što sam kratko probala da uzimam zoloft i nisam osetila neko veliko poboljšanje, odlučila sam da su promene raspoloženja i stalno prisutno opšte osećanje duboke tuge samo sastavni delovi moje ličnosti sa kojima moram da se pomirim. Prešla sam na "prirodan" pristup na četvrtoj godini studija: potpuno sam prestala da uzimam selektivne inhibitore preuzimanja serotonina, antibebi pilule i pilule za spavanje. Uskočila sam u nešto što bih danas poredila sa polaganim davljenjem a da toga nisam bila ni svesna. Pošto nikad zapravo nisam osetila poboljšanje na zoloftu, buđenje sa blagim osećanjem želje za umiranjem bilo je praktično moje neutralno stanje — ali to ne znači da je bilo normalno ili čak održivo. Konačno sam lupila glavom u zid u martu 2016. godine kad su me profesionalni izazovi — u kombinaciji sa mojom uobičajenom sezonskom depresijom, teškom fizičkom povredom i višestrukih problema u vezi — konačno potopili do kraja. Nedeljama sam se svakog dana budila jecajući. Bolelo me je čitavo telo i nisam mogla da ustanem iz kreveta. Doživljavala sam napade panike čim bih izašla iz kuće i mislila sam da me prate nepoznati ljudi.

Ukratko, osećala sam se istinski ludom. Paranoja i osećaj praznine konačno su postali neizdrživi i ja sam odlučila da zatražim pomoć, pozvavši terapeuta da bih se podrhtavajućim glasom raspitala o kliznoj skali cenovnika za sesije. Negde u to vreme počela sam da viđam prve sponzorisane reklame za anksioznost na Fejsbuku i Instagramu. Reklame su počele da se pojavljuju prilično neupadljivo: aplikacija za meditaciju koja može da pomogne i kod anksioznosti u društvu, a postojala je velika verovatnoća da gađaju mnoge ljude u mojoj demografskoj i generacijskoj grupi. Ali kako sam nastavljala da se lečim, reklame su postale konkretnije — i napadnije, često povećavajući moju zbunjenost oko mog stanja dok sam se borila da ga prihvatim. Na nagovor moje terapeutkinje, koja mi je rekla da veoma retko savetuje uzimanje lekove ali smatra da su u mom slučaju neophodni, konačno sam otišla kod lekara. Pošto sam imala negativna iskustva sa zoloftom, zatražila sam neku drugu vrstu antidepresiva, velbutrin, i dobila ga na recept. Uz terapiju i prijatne vremenske uslove tog leta, lekovi su počeli da deluju (ili sam bar tada tako mislila). Počela sam da primećujem blago poboljšanje, osećala da imam veću kontrolu nad sopstvenim životom, počela redovno da vežbam i dobila novi posao. Ipak, reklame za depresiju i anksioznost i dalje su bile uporne, obično ritmom od jedne ili dve nedeljno.

Fejsbuk se služi informacijama — uključujući mesta na kojima se čekirate, stranice koje vi i vaši prijatelji lajkujete, istorijate pretraga i informacije koje su sakupile kompanije za obradu podataka kao što su kupovina u maloprodajnim objektima — da bi reklame načinila "korisnijim i relevantnijim za vas". Ove nedelje, nakon što je The Australian javio da je kompanija targetovala depresivne tinejdžere na osnovu procurelog dokumenta od 23 strane u kojem se kaže da društvene mreže mogu da prepoznaju "trenutke kad je mladim ljudima potrebna podrška u samopouzdanju", Fejsbuk je izdao saopštenje u kojem objašnjava da, iako nadgleda emotivno stanje svojih korisnika, oglašivačima ne dozvoljava da ih targetuje na osnovu tih informacija.

___________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film Materinstvo: Odloženo

____________________________________________________________________________________________________

Kao novinarka koja istražuje sve, od internet politike do berze i Kajli Džener, teško mi je da procenim zašto tačno vidim reklame koje vidim. Negde u vreme kada sam počela da viđam ove konkretne reklame, intervjuisala sam autorku i VICE kolumnistkinju Melisu Broder o njenoj knjizi. Sa sve haotičnijom mrežom onlajn podataka koji se čuvaju o nama, teško je reći da li je višestruko postovanje o "So Sad Today", guglanje mojih sopstvenih simptoma depresije (i kliktanje na stranice povezane s njima) ili kupovina brojnih vitamina povezanih sa mentalnim zdravljem na Amazonu dovelo do poplave reklama za mentalno zdravlje koje su ostale i do današnjeg dana. Ali može se reći da je efekat svega toga na moje mentalno zdravlje vrlo verovatno bio negativan.

"Iskustvo korisnika Fejsbuka i njegova upotreba imaju ogroman uticaj na naše mentalno zdravlje i blagostanje", izjavio je Emilio Ferara, naučni saradnik na Odseku za kompjutersku nauku USC-a koji proučava društvene mreže. "Izloženost tim porukama nije naširoko proučavana materija zato što je istraživačima teško da obezbede pristup podacima koje reklame ljudi vide i dobijaju. Kompanije nerado otkrivaju te informacije zato što je tajni sastojak njihov poslovni model."
Prema tvrdnji moje terapeutkinje, reklame me najverovatnije čine još depresivnijom — naročito kada postaju sve konkretnije. Kada je stigla prošla zima, moja depresija mi se skoro u potpunosti vratila i ja sam shvatila da moji lekovi možda nisu funkcionisali tako dobro kao što sam mislila. Uz novi posao i novo zdravstveno osiguranje, konačno sam potražila pomoć pravog psihijatrijskog profesionalca i to je urodilo plodom. Ona me je prebacila na efeksor, što je podrazumevalo iscrpljujući proces laganog skidanja sa velbutrina i prolazak kroz nekoliko nedelja krize odvikavanja, tokom kojih je Fejsbuk bio tu da mi kaže da sam mentalno bolesna. Ovaj put sam bila bipolarna. (Pogledajte reklamu na tajmlajnu ispod za 22. april 2017. godine.)

Tajmlajn sa nekim reklamama koje se pojavljuju u Fejsbuk i Instagram fidu autorke. Slika: Lia Kantrowitz

Ako je verovati reportaži koju je objavio The Australian, moguće je da Fejsbuk zna da sam depresivna po mom onlajn ponašanju i da ga iskorišćava za prodaju oglasnog prostora — ali ova kompanija uporno negira da je ta alatka dostupna oglašivačima. Fejsbuk takođe kaže da sadržaj onoga što postavljamo na sajtu ili poruke koje šaljemo prijateljima nemaju učešća u izboru reklama koje vidimo. Karolina Sinders, dizajnerka samoukih mašina, rekla je da je verovatnije da sam kliknula na reklamu preko Fejsbuka ili Instagrama i da su, primetivši uspeh, oglašivači počeli da mi pokazuju više istog sadržaja. U svakom slučaju, rekla je Sinders, kompanija ima etičku obavezu da omogući korisnicima da izađu iz te priče.
"To što su ove reklame prešle sa meditacije na 'da li ste bipolarni?' zaista je veoma opasno i zadire u privatnost", rekla je ona. "Iako u algoritamskom smislu to možda ima veze s onim što je prikazano ranije, ima mnogo štete u kauzalnim efektima kako se te stvari manifestuju." Štaviše, to je i protiv Fajsbukove politike oglašavanja, koja reklamama ne dozvoljava da "iskazuju ili sugerišu lične atribute", uključujući i medicinske bolesti. Nakon što mu je ove nedelje skrenuta pažnja na te oglašivače, Fesjbuk je uklonio reklame kompanija Joyable i askaboutbipolardepression.

U decembru je Fejsbuk počeo i da testira opciju koja korisnicima dozvoljava da blokiraju osetljive teme u svojim fidovima. Za sada ona samo dozvoljava korisnicima da filterišu sadržaj o alkoholu, do čega je došlo zbog žalbi lečenih alkoholičara, ali uzima u obzir sugestije korisnika po pitanju široke lepeze tema koje mogu negativno da utiču na njih.
"Stalno radimo na tome da ljudima omogućimo bolje iskustvo sa reklamama na Fejsbuku i Instagramu", rekao mi je portparol Fejsbuka. "Mi mislimo da bi, ako dozvolimo grupama za podršku i zdravstvenim organizacijama da se obrate ljudima sa važnim temama za koje bi oni mogli da budu zainteresovani, to moglo da bude pozitivno iskustvo. Međutim, mi znamo da ne uspevamo uvek u tome. Ljudi mogu da sakriju ili prijave određene reklame koje ne žele da vide i imamo važeću politiku koja se trudi da spreči loše iskustvo sa reklamama."
Dok aktivno radim na tome da korigujem koje reklame mogu da vidim, osećam se kao da algoritam podriva napredak koji sam ostvarila. Ali kao što Sinders napominje, praktično sam ga ja naučila da to radi — a programerima je teško da predvide ishode kao što je ovaj ili da ih poprave pre nego što se oni dese.

"Ne postoji preventivna nega za štetne ishode u učenju mašina", rekla je ona. "Samo čekate, nadate se i eventualno izbacujete predrasude iz programa."
Provela sam čitav život u depresiji, a uprkos svoj pomoći koja mi je ukazana i napretku koji sam ostvarila u poslednja četiri meseca, čak i ja često zaboravim da je u redu ne osećati se sve vreme kao đubre — pa kako onda da očekujem od mašine da tako brzo dođe do istog zaključka?
Dok sam odlazila sa nedavne sesije, čula sam kako moj psihijatar — sedamdesetogodišnja Ruskinja koja me je jednom naterala da odštampam članak zato što "ne koristi internet" — viče na mene "da se klonim Tvitera i Fejsbuka".
"Ozbiljna sam — te stvari su užasne za tvoje mentalno zdravlje", rekla je ona. "Ljudi uzimaju ono što osećaju i onda to projektuju na sve što vide onlajn." Nisam znala kako da joj objasnim koliko je u pravu.

Pratite Kari Pol na Tviteru.

Još na VICE.com:

Depresija ti ukrade dušu, a zatim ti oduzme i prijatelje

Ima li kokain potencijal da bude antidepresiv?

Kojim oružjem mogu legalno da se branim od napadača u Srbiji