Borba za osvajanje sloboda i preispitivanje patrijarhalnih obrazaca je svakodnevna, konstantna i nimalo laka. Najtežom se čini baš onda kada je na ličnom nivou. Jer preispitujući obrasce koji vekovima nisu dovođeni u pitanje, žena ili muškarac svakodnevno moraju preispitivati ne samo svet oko sebe, već i sebe same. I zato, da bi borba postala lakša, žene su se oduvek na nekin način udruživale i organizovale u feminističke pokrete. Međutim, u borbi protiv patrijarhata muškarci nikada nisu imali svoj „feminizam“.
Reklame
Na žalost, ne samo što nisu imali svoj feminizam već u svesti mnogih, feminizam i dalje ima konotaciju ružne i teške reči. Da su toksični maskulinitet i patrijarhalni obrasci i dalje tabu tema najbolje govori skoro objavljena, a iznenađujuće "kontraverzna" reklama za Gillet. Iako apsolutno ništa u toj reklami nije uvredljivo, već baš onako kako se to u advertajzingu radi - odmereno i promišljeno do tančina, veliki deo muške populacije burno je reagovao tvitujući o tome da je kompanija upravo izgubila svoju ciljnu grupu. Osim što zaboravljaju da brijače koriste i žene, pojedini muškarci osetili su se identitetski ugroženo budući da je sasvim u redu da ih advertajzing vekovima prikazuje kao mačo snagatore, ali onog trenutka kada nečemu što je običan brijač za bradu dodeli dodatnu vrednost u koju spada i pristojno ponašanje spram žena - internet krene da gori. Ruku na srce, ne može se reći da uprava kompanije takvu reakciju nije očekivala, što je zapravo još jedan argument za pametno vođenu i hrabru kampanju.
Srećom, pored negativnih komentara mnogo "pravih" muškaraca, šta god ta zastarela odednica značila imala je potrebu da istu kampanju podrže. A nevezano za ovu kompanju. osećajući potrebu i nepripadanje patrijarhalnim vrednostima mnogi muškarci osvestili su i značaj feminizma, ne samo iz ugla osvajanja ženskih sloboda, već borbe za ravnopravnosti svih, te su i oni rešili da ga svojim delovanjem podrže. Na neki način, i oni su postali feministi. O tome kada i kako se to desilo, i kako vide svoju ulogu u borbi koja istovremeno i jeste i nije njihova, pričala sam sa četvoricom feminista.
Reklame
Milan Marković Matis, dramaturg
Sa feminizmom sam prvo došao u kontakt preko majke koja je bila deo parlamentarne (SDU) i kasnije vaninstitucionalne, aktivističke scene. Preko nje sam se upoznao sa teoretičarkama koje su bile popularne devedesetih u krugovima građanskog feminizma ali ono što mi je bilo mnogo važnije iskustvo je to da su, i pored toga što je bila aktivan deo ženskog pokreta, kod nas doma vladali „meki“ patrijarhalni odnosi.
Kao mlađi sam bio deo ženskog pokreta, sarađivajući sa Ženama na delu i kasnije u okviru Queerbeograd kolektiva. Koliko se sećam još u vreme aniratne kampanje sam se deklarisao kao anarhofeminista i u to vreme mi se ta vrsta deklarisanja činila kao suštinski bitna. Imao sam osećaj da samom tom činjenicom utičem na stvari, borim se za „našu stvar“.Moj otac, iako se doimalo da je majka ta koja ima autoritet (i na neki način ga je imala) nije nikada obavljao ništa od kućnih poslova.
Užitak koji osećamo gradeći identitet, a on je uvek i u svakom slučaju izgrađen na nekim predivnim fantazijama, služi samo da nas zatvori u okvire simboličnog poretka čak i ako se deklarativno zalažemo za njegovu radikalnu promenu. Mislim da je na tu promenu stava presudno uticao i moj život u Švedskoj gde svaka vrsta političnosti počinje od identiteta a završava se u građenju malih izolovanih („autonomnih“) enklava što savršeno odgovara vladajućoj ideologiji.Posle nekoliko godina sam shvatio da mi ta vrsta deklarisanja nije potrebna i da je čak kontraproduktivna i jednostavno sam prestao da se deklarišem. Tu su mi dva razloga bila naročito važna: 1) da bih izbegao rasprave sa ljudima koji tvrde da muškarac ne može biti feminista, rasprave koje mi zaista nisu bitne i doživljavam ih kao gubljenje vremena i 2) zato što sam prepoznao da je svaka vrsta identifikovanja deo problema a ne početak rešenja.
Reklame
Za mene su ideali u koje verujem neodvojivi, pa tako na primer ne mogu da odvojim feminizam od borbe za besklasno društvo, borbu protiv rata ili rasizma. U pitanju nije pomodna ideja intersekcionalnosti, jer (koliko je ja razumem) ona polazi od ideje da su ove borbe suštinski povezane pa ih treba i tretirati tako. Ja ne verujem da su povezane, ja verujem da je u pitanju jedna borba koja polazi od različitih iskustava, koja su nam često upisana na telima. Ono u šta ja verujem (učeći od autorica kao što su Marija Mies i Silvija Federiči) je da je u buržoaskom društvu pre akumulacije kapitala prvo bilo potrebno početi sa akumulacijom razlika, tako da su beli radnici bili suprotstavljeni robovkom radu crnaca, muškarci su otišli u fabrike da „slobodno“ prodaju svoj rad a žene ostavili doma da „u ljubavi“ svoj rad obavaljaju besplatno itd. Tako da su onda te borbe postale nešto što je u osnovi suprotstavljeno jedno drugom.
Pitanje je samo koliko je svako od nas spreman da vidi strukture iskorišćavanja koje su kroz različite ideološke matrice normalizovane.Ukratko, ne primenjujem „feminizam“ u praksi već pokušavam da živim život koji me čini srećnim, a to znači pre svega da ne iskorišćavam rad ljudi sa kojima živim i da me njihova životna (između ostalog i seksualna) radoznalost raduje, a ne ugrožava. Ne mislim da činim neku žrtvu time što kuvam, odgajam sam svog sina ili perem veš. Živim život koji me pre svega raduje i u tome nema ništa feminističko u nameri, samo u posledicama. Dakle ne u pisanju (identitetu), već čitanju (odnosima).Ali ja verujem da svako ko veruje da jedna osoba ne treba da bude iskorišćavana od strane druge po bilo kojoj osnovi može da se prepozna kao feminista.
Reklame
Uglavnom, ne pokušavam da razumem žene već da ih slušam i da im verujem. To ne radim iz neke pozicije osobe koja treba da sasluša nekog ko je žrtva niti mislim da su žene oko mene bile zadužene za moju emancipaciju, ali ja jesam najbitnije stvari u životu naučio od drugarica i partnerki.
To nije zato što su one kao žene nešto bolje, bitnije od muškaraca već su jednostavno, u patrijahalnom društvu kao što je naše, dovoljno puta dobile po pički da realnost vide mnogo bolje nego ja. Ja sam od njih učio kako da ja budem srećan, ne one (što se, kada je politika u koju verujete prava, i onako svodi na istu stvar).
Vladimir Terzić, student sociologije
Za feminizam sam se zainteresovao još u srednjoj školi, na časovima sociologije i, iako se feminizmom nismo preterano detaljno bavili ja sam nekako sam dolazio do informacija koje sam želeo, počeo sam polako da dolazim u kontakt sa feminističkom literaturom, prvenstveno onom koja se mogla naći na internetu, ali i feminističkom književnosti. Zato bi svima preporučio knjigu „Sopstvena soba“ Virdžinje Vulf, „Drugi pol“ Simon de Bovoar i romane sestre Bronte. Što se tiče deklaracije mene su prvo drugi deklarisali kao feministu, pa sam onda tek nakon toga ja počeo da o sebi razmišljam kao o feministi. Ne sećam se tačnog razloga zašto sam čekao da me neko drugi prepozna kao feministu, pa da se tek nakon toga ja tako izjasnim. Danas mislim kako je to bio dobar put i redosled događaja.
Reklame
Moram da priznam da nisam preterano aktivan, ako izuzmemo nekoliko tekstova koje sam napisao za jedan portal o ženama koje su se borile za svoja prava, fejsbuk statuse u kojima iznosim svoje mišljenje o položaju žena, i što ljudima van fakulteta savetujem da što više čitaju feminističku literaturu (ne samo sociološku, nego i književna dela). Povremeno odem na neki skup, insistiram na rodno senzitivnom jeziku svakodnevno… Iako se može učiniti kao da sam poprilično aktivan feministički, smatram da to nije dovoljno. Mislim da je važno da bude što više momaka koji će se solidarisati sa ženama i koji će postati svesni svog privilegovanog položaja.
Ipak, koliko god neki muškarac bio osvešćen, on na žalost nikada neće moći u potpunosti da razume žensku perspektivu. Iako smo mi feminsiti saveznici, ipak postoje neka mesta, neka polja u koje ne bi trebalo da zalazimo jer uparavo naše mešanje u neka pitanja znači manje prostora za žene koje bi o tome mnogo bolje govorile i mnogo više toga imale da kažu.
Marko Veličković, diplomirani inženjer građevine
Za feminizam sam krenuo da se interesujem za vreme ratova devedesetih. Opseg reakcije skoro svih muških članova moje bliže familije, ali i njihovih prijatelja na rat je bio od „uzećemo im more“ preko „zapad nas mrzi“ do „samo mrtav šiptar je dobar šiptar“. Za to vreme, žene su gledajući vesti reagovale uglavnom sa „jao deco, samo da vas ne pošalju u rat“. Ja tada nisam bio upoznat sa feminističkom kritikom patrijarhata i rodnih uloga kao najvažnije instance odbrane i proizvodnje tog poretka, pa sam zaključio da su muškarci jednostavno prirodno gluplji od žena. Ipak, osetio sam da postoji taj „rodni aspekt“ nacionalizma koji meni lično može da pomogne da upotpunim svoje shvatanje „šta se to dešava sa ljudima u Srbiji“ u tom trenutku. Tako sam se zainteresovao i za feminizam, koji mi je pomogao da razumem da su u patrijarhalnoj podeli uloga, muškarci zaduženi za kurčenje i legitimizaciju različitih vidova nasilja, a žene su dužne da se sklone u privatnu sferu i brinu o porodici. E pa, mnoge žene nisu tu ulogu prihvatile i moji životni uzori su krajem devedesetih postale antiratne aktivistkinje, koje su (poput Nataše Kandić ili Žena u crnom) bile anatemisane.
Reklame
Feminizam je možda i jedini ozbiljan prostor političke borbe koji kontrolišu žene, a ja mislim da tako treba i da ostane. Koliko god bili feministi, uvek postoji opasnost da muškarci kao jedini nosioci prava na politički subjektivitet i prava govora na javnoj sceni preuzmu taj prostor za neke svoje agende. Zato je potrebno da muškarci koji patrijarhat vide kao najšteniji i najzločinačkiji proizvod ljudske civilizacije podržavaju feminizam bez zauzimanja tog prostora.
Feminizam “primenjujem” tako što ukazujem drugim muškarcima (a i sebi) kada prepoznam njihov (a i svoj) seksizam. Često se posvađamo jer to se doživljava jako lično ali na kraju ipak razmisle o tome. Moje okruženje su dobri ljudi, ali im treba ohrabrenja, treba da oko sebe vide što više primera muškaraca koji su spremni da izađu iz „bezbedne“ zone koja ih zapravo emotivno i intelektualno ograničava i da žive mnogo slobodnije. Sa jedne strane, svoje mesto vidim kao nekoga ko podržava feminizam. Sa druge strane, sebe vidim i kao nekoga ko učestvuje u borbi protiv patrijarhata – ali u onom delu prostora za borbu u kome nećemo kao muškarci govoriti ženama kako da se bore za svoja prava nego u prostoru aktivizma u kome ćemo uticati na muškarce da odbace patrijarhalne vrednosti i postanu moralno, intelektualno, emotivno i socijalno zrele osobe.Dakle, u redu je reći da si feminista tamo gde to nije popularno i ne nosi neku vrstu privilegije (recimo kada se o tim pitanjima raspravlja po slavama ili u bilo kojim drugim neafirmativnim okruženjima), ali kada su u pitanju prostori feminizma, muškarci ne bi trebalo da takvim izjašnjavanjem sebi daju na značaju. Uloga muškaraca u borbi protiv patrijarhata može da bude velika, i naš zadatak je da izgradimo prostor u kome ćemo se obraćati drugim muškarcima i ohrabriti ih da shvate da patrijarhat proizvodi nasilje, a da privilegovanost koji ima nosi sa sobom visoku cenu po njih, čak i ako jesu muškarci. Kome je u interesu da napreduje u hijerarhiji muškog klana tako što će da postanje ulični nasilnik ili intelektualac - seronja, muškost je idealan prostor za njega.
Reklame
Matija Medenica, sociolog i član grupe Marks 21
Upućujući se u marksizam pre desetak godina počeo sam da saznajem i o borbi za žensko oslobođenje. Iako se uklapao u to kako sam vaspitavan, feminizam je za mene godinama bio mahom to, jedno usputno, u velikoj meri apstraktno interesovanje – i nije nešto posebno uticao ni na mene lično, niti na kolektiv u čijem sam osnivanju 2008. godine sudelovao, Marks21.
Iako sam uveliko znao da „nema socijalističke revolucije bez oslobođenja žena i nema oslobođenja žena bez socijalističke revolucije“, tek tada je dotadašnje interesovanje za feminizam za mene postalo istinski prioritetna tema. Parole definitivno nisu bile dovoljne, koliko god dobro zvučale. Nismo hteli da napravimo još jednu takvu organizaciju.Iskreno, ne deklarišem se kao feminista i svaki muškarac koji se olako tako deklariše mi je automatski sumnjiv – ne zato što hrabro prkosi propisanoj rodnoj ulozi, već zato što možda zloupotrebljava tu borbu zarad neke lične agende. Svet menjaju društveni pokreti, a ne moćni i pametni pojedinci koji su u znoju lica svog uspeli da se otarase ovozemaljskih zabluda. Samo su pokreti u stanju da proizvedu novu realnost na mestu stare. Feminizam podrazumeva kolektivno organizovanje oko zahteva koje ispostavljaju žene u borbi za samooslobođenje. Budući da u takvom organizovanju ne sudelujem, mislim da bih do besmisla rastegao pojam organizovanja kada bih se nazvao feministom. Naravno, smatram se saborcem utoliko što sam uveren u to da moramo da sravnimo sa zemljom strukture patrijarhalne opresije – pre svega unutar sopstvenih inicijativa i pokreta – i da borbu za žensko oslobođenje moramo ujediniti sa borbom za rušenje kapitalizma i izgradnju sveta istinske jednakosti i solidarnosti.Trudim se da reagujem na seksizam i mizoginiju oko sebe, što u smislu neposrednog okruženja – na poslu, onlajn, u krugovma poznanika i sl. – što u smislu podrške inicijativama koje dižu glas protiv femicida, napada na pravo na abortus, seksualnog zlostavljanja žena, guranja žena u siromaštvo i prostituciju itd. Kao što sam već rekao, koliko god bio ubeđen da će prevazilaženje mizoginije, seksizma i mačističke kulture biti blagodarno i za muškarce, sebe u toj borbi vidim pre svega kao saborca.Onda smo 2013. godine saznali da je vođstvo britanske Socijalističke radničke partije, jedne od najvažnijih revolucionarnih organizacija u Evropi koje su preživele pad Berlinskog zida, pokušalo iz sve snage i na najgnusnije načine da prikrije seksualno zlostavljanje i moguće silovanje koje je nad mlađom članicom partije izvršio stariji član Centralnog komiteta. Bio sam sablažnjen.
Uprkos užasno štetnoj i rasprostranjenoj zabludi o nemogućnosti istinskog razumevanja između muškaraca i žena, teorijama o Marsu i Veneri, plavom i roze mozgu i tako dalje, razumeti poziciju i perspektivu žene zaista nije teško. Potrebno je samo saslušati šta žene imaju da kažu i naučiti da sopstvena, katkad ugruvana osećanja, ostavimo po strani. Onda shvatiš da su uglavnom muškarci ti koji „reaguju emotivno umesto racionalno“, tako što nismo spremni da prihvatimo činjenice koje se suprotstavljaju našem već utvrđenom viđenju sveta. Šta je nasilje nad ženama nego nesputani izliv emocija muškarca koji ne ume ili ne želi da se iznese sa bolom, povredom, nesigurnošću? Tamo gde se žene uče da ućute i sabiju bol u sopstvene grudi, mi se učimo da besnimo. Ali to nekako nije emocija. Saslušaš, promisliš, uvedeš korekcije u ponašanje, proširiš znanje gde možeš oko sebe, dođeš na protest, podržiš rad feminističkih inicijativaU nekom smislu to je konstantno traženje balansa između toga da reaguješ tamo gde se od muškarca ne očekuje da reaguje, a da pritom ne budeš najglasniji u tome. Da pružiš primer ali da se držiš svog mesta u toj borbi. Tu nema drugog priručnika osim da slušaš šta žene govore i pišu i da se spremno suočiš sa kritikom.