Nikad ne zaboraviš trenutak kada nekoga prvi put otvoriš skalpelom

Otvaranje ljudskog tela protivi se svakom prirodnom instinktu za očuvanje života. Uslovljeni smo da prepoznamo crvenu boju kao signal za opasnost i grimiznu krv kao upozorenje na ozbiljnu povredu. Takođe, samo 0.0001 odsto svetske populacije ima uspešnu hiruršku karijeru, ljudi zaduženi za vođenje hirurških timova koji svakodnevno prolivaju tuđu krv. Obučeni za učinak koji može da se meri s onim vrhunskog sportiste — plus, preuzimanje odgovornosti za preživljavanje i kvalitetni život pacijenta — hirurzi poseduju egzistencijalne moći nalik božanskim.

Da biste postali hirurg preduslovi su nepokolebljiva koncentracija, mačji refleksi i čelični nervi, da ne pominjemo sposobnost izvođenja zahvata koji nekad traju i do 18 sati. Svakog dana ovi lekari bore se protiv nečeg što je često genetski predodređeno — uklanjaju tumore i opasno tkivo, rekonstruišu kosti, meso i organe ili samo žele da odstrane bol. Pričali smo sa četiri britanska hirurga najširih specijalnosti o njihovim iskustvima i kakav je osećaj gledati kako život cveta ili gasne na njihovom operacionom stolu. En Densi, plastični hirurg, privatno zdravstveno osiguranje "Spajer"

Kakvo je izgledalo kad ste prvi put zasekli pacijenta skalpelom?

Bila je to operacija slepog creva i ostala sam čitave noći za pultom za medicinske sestre samo da bih mogla da pratim da li pacijent ima nekih problema. Osetila sam veliko olakšanje kad se oporavio i otišao kući. Rizik od grešaka nastaje kad ste samozadovoljni. Svaka operacija predstavlja nov izazov i svaki pacijent je drugačiji. Ako svaki put ne naučite nešto novo i ne pokušate svakog dana da se usavršite, onda kao hirurg stagnirate.

Kako je vaš rad na vojnom odeljenju uticalo na vaš lični razvoj kao hirurga?

Neprestano sam osećala strahopoštovanje prema mladim vojnicima koji bi stizali sa ratišta sa teškim povredama i uprkos tome bili pozitivni i ulagali veliki napor u sopstveni oporavak. Bilo je, međutim, perioda kada bih viđala previše ranjenih osoba i kad je hirurški tempo bio visok. Ponekad sam se pitala da li će to postati nova normala — na sreću, nije. Kasnije bismo čuli kako su naši vojni pacijenti išli da skaču padobranom ili na skijanje, uprkos tome što su neki od njih izgubili više udova. Neverovatno je da uprkos tim događajima koji im preokrenu živote oni imaju hrabrosti da rade razne aktivnosti za koje lično nikad ne bih imala hrabrosti.

Koja je bila najteža operacija u vašoj karijeri?

Moja užestručna oblast je mikrovaskularna rekonstrukcija, koju, zbog njene složenosti, radi samo vrlo mali broj plastičnih hirurga na svetu. Operacija podrazumeva uzimanje kože i mekog tkiva sa jednog dela tela i njegovo premeštanje na neki potpuno drugi deo. Oslanja se na ponovno spajanje krvnih sudova veoma suptilnim ušivanjem. Svaki štep je tanji od dlake i moramo da koristimo mikroskop da bismo ga videli. Operacija može da potraje satima i, ako ne uspe, morate iznova da pokušavate ili će tkivo umreti i operacije će biti neuspešna. Operacija obično traje osam do deset sati i nemamo vremena za pauzu. Ako ne krene po planu, možda da potraje i duže od toga; mislim da je do sada najduža trajala 18 sati.

Džimi Ng, ORL hirurg, bolnica Čering Kros, Imperijalni koledž, zdravstveno osiguranje NHS Trast

Kad ste prvi put shvatili da želite da postanete hirurg?

Sa pet godina sam slomio nogu posle nesreće dok sam plesao na pesmu "Billie Jean" od Majkla Džeksona. Ležao sam u bolnici zbog te noge kada sam prvi put video ortopedskog hirurga u njegovom belom laboratorijskom mantilu — podsetio me je na Supermena sa plaštom, samo što nije bio crven. Mislio sam da je veoma kul. U srednjoj školi sam bio sto posto siguran da ću postati hirurg nakon što sam pročitao knjigu Every Second Counts o prvoj transplantaciji srca na ljudima koju je napisao Kristijan Barnard.

Koji vas je trenutak najviše pogodio dok ste lečili nekog pacijenta?

Devedesettrogodišnja starica, koja je želela da umre, došla je u bolnicu sa bolom u stomaku i lečili su joj divertikulitis. Bila je slabašna, ali joj se telo opiralo, iako je sve vreme bila u bolovima i bolest ju je vezala za krevet tokom čitavog bolničkog lečenja. Preživela je uz strogu negu i nakon toga puštena iz bolnice. Pogodilo me je zato što je ta žena preživela dva svetska rata. Kad sam joj uzimao krv, rekla mi je da ne želi da okonča svoj život zato što je depresivna. "Imala sam sjajan život… Zadovoljna sam svojim dosadašnjim životom i ne želim da ga nastavim jer sam spremna da ostavim sve za osobom i pređem na sledeći nivo. Moje ćerke i unuci žele da idem kod psihijatra, ali ja nisam depresivna," rekla mi je. "Dobro radite svoj posao i imate lep život pred sobom, mladiću, a meni je žao što sam vam na teretu i što vam oduzimam toliko vremena."

Šta vas najviše impresionira u vezi sa ljudskim telom?

Čvrstina, otpornost i želja da se pođe neutabanom stazom. I to što, čak i kad je ljudsko telo mrtvo, ono ima štošta da nam ispriča.

Debora Nikols, primarijus na kolorektalnoj hirurgiji, bolnica Vusteršir Akjut, zdravstveno osiguranje NHS Trust

Koliko veći izazov predstavlja ostvariti se kao ženski hirurg?

Dok sam se obučavala, nikad nisam radila za ženskog hirurga. Bilo ih je jedna ili dve, uglavnom hirurzi za grudi. Ali nije bilo opštih hirurga zato što je ta oblast oduvek nekako bila isključivo testosteronska, oblast medicine rezervisana za muškarce, tako da nikad nije posebno privlačila žene. Ima mnogo više poslova koje možete da radite za više novca, manje radnih sati, u kojima ćete doživeti manje stresa. Viđala bih češće svoju decu, više vremena provodila u teretani — ali ne mogu da zamislim sebe da radim nešto drugo. Većina hirurga se žali, ali većina će vam reći i da to radi zato što voli.

Ispričajte mi za neku svoju ranu operaciju.

Kad sam imala 21 godinu i radila sam u Keniji, morala sam kolima da se odvezem do jedne periferne klinike usred nedođije — vozila sam se tri sada od bolnice. Uvek bismo mogli da povedemo samo jednu osobu sa sobom nazad. Ako bi neko bio teško bolestan, mogli smo da ga stavimo pozadi u lend rover i odvezemo nazad. Jedna porodica je hodala više sati kako bi dovela svog starca do jednog sela u kom smo ih dočekali. Imao je inficiranu otvorenu frakturu na nozi i smesta je morao da bude operisan, inače bi umro. Medicinska sestra mi je potom rekla da je na onoj klinici jedna žena sa teškim srčanim problemima. Pitali su me koga želim da povedem. Nisam mogla da donesem tu odluku. Bila sam student medicine, ali sam po hijerarhiji bila najstarija osoba tamo. Rekla sam: "Ta žena je onamo… možda neće preživeti dok stignemo u bolnicu, zato ćemo uzeti njega. On je bolestan i on je sada ovde." Stavili smo ga u lend rover, a zatim smo negde na pola puta naišli na onu drugu bolesnu ženu. Bilo je to veoma skučeno vozilo — unutra je bilo mesta samo za medicinsku sestru, vozača, mene i još jednog pacijenta. Želela sam da izađem, ali nisam imala pojma gde se nalazimo. Medicinska sestra je imala rođaka koji je živeo na tri sada hoda od mesta na kom smo se nalazili. Zato je izašla ona, a mi smo u naša kola primili oba pacijenta. Potom smo naredno jutro poslali vozača po nju. Posle lečenja, oba pacijenta su bila dobro. Tu nije bilo pravog odgovora, mogao si samo da uradiš najbolje što možeš.

Šivam Banderi, specijalizant na hirurgiji, Zdravstveno obrazovanje Vest Midlends

Koji trenutak vam je ostao najviše u sećanju prilikom nege nekog pacijenta?

Tokom svog prvog posla kao specijalizant, tražili su od mene da pregledam pacijentkinju koja je upravo bila podvrgnuta laparaskopskoj operaciji. Bilo joj je mnogo gore nego što je smelo posle operacije, tako da sam se prilično zabrinuo za nju. Ispostavilo se da je posle operacije i dalje imala unutrašnje krvarenje i morala je hitno da bude vraćena na novu operaciju. Potpuno sam je pripremio za povrataka na operacioni sto i tražio podršku starijih lekara iako se moja smena odavno završila. Kao nagradu, pretpostavljam, glavni hirurg mi je dozvolila da joj asistiram tokom te hitne operacije. Ona je bila prva pacijentkinja u mom životu koja mi se zahvalila "što sam joj spasao život".

Sećate li se prvog puta kad ste posekli pacijenta skalpelom, šta vam je tada prošlo kroz glavu?

Kao da savršeno ušivanje pod budnim okom iskusnog starijeg lekara nije dovoljno stresno, zamislite samo koliko sam bio zapanjen kad sam tokom operacije prvi put dobio skalpel u ruku da napravim prvi rez. To je zaista nadrealna situacija. To je iznenađujuće presudan trenutak, jer mi je tek tad doprlo do mozga da ćemo zaista izvesti tu operaciju — tek sam se tada u potpunosti predao tom zadatku. Takođe, prvi put moraš to da uradiš kako treba — ne postoji popravni za pogrešan prvi rez. Bio sam izuzetno oprezan jer nisam želeo da prerano odem preduboko. Ništa zapravo ne može da vas pripremi na to, a sa vremenom sam postao samouvereniji i smireniji dok držim skalpel.

Još na VICE.com:

Zašto i šta sve ljudi poklanjaju doktorima u Srbiji

Istraživanje je pokazalo koliko doktori psuju, premalo za moj ukus

Ko više veruje u super moći antibiotika - doktori ili pacijenti u Srbiji?