Dao sam tati da upravlja mojim Fejsbuk nalogom nedelju dana

Originalno sa VICE Denmark

Ako ste ikad duže od 10 minuta birali idealan selfi na kom pijete neki pseudo-egzotični koktel, onda znate kako čovek može da preko društvenih mreža samom sebi izazove tremu. Ako ste neurotično pregledali svaki slog naizgled usputnog komentara na sliku onog/one tamo što vam se sviđa, ili koncipirali savršen status kojim ćete se osvetiti neprijateljima bez potrebe da ih imenujete, onda znate gde se ja trenutno nalazim. Muka mi je. Umoran sam. Previše je pravila, previsoka su očekivanja – moja i tuđa. Dosta mi je svega.

Možda još niste sasvim svesni toga. Možda je vaše zavisnost od društvenih mreža još uvek u povoju, pa podsvesno masturbirate statusima i mamite podršku od istomišljenika sa kojima se više i ne identifikujete. Kakav god korisnik Fejsbuka bili – Duckface Princess, PirateWars Enthusiast, Extreme Sports Tinder Bro – nije bitno. Pogledajte malo u ogledalo, skrolujte sopstvenim zidom, obratite pažnju na to što radite. Uočite uporno pokušaje da se skupe poeni istim nadmenim komentarima i trivijalnim Kianu Rivs memima. Beskrajna razmena GIF-ova i nepotrebno komplikovani načini da se nekome poželi „srećan rođendan". Zar smo se u ovo pretvorili? Kad nam je ovo sranje preraslo u obavezu?

Da bih malo oneobičio stvari – vidite kako sam uvek spreman da demonstriram skromnost – odlučio sam da prepustim potpunu kontrolu nad svojim Fejsbuk profilom svom tati na nedelju dana.

Da vam ukratko opišem kakva sam inače osoba na Fejsbuku: skromno mislim o sebi kao o „promišljenom posmatraču" – uglavnom ćutim i čitam, tek ponegde se oglasim, taktički procenim kad je najbolje uputiti sitan ali otrovan komentar. Retko postujem bilo šta. Nisam baš asketa, ali nisam ni od onih čiji Farmville i Candy Crush spem vas konstanto zapljuskuje, pa se zapitate odakle im vremena i kako to žive kad misle da bivšeg školskog druga zanima šta igraju na Fejsbuku. Ja, sa druge strane, nemam ni vremena ni volje da se zbližavam sa nekadašnjim društvom preko virtualne poljoprivrede.

Moj dragi otac nije baš sušta suprotnost, ali primetno je ambiciozniji na polju besmislenog deljenja nebitnih detalja sa ostatkom sveta. Moj tata je Kul Tata, ne u smislu da je nekad davno protestovao protiv rata u Vijetnamu, već ima zvaničnu licencu, sve crno na belo, izdalo mu je i overilo Međunarodno udruženje kul očeva. A evo i dokaza. Pod jedan: Tata je osamdesetih bio muzički producent, radio sa Donom Samer, Vitni Hjuston, Pointer Sisters… jednom je telefonom pričao sa Džekom Nikolsonom lično. Pod dva: Tata je i sam muzičar. Svirao je na Roskilde festivalu '95 i '96, i na Warped turneji. Izdao je nekoliko studijskih albuma, čak i jednu božićnu pesmu. Ni to vam nije dosta? Pod tri: Tata mi je dao da ga intervjuišem na temu seksualnog života.

Ali eto, ipak je onaj tip osobe koja kači nove statuse kad god ode da opere veš ili vidi psa na ulici, često potkrepljene fotografskim dokazima. Još uvek je… moj tata. Mislim, šta bi najgore moglo da se desi? Šta imam da izgubim osim… poštovanja… svih ljudi na svet sa kojima sam u bilo kakvom kontaktu?

Jebiga.

Sad je prekasno, ne mogu da se izvučem. Dao sam mu i lozinku.

Krenulo je.

Kao majka koja suznih očiju prati sina u vojsku, bacam poslednji pogled na svoj Fejsbuk profil. Moj svedeni, siromašni, manje-više brižljivo zapostavljeni Fejsbuk profil. Steže mi se nešto u utrobi – ko zna kad ću ga opet videti.

Moj originalni profil. Na slici, ironično, smo tata i četvorogodišnji ja.

Tata otvara kombinacijom CollegeHumor linkova i raznih Fejsbuk testova.

Ovo je kao kad roditelji izvuku porodični album pred novom devojkom, samo mnogo gore. Ispred čitavog interneta. Naravno, nije propustio priliku da mi promeni sliku na profilu, stavio je jednu odvratno slatku iz detinjstva, sa koje gledam nevino razrogačenih očiju. Ljudi komentarišu kakav sam „slatkiš". Niko se nije zapitao odakle odjednom tolika poplava postova od mene. Većina Fejsbuk prijatelja naizgled prihvata novog Fejsbuk mene. Ili ih uopšte nije briga šta radim.

Nedugo potom, neformalno mi prilazi kolega iz PR odeljenja da preispita šta ja to radim.

Samo par sati kasnije, novi ja je već prebacio broj postova koje sam stari ja prikupio tokom prethodnih par meseci. Popodne gledam kako novi ja pokušava da animira mojih mučenih 570 prijatelja nekakvim pogađanjem bendova koje jesam ili nisam uživo slušao. Tehnički vispreno, tata na „moj" post komentariše sa sopstvenog profila. Navukao je dva-tri lajka i par komentara.

Nemaju pojma šta ih čeka.

Zemljo, otvori se. Dvadeset jedna notifikacija i prigušen smeh u VICE redakciji rasteruju mi jutarnju pospanost, pa se prisećam da više nemam kontrolu nad svojom internet personom. Drugi dan na poslu, moj tata zanemaruje kvalitet i baca sve karte na kvantitet. Profil mi gori. Kao scena na plaži iz Saving Private Ryan, samo spem i hešteg umesto prosutih creva. Nepregledni heštegovi.

Aktivno delim glupave motivacione citate i tekstove o kravama koje prde. Javljam se iz raznih parkova u sred radnog dana. Pokémon GO karijera koju sam diskretno krio otkrivena je pred čitavim svetom.

Nova slika na profilu tera me da zažalim za prethodnom „slatkiš" varijantom.

Reakcija prijatelja je mešovita, ali mahom pozitivna. Usputne poznanike zabavlja moje neočekivano otkrivanje Fejsbuka, dok bliski prijatelji zbunjeno pokušavaju da blokiraju moj Tajmlajn.

Po hodnicima me zaustavljaju šokirane kolege, pitaju „Jesi li ovo novi ti?" Preterao sam, tvrde. „Moramo da porazgovaramo o tome što radiš na Fejsbuku."

Mogu uvek da se preselim na Tviter. Kažu da nije loše tamo.

Odmah ujutru posećuje me jedan od direktora marketinga. „Dosta intenzivno postuješ", kaže sumnjičavo. „Kakav ti je to eksperiment, nekakvo normkor Fejsbuk iskustvo?"

„Videćeš!" odgovaram sa lažnim entuzijazmom u glasu. On me gleda nesigurno i odlazi, nesvestan da ni ja nemam kontrolu nad plimom haosa koja zapljuskuje njegov fid. Udaram glavom o sto.

Prvi ne-tako-strašan trenutak u celom eksperimentu: Tata je u potrazi za sadržajem nabasao na gomilu slika iz dobrih starih dana koje nikad nisam video:

Zadojen toplom nostalgijom, pravim grešku i skrolujem niže niz svoj zid. Odustajem užasnut pred društvenim zločinima iz prethodnog dana

Shvatam po prvi put da ću morati da sastavim onu „Zdravo svima, evo o čemu se radilo, izvinite što sam vas sedam dana terorisao" poruku za sledeći status.

Idem da spavam.

Novi dan, nova profil slika. To mu je navika. Jao, gle – pogledajte svi! – ova je iz vremena srednje škole kad sam bio tako preslatko debeo. Fantastično. Divno. Tako treba svi da me vide. A onda sledi nezamislivo. Posle višednevnog iživljavanja, moj tata deli viralno popularan „Kako biste se zvali da ste reper" post.

Dobro, viralnost mu je možda malo upitna, ali jeste navukao brojne ljude, od mog šefa, do šefa mog šefa, do moje bakice vernice. Svi su dobili originalne reperske nadimke, od Lil' Waffle do Lil' Jerusalem Artichoke Soup. Po prvi put u životu sam sakupio više od 25 komentara. Bravo ćale! Skoro da mi… prija? Ne znam da li treba da me brine što se mojim prijateljima više sviđa ovaj tatin ja nego pravi ja.

Krenuo je u dublje i opskurnije nivoe Fejsbuk egzistencije. U sred dana nenormalno nejasnim postom navodi da sam upoznao neimenovanu slavnu ličnost.

Ispituje razne retko korišćene Fejsbuk opcije, uživljava se u ulogu. Kači svoju sliku iz mladosti na kojoj je isti ja, plus neki hajp oko Sleaford Mods koncerta na koji idem dan kasnije. Stižu 24 lajka i nekoliko privatnih poruka:

Ko li je ovih 16 nepoznatih ljudi, mojih novih prijatelja?

Šesti je dan od kako sam tati poverio svoj Fejsbuk profil. Bukvalno je nemoguće da neko još ništa nije primetio. Neki od prijatelja su radoznali, pitaju se šta to radim, dok druge… počinjem da nerviram:

Nekoliko puta u toku dana morao sam da se podsetim da je ovo poslovni projekat, da sam plaćen za to čemu se izlažem, da od tog novca plaćam stanarinu, da je lepo imati krov nad glavom.

Ljudi počinju da odustaju.

I bez jutarnje kafe, postaje jasno da je moj tata svestan da mu je ovo poslednji dan. Profil mi je prepun bljutavo slatkasto nostalgičnih izliva roditeljske ljubavi. Bezbroj slika iz detinjstva, što mene što brata, uz „Volim svog tatu" statuse. Ima tu bliskih stvari i ljudi, emocija koje zaista osećam, ali ništa od toga mi nikad ne bi palo na pamet da podelim preko Fejsbuka.

Ipak, nisu sve sami jednorozi i duge ovog sedmog dana. Počinje da bocka ljude ničim izazvan, demonstrira svim mojim prijateljima da opcija koju niko živi nije koristio od petog razreda na ovamo i dalje postoji na Fejsbuku iz nepoznatih razloga.

Eksperiment je najzad okončan. Povratio sam kontrolu nad Fejsbuk profilom. Da li je u pitanju bila katastrofa razmera Fukušime? Definitivno. Da li mi je upropastila brojne međuljudske odnose? Nesumnjivo. Ali nekako mi je ipak žao što je sve gotovo. Mislim, šta može da usledi posle tako bombastične nedelje? Kako sad da zadovoljim visoke Fejsbuk standarde koje je postavila tatina verzija mene?

Prepustiti ocu kontrolu nad Fejsbuk profilom je kao da sam ga vodio sa sobom 24 sata dnevno i puštao ga da vodi razgovore umesto mene. Uvek i sa svakim. Po pet minuta. Ukratko, nije baš sjajno. Ne preporučujem da ovo probate. Nemojte, šta će vam to u životu. Apsolutno je užasna ideja. A opet, od kako je za mene tišina postala spem, na neki način su me brojni ljudi upoznali bolje nego ranije.

Nije tako loše da se stvari ponekad razmrdaju. Ma koliko se filtrirali i nudili digitalnom svetu koji nas okružuje, ipak smo samo ljudi. Ljudi sa mamama i tatama, ljudi kojima su jedinice i nule koje bljujemo po internetu postale stvaran, opipljiv deo ličnosti.

Zar ne bi svima pomoglo da ponekad skinemo svoje Frensis Andervud maske i prisetimo se da je OK ako dozvolimo da gruba i ponekad ponižavajuća istina dopre do drugih? Bar ako ta istina dolazi od nas lično. Ko zna, možda bi iza nje mogla da stoji i prava osoba?

A sad mi ostaje još samo da objasnim bivšoj devojci sa kojom 10 godina nisam u kontaktu zašto sam je naprasno bocnuo na Fejsbuku.

Još na VICE.com

Kako preživeti roditelje i familiju na Fejsbuku

Zašto nam je Fejsbuk inboks neprijatelj

Priče iza prvih tagovanih Fejsbuk fotki ljudi iz VICE Srbija