Upoznajte studente koji redovno kradu po supermarketima u Evropi

Članak je prvobitno objavljen na VICE Netherlands.

Od kada su uvedene devedesetih, samouslužne kase su predstavljale veliku zagonetku za supermarkete. S jedne strane, čine da se kupci osećaju kao da ubrzavaju kupovinu namirnica - ali sa druge povećavaju mogućnosti za krađu. U jednoj anketi supermarketa iz 2022. godine, ispitanici su procenili da bi do 23 procenta njihovih ukupnih gubitaka u prodavnicama moglo biti povezano sa ovim metodom plaćanja.

Studija iz 2015. se bavila uticajem samouslužnog plaćanja u kojem kupci koriste aplikaciju da skeniraju svoje namirnice. Zaključeno je da sistem verovatno podstiče krađu „uklanjanjem bilo kakvog ljudskog kontakta tokom procesa kupovine“ i, što je možda najvažnije, „uklanjanjem ljudskog kontakta u završnoj fazi plaćanja“. Skeniranje putem mobilnih uređaja takođe je kradljivcima pružilo gotove izgovore zašto nisu skenirali proizvode - mogli su da se vade na tehničke probleme ili neumeće korišćenja aplikacije.

Prilika čini lopova, kako se kaže, a iskušenje je posebno jako sada kada je inflacija odlepila. Sve više ljudi se bori da skrpi kraj s krajem do kraja meseca, posebno studenata. Ali krađa je takođe izuzetno stresna – većina supermarketa ima neki način provere kupaca. Pa kako da budeš siguran da te ne uhvate? I može li to zaista da se radi dugoročno?

Razgovarali smo sa tri studenta koji redovno kradu svoje namirnice i pitali ih zašto to rade i kako to sebi opravdavaju. Svoje troje su tražili da koriste pseudonime kako bi izbegli pravne posledice.

VICE: Zdravo Tami, kada si prvi put počela da kradeš?

Tami: Imala sam devet godina i ukrala sam nešto iz prodavnice igračaka. Kao dete, već sam bila svesna koliko su stvari skupe – zato je valjda bio tako super osećaj kada izađem iz prodavnice sa gomilom besplatnih igračaka. Za mene je krađa zapravo uporediva sa pušenjem: prvi put to uglavnom uradiš da ispadneš kul ali na kraju se navučeš.

Da li si zavisnik od krađe?

Mislim da nisam, iako to može da biti prilično uzbuđenje. Kradem iz Alberta Hajna [holandskog lanca supermarketa] otkako sam krenula na faks. Na samouslužnoj kasi je veoma jednostavno – gomila studenata npr. skenira osam proizvoda i nosi deset kući.

Počeča sam da kradem veće količine od prošle godine. Jednostavno više nisam znala kako da se snađem – kirija je tako visoka, tu su i školarine, osiguranje, inflacija. Ne usuđujem se da tražim od majke novac, jer i ona mora da sastavlja kraj s krajem.

Tokom prošle godine, ukrala sam hiljade evra, što je stvarno loše. Kada sam u prodavnici, samo napunim svoju torbu za kupovinu, platim jedan proizvod i izađem. Prvih nekoliko puta sam bila toliko pod stresom da sam se skoro onesvestila – sada imam samo lupanje srca. Da, to je loše, ali iza toga stoji i filozofija.

Filozofija koja opravdava takvo ponašanje?

Moj prijatelj koji je studirao filozofiju postavio mi je etički izazov u ​​vezi sa ovim, i kroz naše razgovore, došla sam do nekoliko smernica. Kradem samo ono što mi treba – povrće, voće, ništa preterano. Radim to samo u Albert Heijnu, možda bih to uradila i u Amazonu da imaju fizičku prodavnicu. Mislim da je u redu krasti od velikih kompanija, one ionako dovoljno zarađuju.

Osećam se krivim zbog svog privilegovanog položaja, svesna sam da ga zloupotrebljavam. Nedavno sam bila u samoposluzi sa jednim tamnoputim prijateljem i on se šokirao kada je video koliko sam ukrala. Zbog bele boje kože, jednostavno me ne vide kao tipičnog kradljivca – zbog toga se ponekad osećam loše.

Pitam i beskućnike na ulazu da li žele nešto, a onda im to ukradem iz radnje – nekakav ludi kompleks Robina Huda. Zapravo je prilično nepodnošljivo da tako pokušavam da prevaziđem svoju krivicu.

Hoćeš li prestati da kradeš kada zaradiš više novca?

To me je pitao i moj prijatelj. On misli da nije u redu da kradem. Možda je ovo loše reći, ali mislim da neću stati dok me ne uhvate. Možda će me posle ovog članka ljudi javno uništiti i prestaću zbog sramote. Malo se plašim šta bi ljudi mogli da kažu.

VICE: Zdravo Luk, zašto kradeš?

Luk: Nekada sam bio veoma protiv toga. Kada su moji prijatelji krali, to me je jako naljutilo – ali to se promenilo krajem 2021. Stajao sam na samouslužnoj kasi sa malinama, mandarinama i kutijom za suši. Kada se ispostavilo da je suši 17 evra, odlučio sam da ga ukradem – bilo je tako lako, pa sam počeo da to radim sve više i više. Prvo sam krao u vrednosti oko 10 evra, ali sam takođe prošao kroz period kada sam krao u vrednosti od 100 evra, tri dana zaredom.

Moji prijatelji su bili impresionirani i zamolili su me da nabavim stvari i za njih. Meni je to postalo redovno i onda sam nekako morao to da uradim i za njih. Čak sam jednom otišao sa potpuno napunjenim kolicima – četiri kutije piva, šampanjca i puno grickalica za ceo razred. Neki drugovi iz razreda čekali su iza ugla da sve utovare u auto.

Kako ukradeš toliko namirnica koristeći samouslužne kase?

Ta kolica za kupovinu su zaista bila izuzetak – kada sam saa, imam druge tehnike. Kada sam u supermarketu, zgrabim njihov ceger za kupovinu, napunim je do kraja i skeniram samo ceger. Čekam trenutak kada su zaposleni zauzeti drugim mušterijama. Ključ od bicikla mi je već u zadnjem džepu i imam bankovnu karticu pri ruci, tako da mogu da odem što je pre moguće. Ako me ipak pregledaju, samo se vratim u prodavnicu i pretvaram se da sam nešto zaboravio. Onda pokušavam ponovo.

Kada izađem iz prodavnice sa torbom punom namirnica, a da me ne uhvate, na trenutak se osećam superiorno u odnosu na sve ostale. Ideja o skrivanju ove tajne kada svi misle o meni kao o finom momku pokreće nešto u meni – zvuči gotovo perverzno.

To je cela priča: prvo izgradim odnos sa zaposlenima da misle da sam prijateljski nastrojen i da im ne budem sumnjvim. Odlazim, razgovaram sa ljudima koji tamo rade. Jednom sam čak namerno ostavio ključeve od bicikla da bih mogao da ih potražim zajedno sa zaposlenim.

To ide dalje od siromašnog studenta koji ne može da sastavi kraj s krajem. Sa sopstvenim novcem možda bih mogao da kupim baget i malo humusa dnevno - svakako ne smutije ili suši. Ali iskreno, nije me baš briga za krađu skupih proizvoda kada je iz velikog lanca supermarketa. Krađa je već uračunata u cene – ne mislim da ugrožavam nečiju ličnu finansijsku situaciju. Ja sam prilično antikapitalista i te velike kompanije već zarađuju tone novca.

Međutim, u poslednje vreme mi je teže da kradem – morate biti veoma samouvereni. Ako verujem da ne radim ništa loše, i oni će poverovati u to. Ali u poslednje vreme sve više se plašim da ću biti uhvaćen. Do sada sam ukrao stvari u vrednosti od oko 7.000 evra.

Da li zaista veruješ da ne radiš ništa loše?

Naravno, ne. Takođe znam da je nepravedno prema ljudima koji svoj teško zarađeni novac troše u supermarketu. Mogao bih i samo da nađem posao, ali neću – to je veoma egocentrično.

Kada diplomiram, prestaću da kradem. Osim toga, više mi se ni ne sviđa toliko, zaista je čisto praktično.

VICE: Hej Saša, zašto si počela da kradeš?

Saša: Bila sam prilično buntovna tinejdžerka: krala sam pantalone iz prodavnica odeće, iako sam mogla da ih priuštim. Bilo je iz gasa, ali i za privlačenje pažnje roditelja, mislim. Kada sam imala 17 godina, uhvaćean sam u krađi u H&M-u. Bila sam u zatvoru jedan dan, ali pošto sam bila maloletna, nisam dobila krivični dosije. Posle toga, nisam više krala sve svoje dvadesete, kada sam otkrila samouslužne kase.

U to vreme, tek sam počela da živima sam i morala sam da platim mnogo stvari sama. Prijatelj mi je objasnio kako je lako ukrasti i uverila sam se u to. Skenirate polovinu proizvoda i to je to. Ako vam zaposleni proveri torbu, samo pokažite dve debitne kartice i kažete da ćete platiti za ostatak posebno. Počelo je na sitno, ali je na kraju postajalo sve gore i gore.

Kao tinejdžer krala si zbog uzbuđenja. Da li te i sada uzbuđuje?

Da, pogotovo ako istovremeno uspostavim kontakt očima sa čuvarom i nasmejem mu se. Moj adrenalin onda poludi - to je prilično lep osećaj. Kada raspakujem torbu kod kuće i shvatim da nisam platila, to me takođe čini uzbuđenom. Ne osećam se krivim.

Moja soba je puna smeća koje sam ukrala iz Kruidvata [drogerije] i Actiona [diskonta] – u ovom trenutku to prevazilazi samo namirnice. Ja sam kleptoman, zaista. Kad se osećam prazno iznutra, ukrasću mirisne sveće ili novi čajnik; Uzeću pepeljare iz restorana i mirisne štapiće iz toaleta. Postalo je kompulzivno, i to je čisto iz zabave - ne trebaju mi mirisni štapići.

Kleptomanija je stanje koje uključuje nemogućnost da se oduprem želji za krađom. Da, dijagnostikovan mi je u junu. Svakog meseca razgovaram o tome sa psihijatrom, ali to me ne tera da kradem manje. Upravo zbog te dijagnoze osećam da mogu da je prihvatim – očigledno, to sam ja.

Hoćeš li pokušati da kradeš manje u budućnosti?

Imam pomešana osećanja o tome. Osećam se kao da sazrevam na mnogo načina, a ovo ponašanje ne odgovara osobi u koju rastem. Samo sumnjam da mogu prosto da stanem - bilo bi dobro da me još jednom uhvate. To što su me uhvatili u H&M-u mi je na neki način pomoglo, ali, naravno, zaista ne želim da me uhvate – više nisam maloletna.

Kao tinejdžer sam krala da bih privukao pažnju, a onda sam nastavila da kradem da bih sastavila kraj s krajem. Sada, to je van kontrole. Ako moji roditelji saznaju, morala bih da ponovo izgradim naše poverenje od nule, oni su tako ponosni na mene. Nekada sam želela da saznaju za krađu, ali sada se stidim svog ponašanja.