​Vodič za neutralne: kako zavoleti Kristal Palas

Nadimak: Orlovi (The Eagles)

Ukratko: Nepretenciozni klub iz Krojdona čija je maskota pravi živi orao. Imaju bogato iskustvo u nižim ligama, ali već četiri sezone zaredom igraju u Premijer ligi.

Slavni navijači: Maksi Džez, Kejti Bi, Edi Izard, Čuka Umuna, Najdžel Faraž.

Selhurst Park poseduje razne stadionske kvalitete, ali niko nikad ne bi rekao da je „fensi". Fasada boje cigle daje rustični šarm ovom zdanju na kom već 92 godina igra Kristal Palas, antitezi korporativnih džinova kao što su Old Traford, Etihad, i ostali Emirati. Uvek izgleda kao da bi mu dobro došlo krečenje, što ga čini prikladnim za predgrađe u kom se nalazi. Kad se Selhurstu prilazi iz pravca Norvud Džankšn stanice, prolazi se kroz olistale drvorede kraj kuća na sprat, uz po koji oronuli pab ili zgradu iz posleratnog perioda. Celim krajem vlada potpuna stilska zbrka, stoga i ne treba da čuti što Selhurst predstavlja tako očigledan kontrast upeglanim stadionskim standardima Premijer Lige.

Istini za volju, Selhurst tradicionalno i nije prvoligaški stadion. U većem delu svoje 111 godina duge klupske istorije, Palas je igrao u drugom i trećem rangu takmičenja. Pre nego što su se 2013. plasirali u onaj prvi, samo četiri puta su imali prilike da odigraju sezonu u Premijer ligi i svaki put su ispadali. Pa ipak, u poslednje vreme beleže uspehe; opstaju u ligi već nešto preko tri godine, čak su se jednom plasirali u finale FA kupa na Vembliju (ali su bili poraženi).

Uprkos prestižu koje nose ovi dobri rezultati – i finansijskom boljitku koji je apsolutno neprocenjiv za klub Palasove veličine – danas se nalaze pred važnim odlukama. Novac koji dobijaju od Premijer lige omogućio im je da dovedu igrače kalibra Kabaja, Bentekea, i Mandande, ali reklo bi se da već zaboravljaju svoje drugo- i trećeligaške korene, pa je identitet kluba sve manje definisan. Neki navijači bi voleli da vide uspeh po svaku cenu, dok bi neki radije da sačuvaju „stari" Palas i njima dobro poznatu atmosferu Selhurst Parka. Tu i tamo se nabacuje ideja preseljenja; neki misle da je to potrebno da bi klub nastavio da napreduje, makar se udaljio od svoje baze na staroj adresi SE25.

Palasovi navijači sa kojima sam pričao pred utakmicu protiv Bornmuta krajem avgusta opisuju klub kao „zajednicu". Često se okupljaju na dobro poznatim lokacijama duž Holmsdekl rouda i po sat vremena pre početka meča, na koji dolaze direktno iz bašta obližnjih pabova. Malo ko od njih misli da je Selhurst utopija; stadion uostalom sadrži Sainsbury's supermarket i noćni klub prigodno nazvan „Kristali". Pa ipak, oni su na ovoj lokaciji delili mnoga prijatna sećanja, ne žele da se odreknu porodične istorije. Oni sa kojima smo razgovarali kažu da im je Selhurst dom, uprkos svim svojim manama.

Pet od sedam navijača reklo je da ih je ka klubu usmerio otac. Jedna od njih je bila Džodi koja je i došla na utakmicu sa tatom, a njega je kao malog njegov tata takođe dovodio. „Navijam za Palas jer je moj deda bio kondukter sa Elmers End stanice, što je tri milje odavde," kaže Trevor. „Prvi put me je doveo 1963, pre više od pola veka. Sve posle toga je bilo izuzetno iskustvo. Nema lepšeg mesta za gledanje fudbala." Datumi naravno variraju od osobe do osobe, ali slične utiske iznose i ostali verni navijači.

Trevor objašnjava kako je počeo da navija za Palas

Ako je Palas klub za tate – tate sa ćerkama, tate sa sinovima, tate sa tatinim tatama, beskrajan niz patrijarhalnih ruskih babuški – ipak ima navijača koji se nisu našli na Selhurstu po osnovama porodičnog nasledstva. Jedan od njih je Martin koji kaže da su ga sa klubom u detinjstvu upoznale komšije iz obližnjeg Sarija. Danas je već toliko upleten da dobrovoljno prodaje fanzin pod naslovom Five Year Plan. „Komšije su bile lude za Palasom. Ja sam kao mali voleo Arsenal, ali oni su mi rekli ne, moraš za svoj lokalni klub da navijaš, vodimo te na Selhurst."

Ovo zvuči prikladno, jer sam klub prosto odiše komšijskom atmosferom. Za razliku od titana Premijer Lige na čijim se stadionima navijači okupljaju u izolovanim grupicama, ovde kao da se svi znaju. To verovatno nije i bukvalno tačno, ali Selhurst prima oko 25,000 gledalaca – od njega manji kapacitet imaju samo stadioni Votforda, Burnlija, Svonsija, i Bornmuta – a to pomaže da se ostvari osećaj zajedništva. Palas sigurno nije jedini koji pretenduje na identitet skromnog malog lokalnog kluba, ali definitivno je nešto najbliže tom opisu od londonskih klubova koji se i dalje nekako drže u Premijer ligi.

Sem nam objašnjava gde je kupio stari dres.

I pored opšteg osećaja mira i prijateljstva, kad se krene sa centra navijači su više nego energični. Selhurst se obično navodi kao jedan od stadiona sa najboljom atmosferom u zemlji, za šta su u velikoj meri zaslužni „Holmsdejl fanatici", najverniji navijači koji organizuju koreografiju i prave transparente kojima se bune protiv premijerligaške pohlepe. Iako su relativno mali deo prisutnih, ovi ultrasi donose novu dimenziju na Selhurst. Palas jeste mali lokalni klub, ali atmosfera koju prave na svakom meču ne odgovara mirnom malom mestu u kakvom se stadion nalazi.

Iako su navijači beskrajno emotivno vezani za deo Krojdona oko Selhurst Parka, vodi se ozbiljna debata o preseljenju. Mišljenja se razlikuju – neki su za to da se nastavi sa napretkom koji im je toliko toga doneo, a drugi žele da očuvaju Selhurst ili da ga renoviraju. Pominje se mogućnost da se klub preseli u Kristal Palas park, eventualno da se atletski stadion tamošnjeg sportskog centra pretvori u vrhunski fudbalski. Ovaj sportski centar sagrađen je na lokaciji na kojoj se nekad nalazio originalni stadion Palasa, sa kog su se 1924. preselili na Selhurst. To bi dalo istorijsku osnovu za preseljenje, iako dve milje dele potencijalnu novu lokaciju od aktuelne.

Džejms nam priča šta misli o mogućnosti preseljenja kluba.

Bilo da je preseljenje finansijski ili zakonski izvodljivo, navijači o njemu rado diskutuju. Džejms nam kaže: „Sviđaju mi se ti planovi o kojima se priča, to da se klub vrati u Kristal Palas park. Ovde su ipak ograničene mogućnosti za razvoj. Da bi klub nastavio da raste onako kako uprava to želi, možda će morati o tome da se razmisli." Sa druge strane, Džodi i njen tata se ne slažu po ovom pitanju: „Za mene ljubav prema klubu nije lokalnog karaktera", kaže ona. „Ja živim na istoku Londona, znači nisam odavde." Trevor na to kaže da jeste mislio o mogućnostima za razvoj kluba, ali da bi mu ipak nedostajalo poznato okruženje Selhursta. „Šta bismo bez lokalnog paba? Ovako smo oduvek radili."

Prodavac fanzina Martin nam lomi srce.

Drugim navijačima se ne sviđa ideja. Martin, mladi gospodin koji prodaje fanzine, kaže: „Ima tu nešto kad ti je stadion star i oronuo, znaš. Ima ta neka kao nostalgija. Realno, što se tiče znači infrastrukture i poslovne znači strane, ima smisla. Ali iz perspektive znači navijača… ovo nam je dom, razumeš? Ko se još seli ako ne mora?"

Preseljenje bi moglo da pomogne Palasu da poveća prihode i potencijalno se uspešnije takmiči sa većim klubovima u Premijer ligi, ali tu ništa nije sigurno. Mnogi navijači pominju poučni primer Vesthema čiji je novi stadion izazvao brojne probleme. Palasu trenutno ide bolje nego njima, pa se nameće ona banalna izreka „ne popravljaj šta nije pokvareno". Možda je ipak važnija potreba ljubitelja kluba da očuvaju tradicionalnu navijačku kulturu, umesto da je žrtvuju jureći veće prihode u neizvesnoj budućnosti.

Tom Sabokbar iz VICE redakcije, naš dežurni navijač Palasa, sa nostalgijom se seća vremena kad je klub imao nižu reputaciju. On je po prvi put na utakmicu otišao 2001., sa 11 godina, a te sezone se Palas borio za opstanak u drugom rangu takmičenja. „Obožavao sam što je klub prost i sirov, u suštini što smo igrali sranje od fudbala. Selhurst je tek tada bio rupetina, mislim da još nije ni bilo plastičnih sedišta."

Tata mu je navijao za Mančester Junajted, pa je Tom u detinjstvu nakratko razmatrao mogućnost da se opredeli za veliku klub. Ipak, utakmice na Selhurstu bile su nešto drugo, nešto privlačnije. „Kad sam prvi put gledao Palas sećam se da sam pomislio – to je to, to je pravi fudbal. Tako bi fudbal trebalo da izgleda, to mi je nedostajalo." Onaj osećaj da negde pripadaš, da znaš navijače oko sebe, da se javljaš ljudima dok se penjete na tribine. Čak i ko ne ide baš na svaku utakmicu svake sezone može da prepozna pokoje lice tu i tamo. Kod velikih klubova to je mnogo ređa pojava."

Tom setno opisuje doba slabijih poseta i rezultujući osećaj bliskosti. „Kad smo ušli u prvu ligu, ta tranzicija je kao kad pređeš u iz bednog lokalnog paba u Spoons." Umesto samo nekoliko starih mrguda na tribinama, sada su sva mesta rasprodata; ipak, atmosfera jeste odlična. Ipak se oseća, kaže, da pripadnost zajednici među gledaocima jer se zna da je ona grupa najvernijih i dalje tu negde. „Zezamo se sa nekim novim navijačima koji su nam došli u prethodnih par godina, ali znamo da većina njih neće ostati uz nas ako se desi da ispadnemo iz lige."

Poslovični delić atmosfere sa Selhursta.

Što se tiče preseljenja, Tom čvrsto stoji uz Selhurst. „One cigle i užasni betonski blokovi su deo šarma, zbog njih sam delom i zavoleo Palas. Ako se sve to izgubi pa postanemo samo još jedan komercijalni klub koji juri pare i trofeje, to neće biše biti to. Iz kluba često kažu da imamo jako dobar zahvat distribucije, da bi moglo mnogo više njih da se privuče sa juga Londona da je stadion veći, ali ne znam baš. Stvarno ne bih rekao da sam zato počeo da navijam za Palas."

Iako se pogledi na budućnost značajno razlikuju navijača Kristal Palasa, jasno je da nisu primarno orijentisani na jurnjavu za uspehom. Klub trenutno stoji finansijski solidno, sposoban je da napadne (i ponekad ostvari) finala kup takmičenja, pa se postavlja pitanje koliko bi bilo osnovano zadati mu veće ambicije. Drže se u prvoj ligi, igraju mestimično lep fudbal, možda bi bilo dovoljno da malo unaprede infrastrukturu i da očuvaju navijačku kulturu na koju se s razlogom toliko ponose. Selhurst jeste oronuo tu i tamo ali za mnoge od navijača, upravo zato na njemu vredi gledati fudbal.

Zavoleti Kristal Palas, dakle, znači zavoleti sve one ne baš utegnute stvari u životu. Selhurst Park daleko je od statusa vrhunskog modernog fudbalskog stadiona, zato ga mnogi toliko i vole. Palas je mali i tradicionalno nižerazredni klub koji nekako uspeva da se na ravnoj nozi nosi sa najboljima u zemlji. Što je još važnije, klupska pripadnost osnova je zajednice navijača, što se u okruženju Premijer lige sve ređe može očekivati.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu