Mesec dana sa mrtvima u nepalskom hramu

Ove godine je australijska fotografkinja Jani Klark provela mesec dana dokumentujući život i smrt u Pashaputinat hramu u Nepalu, mestu na kome se dnevno spali više od četrdeset tela. Uprkos stalnom prisustvu smrti i tuge, Pashupatinat nije baš tako tmuran. Na fotografijama su sveti ljudi, majmuni i svečanosti sahranjivanja. Ipak, za fotografkinju koja ima samo 21 godinu, tako intiman susret sa smrću bio je zastrašujuć.

VICE: Zašto si odlučila da provedeš toliko vremena u Pashupatinat hramu?

Jani Klark: Provela sam nekoliko nedelja u Pashupatinatu pre par godina kada sam pomagala mentoru Džeku Pikonu da vodi radionicu u Katmanduu. Od tada nisam mogla da prestanem da mislim o tom mestu. Kada sam otišla, osetila sam čudan osećaj krivice zato što nisam tamo. Vratila sam se ove godine zato što je zakazano otvaranje elektronskog krematorijuma za nekoliko meseci. A kada se zgrada za krematorijum otvori, praksa će se znatno promeniti i prekinuti.

To je bio tvoj prvi bliski susret sa smrću - da li je to jedno od onih iskustva koje otvaraju oči?

Sećam se prvog leša koji sam videla, sećam se mirisa mesa, um mi se odjednom usporio. Tokom sledećih nekoiliko nedelja, to što sam videla je polako prestajalo da utiče na mene, i osećaj je postao normalan.

Možeš li mi nešto više reći o svetim ljudima na tvojim fotografijama?

Ima mnogo lažnih svetaca u hramu koji su tamo suštinski samo da zarade neki keš i iskuliraju. Oni dane provode blejeći na suncu, pušeći lule i fotkajući se sa turistima. Jako sam rezervisana prema plaćanju za fotografije jer to što ćeš nekoga slikati ne bi trebalo da uključuje finansijske transakcije; nekakako poništava celu svrhu. Ovi sveti ljudi, bili oni to ili ne, stvarno su fini momci, a neki od njih su me čak dodali na Fejsbuku.

Ženama je zabranjen pristup mnogim od okupljanja koje si slikala. Kako si to uspela da zaobiđeš?

Toliko toga zavisi od toga kako reaguješ - oni te testiraju. Istog trenutka kada sam ušetala u gomilu od stotinak muškaraca, jedan od golih svetaca je prišao i stavio penis na moj objektiv. Fotkala sam ga i smejala se zajedno sa ostalima, posle čega sam sela pored drugog golog muškarca. Satima su me testirali. Kada su shvatili da ne mogu da me uplaše, prestali su da obraćaju pažnju na moje prisustvo.

Koji ritual je najviše uticao na tebe?

Budistička kremacija koja se dogodila baš pre nego što sam otišla. Telo je bilo umotano u naradžaste svilene marame i prekriveno narandžastim nevenom. U budizmu, ćerka je ta koja treba da zapali telo. Bila sam samo nekoliko metara dalje od mlade devojke, otprilike mojih godina, koja je trebala da zapali telo svoje majke. Jecala je.

U tom trenutku je žena, koju nisam upoznala ranije, prišla i zagrlila me. Zajedno smo posmatrale celu kremaciju koja je bila neverovatno živopisna. Nešto se desilo sa tom ženom, kao da je kičma izlazila iz njene grudne kosti, telo je već počelo primetno da se raspada, jer u budizmu telo se prečišćava četiri dana; kada su sklonili svilene marame i plastiku za umotavanje, zamalo da joj ispadne jedna ruka.

Da li misliš da su ova iskustva uticala na tvoj odnos prema smrti?

Kada ne gledaš smrt u svakodnevnom životu, nekako imaš osećaj da je to nešto što se dešava drugima. Smrt i umiranje su pod ključem; mi čak i ne pričamo o tome. Uhvatila si me u zanimljivom trenutku jer sam sinoć saznala da sam izgubila prijatelja u saobraćajnoj nesreći. Život je tako prolazan, i drugačije je kada umre neko ko ti je bio blizak.

Osećam veliko poštovanje prema okolini nakon što sam videla toliko smrti. Više od svega, imam potrebu da uradim tačno ono što želim od svog života, da budem iskrena i otvorena u svim odnosima i da prekinem povezanost sa materijalnim stvarima. Sve je promenljivo, i stvarno nema ničeg lošeg u smrti. Loš je jedino način na koji se odnosimo prema njoj.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu