​Prvi put kad sam dozvolio da neko umre

Imao sam 27 godina kad sam prvi put dozvolio da neko umre. Trinaest meseci nakon što sam završio Medicinski fakultet, na drugoj godini specijalizacije hirurgije mozga u velikom centru za traumatologiju u Južnoj Kaliforniji, vodio sam jedinicu za neurohiruršku intenzivnu negu. Pre nego što vas nauče da operišete, morate nekoliko godina da provedete ukazujući zdravstvenu negu pacijentima sa povredama mozga, tako da sam u to vreme to radio. Bilo je to u prvih mesec dana jednogodišnjeg perioda moje karijere obeleženog 120-časovnim nedeljama, tokom kojih su uobičajene bile tri 36-časovne smene. (Ti radni sati su danas zabranjeni.)

Bolnička "spavaonica" samo se tako zvala. Nikad nismo spavali. Ali na šestom spratu nalazila se soba veličine plakara sa vojničkim krevetom i telefonom, gde ste mogli makar da se ispružite dok odgovarate na pozive preko pejdžera koji su neumoljivo stizali. Navikao sam se na njegov stalni zvučni signal, ali ponekad bi se soba zaljuljala — što je značilo da helikopter donosi nekog i javljali bi mi to preko pejdžera.

Jednog utorka u tri izjutra osetio sam kako se soba ljulja. Na mom pejdžeru: Povreda, oživljavanje, stiže za 3 min. To je značilo da moram da budem spreman da primim pacijenta za tri minuta, zato što su bolničari donosili nekoga na "odeljenje" — odeljenje za teške povrede — ko se nalazio na ivici smrti.

Bolničari su nas unapred obavestili da nam donose "34Ž s/p SN, ne reaguje, proširena zenica, površinska povreda lobanje, višestruke ortopedske povrede", što je značilo da se radi o 34-godišnjoj ženi koja je doživela saobraćajnu nesreću, nije bila pri svesti i nije pokazivala znake života. Srce joj je radilo samo od sebe, ali su morali silom da joj ubacuju vazduh u pluća pritiskanjem balona 20 puta u minuti, što je proces poznatiji kao "kesarenje". Kad su je bolničari izvukli iz kola, zatekli su slomljene kosti i krv koja joj se slivala sa glave. Najvažnije od svega, crne tačke u njenim plavim očima nisu bile iste veličine; "proširena zenica" bila je znak teške povrede mozga i opasno visokog intrakranijalnog pritiska. Zato je pejdžerom poslata poruka neurohirurgiji.

Iscrpljen ali spreman, spustio sam se stepenicama na treći sprat. Već se okupio tim za teške povrede: hirurzi, sestre, tehničari, studenti. Bolničari su užurbano gurali njena kolica kroz dvoja vrata koja su se automatski otvarala. Svi smo se sjatili nad njom sa jasno definisanim ulogama i uigranošću pokreta. Anesteziolog joj je kroz usta zavukao cev u pluća tako da ventilator može da joj ubacuje vazduh jer joj mozak nije davao uputstva da diše. Napravili smo niz snimaka koji su potvrdili slomljene kosti, što nije predstavljalo neposrednu opasnost. Ali njeni skenovi pokazivali su povređen i natečen mozak koji je zahtevao hitnu negu i intervenciju. U teškoj saobraćajnoj nesreći mozak joj je udario u unutrašnjost lobanje i, baš kao i svako drugo tkivo, prilikom udarca moždano tkivo otekne.

Pošto lobanja ne može da se širi, morao sam da napravim mesta natečenom mozgu da ne bi došlo do smrti rasprskavanjem u skučenom kranijalnom prostoru. Srećom te je mozak poput lubenice, u smislu da ima pregrade sa tečnošću kojima možete prići i isprazniti ih da biste napravili mesta. Tako sam namestio burgiju od dvadeset centimetara na ručnu bušilicu i zategao je inbus ključem. Brzim ubodnim rezom stigao sam do lobanje. Levom rukom sam čvrsto držao bušilicu, a desnom okretao ručicu. Napravio sam rupu i uvukao šuplji kateter sedam centimetara kroz njen desni čeoni režanj u misteriozna tečna jezera u njenom mozgu. Pritisak unutra bio je već toliko visok da je čista moždana tečnost prsnula na drugi kraj katetera napolje. Njena povreda bila je tako globalna da mozak nije mogao da se operiše, ali joj je bila neophodna intenzivna nega. Dva sata nakon što je stigla na odeljenje, ventilator i moždani kateter zaustavili su njeno poniranje u smrt. Ti koraci, kao i oni koji će uslediti, davali su joj oko 20 odsto šanse da preživi, procenili smo.

Naredne četiri nedelje potpuno je zaokupila moju pažnju. Uz pomoć manitola i drugih diuretika, trudio sam se da isušim natopljeno moždano tkivo i pokušao da zauzdam oticanje mozga. Kad su joj vene u rukama postale suviše tanke da podnesu količinu lekova koje je morala da dobije, bušio sam ogromne vene u njenom vratu i ubacivao veće katetere za bolji pristup. Kad su joj kolabirala pluća, napravio sam joj prorez između rebara i u njega uvukao crevo da isisam tečnost iz pluća. Mozak je naticao u talasima od po 20 minuta, a sestra sa intenzivne i ja bismo tokom tih naleta tempirali davanje raznih lekova — diuretika, sedativa, narkotika, paralitika — u nadi da ćemo sprečiti rast talasa intrakranijalnog pritiska. Njena krhkost zahtevala je toliko pažnje od minuta do minuta da smo sestra sa intenzivne i ja svake druge noći provodili čitavu noć pored njenog kreveta.

Dvadeset i šest dana nakon što je stigla u bolnicu, njen dnevni jutarnji sken mozga pokazao je nešto što više nije moglo da se ignoriše, nešto na šta hirurzi najverovatnije nikada neće imati odgovor. Deo njenog mozga nije pokazivao protok krvi i bio je tamnosive boje mrtvog tkiva. Doživela je moždani udar u srednjem mozgu. Srednji mozak je onaj duboki deo mozga koji se retko vizualizuje. To je stabljika pečurke, ako ćemo pravo, naš reptilski mozak, gospodar naših automatskih funkcija. On vam omogućava da dišete dok spavate i otvorite oči kad se probudite. Mozak koji razmišlja (čeoni režanj) beskoristan je bez njegovog reptilskog partnera, a kad je srednji mozak povređen, pacijent više nikad ne može da živi bez pomoći mašina. Nikad više ne može da diše. Nikad više ne može da se probudi. Kod te povrede, čuda se ne dešavaju.

Čak i neki lekari opšte prakse imaju poteškoća da do kraja shvate složenost svega što se desilo, a kamoli istraumirani članovi porodice. Posle četiri nedelje, dobro sam upoznao porodicu ove pacijentkinje, ali emocionalnu atmosferu koja je nastala na tom "porodičnom sastanku" kad sam im oduzeo svu nadu u njeno preživljavanje teško je dočarati pisanim rečima. U krizi ljudi ne razumeju vaše reči — oni osećaju vašu energiju. Nikad me do kraja nisu razumeli, ali su mi verovali. Narednog dana su me zamolili da ih sprovedem kroz postupak i korake dopuštanja da umre.

Pre nego što su došli da je vide poslednji put, želeo sam da izgleda najbliže onome kako je se porodica sećala, tako da sam zamolio sestru da mi pomogne. Sestre sa intenzivne najbolje su znale šta sam sve isprobao da bih je spasao i koliko u tome nisam uspeo. Uklonio sam hladne sterilne katetere i cevi iz njenog vrata, grudi i mozga. Za mene su to bili ostaci pocepanog padobrana koji je zakazao. Ostao je samo jedan kateter sa morfijumom koji joj je ulazio u ruku. Isključio sam ventilator i izvukao cev iz njenog grla. Sestra joj je poslednji put očešljala kosu, a onda smo uveli porodicu da bude s njom. Nekoliko sati kasnije, dovršila je poniranje koje sam odložio na 28 dana.

Nikad se nismo upoznali u konvencionalnom smislu; nikad je nisam upoznao svesnu. Moj trud joj je ostavio fizičke ožiljke, a ona je meni ostavila psihičke duboko u mom mozgu. Do kraja te godine, dopustio sam da umre još 24 ljudi. Svaka porodica je cenila koliko sam se trudio; mnoge su me pozvale na sahranu, a jednom sam čak i otišao. Ali ona mi je bila prva. Mislim na nju skoro 20 godina i hiljade pacijenata kasnije. Da biste negovali umiruće, morate da se pomirite sa smrću. Ja još nisam. Ali moji ožiljci su očvrsli.

Doktor Rahul Jandial je moždani hirurg i neuronaučnik. Pratite ga na Tviteru i Instagramu, a posetite njegov sajt ovde.