Svaštara

Stvari koje su nas najviše iznenadile kad smo počeli da živimo sami

Mogao sam da očekujem svašta, od komšije pornofila, do ostajanja bez prebijene pare u sred meseca, samo nisam imao predstavu koliko je pojam renoviranog stana diskutabilan.
12.10.16
Fotografija: Flickr/Joel

Pretpostavljam da kako stare, ljudi drugačije percepiraju samostalni život i odlazak od roditelja. Kada sam imao šesnaest godina, moj idealni stan je bila garaža sa posterima Motorheda, zvučnicima i rampom za skejt. Tada još uvek nisam bio svestan vlage, žohara i činjenice da 95 odsto srpskih garaža ni na koji način nije priključeno na vodovod i kanalizaciju. Tako da, kada govorim o roditeljskoj restrikciji slobode mogu samo da kažem "Hvala vam što me niste pustili da trunem u memljivoj sobi. A i ne znam šta vam je sad, pa ste se opustili, trebalo je da me držite makar do tridesete!!"

Reklame

Sada imam potpuno drugačiju viziju o tome kako bi jedna gajba trebalo da izgleda i čemu bi trebalo da služi. Skejt je tu, ali se gura samo napolju, postere su zamenile bele minimalističke slike, a zvučnike nemam, niti planiram da ih kupim. Kada sam tražio gajbu, bukvalno sam svaki stan omirisao kao tartufar u potrazi za vlagom, ustajalim mirisima i sličnim sranjima, proveravao kako prozori dihtuju i raspitivao se mokrim čvorovima. Otkačio sam nameštene varijante i odlučio se za renovirani prazan stan koji sam pretvorio u oazu tišine, mira i mirisa sveže lakiranog parketa, ako izuzmemo povremeno otvaranje prozora kada uđu mirisi pečenjare sa prizemlja.

Nisam najopravniji za samostalan život, i ako skorujem dosadašnje postupke, sve se lakše mirim sa tim da neću nikada ni postati. Brojni ljudi u puloverima su me upozoravali da me u budućnosti čekaju izazovi koji će mi "očvrsnuti kožu", napraviti čoveka od mene i pomoći mi da shvatim lepotu srpske narodne poezije. Mogao sam da očekujem svašta, od komšije pornofila sa bioskopskim saundsistemom, do ostajanja bez prebijene pare u sred meseca, samo nisam imao predstavu koliko je pojam renoviranog stana u samoj osnovi diskutabilan.

To je problem sa savremenim svetom – sve izgleda prelepo i spektakularno na internetu, ali čim malo zagrebete, provalite da se sve raspada. Kao botoks Bilija Kristala. Kad pogledam svoj stan, spolja sve izgleda sjajno, ali kako otvorim prvu fioku, shvatim da su stan renovirali ljudi koji se razumeju u renoviranje kao ja u formiranje brazde na čelu nadrkanog Leonarda Dikaprija. Prozori i vrata su okej, ali zato je svaka druga cevka probušena. Redefinisanje Marfijevog zakona – sve što može poći po zlu, sto posto će poći po zlu, nema prostora za statističku grešku, sranje je i ne možete ništa da uradite povodom toga – tačka.

Reklame

Prvo mi se zapušio slivnik od sudopere. Ne znam od čega jer na gajbi spremam samo instant supu, a nemam običaj da nepojedene parčiće viršle nabijam u slivnik, ali voda je odbijala da ode, napunivši sudoperu do vrha kao akvarijum. Probao sam rukom da pročačkam i to je nešto najodvratnije što sam u životu uradio. Kao da pokušavam da izvadim ključ iz želuca mrtve krave, još bezuspešno. Odmah sam pozvao kevu i ispričao joj za problem, na šta mi je ona odgovorila da samo uzmem lavor i odvrnem crevo. Nažalost, lavor nije mogao da stane ispod sudopere jer ga je blokirao protočni bojler, pa sam se poslužio činijom za voće koja se napunila vodom za četiri nanosekunde, dok se ostatak razlio po pločicama.

Jebote, šta se nalazi unutra? Mrtvi Super Mario?

Usputni poslić na prvoj gajbi

Voda je pokušavala da me otera iz stana. Zaradio sam žuljeve od džogera sakupljajući vodu sa pločica u kuhinji, da bi mi sutradan nestala voda u čitavom stanu, pa sam morao da se tuširam flaširanom koju sam grejao u lončetu za kafu. Kada je majstor konačno zamenio cevke i otpušio čitavu vertikalu, provalio sam da su prošla dva dana.

Dva dana svog života sam posvetio vodi, a onda sam krenuo da perem sudove i veš, što je zahtevalo još par sati.

Čekajte, zaustavite vreme i dozvolite mi da procesuiram ovo i osušim se. Da li svima ovoliko vremena odlazi na ova sranja ili samo razmaženom nesposobnjakoviću poput mene? Ako po čitav dan perete veš, sudove, otpušujete cevodode i gledate lajv strim skupštine stanara, kad živite, jedete, drkate?

Reklame

Razgovarao sam sa nekim prijateljima i ispostavilo se da su na istim mukama.

- Najviše me je iznenadilo koliko zapravo umora čoveka sačeka iza ćoška kad ti ceo dan prođe u radu po gajbi. Da li je to pranje veša, usisavanje, sređivanje garderobe ili, najgore, pranje sudova, nije bitno. Nestane svaki sekund slobodnog vremena koji si hteo da upotrebiš da neko blejanje, igranje na kompu, svirku, serije i "ne daj bože" društveni život. Počinješ da ceniš svaku pauzu za predah i postaješ nervozniji ako ti neko to ometa – priča mi Miloš Cvetković koji odnedavno živi sam.

Miloševe kuvarske vratolomije

Živeti solo je potpuno neisplativo, finansijski i vremenski. Kuvao sam par puta, pokušavajući da poskidam fore od Džejmija Olivera, ali uspeo sam da iskopiram jedino frizuru i donekle fascinaciju listovima rukole. Promašim dozu, češće preteram, dešava mi se da iz frižidera izbacim po nekoliko jogurta zato što zaboravim da ih popijem pre isteka roka, a ne bih da ostatak nedelje provedem na šolji uz probiotike. Ali ni u ovom problem nisam usamljen.

- Kad sam počela da živim sama imala sam fantaziju o tome kako ću se konačno posvetiti svom zdravom načinu života - da ću sama da spremam sebi obroke, da pakujem i nosim na posao. Kako nikada neću imati majonez u frižideru, nego samo povrće. Povrće je počelo brzo da se kvari a ja nikada ništa ne spremam, jer to oduzima mnogo vremena i para. Ne mogu da izađem iz prodavnice, a da ne potrošim minimum 700 dinara. I od toga jedva da imam za doručak i eventualno nešto slatko. Naučila sam da pastu spremam u džezvi za kafu, jer je to mera za jednu osobu – govori mi Maša Milutinović dok se njeni ideali o zdravoj ishrani raspršuju u obrocima iz Mekdonaldsa koje u tom trenutku poručujemo.

Reklame

Dakle, moram da se pomirim sa tim da će mi trebati čitava decenija da spremim nešto što bi samo u turskom zatvoru nazvali hranom i da ću čistiti dva puta dnevno kako bih dostigao adekvatan nivo higijene, ali mora da postoji neki način da to sebi olakšam. Najidealnije bi bilo da imam batlera koji će nositi smoking, obraćati mi se sa "gospodaru Vejne" i telefonom objašnjavati svima zašto kasnim, ali za taj luksuz ipak nemam love.

Skoro me je jedan drugar pitao zašto ne uzmem cimera

-Zato što svako sa kojim bih možda mogao da živim u zajedničkoj stambenoj jedinici već odavno ima cimera – odgovorio sam mu.

- Možeš da ih potražiš preko oglasa – predložio mi je.

Zaista? Da potražim preko oglasa? Da listam žute strane i među ponudama za prodaju polovnih vozila i otkup kose nađem čoveka sa kojim bi trebalo da živim? A i da ga nađem, šta ako mi ne odgovara? Šta ako zdravlje zasniva na mantri belog luka, veruje u promaju i loži se na analize Lazanskog? Ili još gore, šta ako je aktivista?

Verujem da cimeri mogu biti korisni, da može sa njima da bude super zajebancija, ali takođe verujem da mogu biti pravi smarači, što mi potvrđuje i Stefan Stanić koji je skoro krenuo da živi sa cimerima u inostranstvu.

- Živim sa dvoje cimera, Holanđankom i Etiopljaninom. Svake nedelje jedno od nas troje čisti kupatilo i kuhinju. Kuhinja mi ne predstavlja problem, ali Holanđanka mora da mi objašnjava da wc šolja mora dobro da se opere spolja i po onoj ivici, kao i da moram pločice da operem, jer kad muškarci šoraju, male kapi padaju na pločice i tu se zadržavaju. Predložio sam Etiopljaninu da sedimo kada pišamo, jer, tebra, zajebi me sa time. Nažalost moj predlog je odbijen, možda je u njegovoj zemlji običaj da se uvek piša stojeći ili voli da gleda svoj, pretpostavljam, monumentalni ponos kako zamahuje pod pritiskom mlaza iz bešike. Ali kod mene nema ničeg vrednog divljenja i uplašen da ću to morati da priznam pred Holanđankom, pristao sam da čistim i pločice i prokletu šolju i to pod njenim nadzorom – žali mi se Stefan na Skajpu.

Fotografija: Flickr/Joe Shlabotnik

Stvarno, jadan čovek. Ja bih se momentalno ubio da zaglavim sa takvim budalama. Doduše, možda bih u ovoj situaciji ja bio taj tip koji tera da se pločice ribaju sve dok sa njih ne bude moglo da se jede, ali isplivava poenta – ne postoji ništa gore od očajnih cimera.

Možda je samostalni život najbolja varijanta, jer cimeri mogu da stvaraju osećaj da je sve okej i da će uvek biti tu neko ko će uključiti bojler, kupiti hleba i ugasiti ringlu umesto tebe. Treba obgrliti samovanje, uleteti u njega kao Ber Grilz kad iskače iz helikoptera u neku pripizdinu.

Reklame

Ali onda se javlja drugi problem. Ne, niko ne mora da pije sopstvenu pišaćku i jede sirova muda od kamile, ali provališ da si sam – potpuno. Onda kreću tripovi, od onih da će ti eksplodirati bojler, pa do toga da živiš u srpskoj verziji Truman Šoua i da je samo pitanje vremena kada će ti se na gajbu useliti Era Ojdanić i Milić Vukašinović.

Odvajanje od ljudi može biti kul u Dopleru, ali u stvarnosti ume da bude zajebano što vidim iz primera Isidore Kaličanin koja je skoro prestala da živi sa cimerima.

- Od 2008. godine do danas, promenila sam šest stanova. Bilo je tu raznih faza, od toga da u dvadeset kvadrata živim sa najboljom drugaricom i njenim dečkom koji se non-stop svađaju ili jebu, pa do Trainspotting faze sa dva drugara. Sada konačno živim sama, što ima svoje prednosti i mane. Znalo je da bude kul i zabavno kada sam bila u stanu kroz koji vikendom prođe desetina nepoznatih ljudi. Kada živiš solo, a imaš neke nepotrebne strahove, stvari se dodatno zakomplikuju. "Šta ako mi stane srce ili progutam maslinu, a nema ko da pozove hitnu?", "šta ako u toku noći neko biće sa sposobnostima žene mačke uđe u stan, opljačka i ubije me?". Onda sam morala da skupim muda, saberem se i kažem sebi da previše gledam serije.

Redovno unošenje vitamina

Dobro, ja bih bio oduševljen da mi noću upadne žena mačka, ali sumnjam da je toliko stisla kriza da se cima do osmog sprata za eksterni punjač. Prema ostalim scenarijima sam ravnodušan - srčani udar i gušenje mogu da preživim jedino ako živim sa dr Hausom, jer je u Srbiji dostava hrane brža od vozila hitne pomoći.

Možda bi ovi primeri naterali ljude da otkažu stanove i vrate se roditeljima, što bi oni dočekali sa oduševljenjem, shvativši da beskrupulozni zapad ipak nije razorio njihovo ognjište. Ali treba izgurati do kraja, šta znam, možda i mi ostarimo, postanemo odgovorni sa sve kacigama za bajs i zdravim navikama. Nekad možda i izađemo da glasamo.

Da, svet odraslih je često dosadan, naporan, pretežak i nikoga nije briga kako je vama. A i ne treba da bude. Još od prvih bubuljica i prošvercovanog piva na ekskurziji seremo kako nam treba samostalnost, upotrebljavajući floskule poput "nismo na istoj talasnoj dužini sa matorcima" i "je l' se pitam ja ovde nešto?"

Pitaš se, naravno. Evo, zapitaj se kako da otpušiš ovaj cevovod za početak.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu