Kako smo preživeli mesec dana bez ekrana

Ova ideja je mom partneru i meni pala na pamet krajem prošle godine kao neka vrsta digitalnog ekvivalenta "suvom januaru" — mesecu kad mnogi ljubitelji pića odluče da se odreknu alkohola. Stekli smo neke navike koje su delovale nezdravo i neugodno, kao što je večeranje svake noći pred televizorom. Želeli smo da se nateramo da malo odmorimo od svega toga.

Ali oboje smo novinari i, kao i mnogi drugi zaposleni ljudi u ova vremena, naši poslovi nam ne dozvoljavaju da se u potpunosti odreknemo ekrana. Oboje zurimo u kompjutere i pametne telefone po čitav dan kako bismo radili i bili u toku sa dešavanjima. Ali kod kuće, tokom slobodnog vremena, mogli smo da uvedemo svoja pravila. I to smo i uradili.

Bila su jednostavna, ali brutalna:

nema TV-a

nema kompjutera

nema telefona

Bilo je nekoliko sitnih izuzetaka: mogli smo da se poslužimo telefonom kako bismo skinuli neki recept ili pokrenuli plejlistu preko zvučnika. Ako bi iskrsao neki zadatak u vezi s poslom koji smo morali da završimo — tesan rok za neki članak, na primer — i tome bi se progledalo kroz prste. U svim drugim slučajevima, sve je moralo da bude ugašeno tokom večeri i za vreme vikenda, čitavih mesec dana.

Dobro poznati sjaj. Slika: WikiMedia Commons

"Želeo sam to da uradim da ne bih non-stop blenuo u te bezumne zabave kao što su Netfliks ili Reddit", rekao je moj partner Stjuart. "To vam je kao šećer. To vam je šećer za mozak i mislim da bi ljudi, kad bi pokušali da ga se odviknu preko noći, uvideli bi se radi o pravoj pravcatoj zavisnosti."

Imate pregršt naučnih studija o posledicama previše vremena provedenog pred ekranima po decu, ali ne toliko i po odrasle. Ipak, znamo da zurenje u ekrane pred spavanje negativno utiče na san, a naš konstantan dnevni multitasking — prebacivanje sa spremanja večere na čitanje Fejsbuka, pa na proveravanje pošte — temeljno crpi našu moždanu energiju. Ovi problemi, u kombinaciji sa činjenicom da se uz neprestani boravak pred ekranima prosto nismo osećali dobro, ubedio nas je da ostavimo svoje uređaje na vratima.

Imali smo gomilu očekivanja i ciljeva u tih mesec dana. Želeli smo više da razgovaramo i provodimo više vremena gledajući jedno u drugo umesto u svoje telefone. Želeli smo i da radimo više onoga za šta u poslednje vreme nismo nalazili vremena — odlazimo u teretanu, idemo na izložbe slika iz osamdesetih, ponovo se posvetimo bivšim kreativnim zanimacijama.

Likovne galerije su zabavnije bez telefona. Slika: Kaleigh Rogers/Motherboard

Smatrali smo da ćemo, bez buke, ometanja i zahtevnog medijskog isisavanja mentalne energije, odjednom imati dovoljno vremena na raspolaganju da postignemo sve to. Na neki način, to se i pokazalo tačnim, ali bilo je nekih ograničenja.

Prvih nekoliko dana, da budemo iskreni, bilo je kao iz snova. Došli bismo kući, pustili muziku, zajedno skuvali večeru, a onda — nezamislivo — seli za sto da jedemo. Posle večere, Stjuart bi svirao gitaru, dok sam ja čitala. Kućanski poslovi obavljeni su po kratkom postupku i bez ikakvih odlaganja. Osećali smo se prilično blaženo.

"Podsećalo nas je na život pedesetih", rekao je Stjuart. "Ljudi bi tad sedeli u dobro zagrejanim stanovima, puštali ploče i pričali, jer su samo te opcije i imali. Dopala mi se povezanost na taj način."

A onda je došao vikend.

Kad ubijate samo nekoliko sati naveče, nedostatak ekrana nije posebno velik izazov. Ali kad se odjednom pred vama prostire 48 nezauzetih sati, pomisao na to da nemate Netfliks odjednom počinje da deluje kao veća muka. Ipak, nije bilo tako teško pronaći odgovarajuću zabavu — živimo, na kraju krajeva, u Njujorku. Išli smo u teretanu – ponekad. Išli smo u nove krajeve grada (i, jednom, u Nju Džersi!) samo da istražujemo i šetamo. Dogovorili smo viđanje s prijateljima koje posle nismo otkazali. Otišli smo, pomalo ironično, u Muzej pokretnih slika, da pogledamo izložbu o Martinu Skorseziju.

U mnogim pogledima, naše nade polagane u ovaj eksperiment isplatile su se desetostruko.

"To se razlikuje od vežbi i zdrave ishrane — za potonje mora da prođe mnogo vremena da biste videli rezultate — ali sa tehnikom, rezultate možete da vidite prilično brzo", rekao je Manuš Zomorodi, voditelj podkasta Note to Self na WNYC Studios. "Neverovatno je dobar osećaj kad uradite nešto i odmah vidite rezultate."

Note to Self se redovno bavi problemima nastalim usled zasićenosti tehnologijom i često smišlja organizovane izazove za slušaoce kako bi im pomogao da se oslobode loših tehnoloških navika. Jedan projekat, nazvan Bored and Brilliant, tražio je od slušalaca da namerno sebi dozvole da im bude dosadno, u pokušaju da ponovo otkriju svoju kreativnu stranu.

Veza između dosade i kreativnosti pojavila se rano kod Stjua i mene. On je prvi put posle više godina ponovo počeo da crta. Donekle mi je neprijatno da priznam, ali ja sam ponovo počela da pišem poeziju, što nisam radila još od koledža. Muza nam se vratila, a sve što je trebalo da uradimo jeste da isključimo ekrane na nekoliko sati.

Neki od Stjuovih crteža nastalih tokom mesec dana odmora od ekrana.

A oboje smo osetili da se i naša veza produbila. Više smo razgovarali, ponekad čak vodili ozbiljne razgovore, ali i samo svakodnevnu ćasku. Iako smo zajedno provodili jednako vremena kao i ranije, povezivali smo se na drugačiji način.

Nije, međutim, sve prošlo baš kao što smo se nadali. Pod jedan, kad imaš mnogo vremena za sve i svašta to ne znači automatski da imaš novca da radiš sve što poželiš — muzejske izložbe, književne večeri, večere u restoranima i uzimanje časova koštaju. A ima i trenutaka kad samo poželite da se opustite i pogledate epizodu Ofisa ili dve.

"Nismo sedeli svake večeri i vodili raskošne, dubokoumne razgovore", rekao je Stju. "Ponekad morate da radite nešto što je čista razbibriga, tako da smo svu tu besciljnu zabavu zamenili ukrštenim rečima. Rešili smo mnogo ukrštenih reči."

Oboje smo počeli i malo više da varamo pred kraj meseca. Zatekla sam sebe kako se prebacujem na Fejsbuk kad je trebalo samo da pogledam uputstva kako stići do nekog restorana. Stju se našeg poslednjeg vikenda zablenducao u vesti na Tviteru.

Ali, sve u svemu, oboje se slažemo da bismo želeli da uzmemo sve prednosti koje smo stekli od isključivanja ekrana i primenimo ih u svakodnevnom životu. Želimo da klikćemo ciljano, a svoje ekrane koristimo s namerom. Gledanje neke epizode Igre prestola zato što volimo tu seriju i želimo da budemo u toku potpuno je drugačiji osećaj od trosatnog besciljnog skrolovanja kroz Reddit ne progovarajući ni reč jedno s drugim.

"Ključna reč ovde je 'ciljano'", rekao je Zomorodi. "Ideja je da se tehnologija koristi s namerom, zato što nam u protivnom život prođe u beskrajnom skorolovanju."

I zbog toga su ovakvi eksperimenti nešto više od zabavnog izazova; oni nas uče tome kakve granice želimo da postavimo, budući da je sva naša tehnologija pravljena tako da ruši granice i tera nas da joj se neprestano vraćamo. Ne važe ista pravila za svakoga, ali istinski dobar način da otkrijete koliko vam je malo vremena pred ekranima u životu potrebno jeste da potpuno izbacite ekrane iz njega. Makar na mesec dana.

Glavna fotografija: Rosa Menkman/Flickr

Još na VICE.com

Proveo sam tri dana bez mobilnog telefona i živ sam

Pobegao sam iz crne rupe mog telefona

Čudnovati svet Linuksa, od Srbije do kraja sveta

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu