FYI.

This story is over 5 years old.

Sport

VICE derbi sa Berićem i Topićem, junacima jednog prošlog vremena

Pričali smo sa Mićom Berićem i Milenkom Topićem pred večiti derbi u polufinalu ABA lige.
14.4.15

Ako postoji jedan period istorije srpskog naroda koji nekako doživljava univerzalu negativnu ocenu, to je sigurno poslednja dekada dvadesetog veka. I zaista, svašta se dešavalo tokom famoznih devedesetih – raspad stare zemlje, sankcije, krize…život tih godina je često bio grub, na sve različite moguće načine.

Ipak, čak i u najgore vreme, ljudi često izaberu da se sećaju nečega što i nije bilo baš toliko tragično. Jedna stvar koja je tih godina funkcionisala prilično dobro bila je – košarka. Na reprezentativnom nivou, možemo slobodno reći da je tadašnja SR Jugoslavija bila dominantna sila, sa dva evropska zlata i jednom bronzom, te jednim olimpijskim srebrom i naslovom svetskog prvaka u periodu 1995-2000. Često se, međutim, previđa naša klupska košarka iz te ere. Posle kratkotrajnog zastoja, i eksperimenata sa ligom od 32 kluba i još nekih bizarnosti, srpsko-crnogorska košarka ponovo staje na noge zajedno sa usponom naše reprezentacije, i progres se nastavlja. Partizan je 1996. ponovo sa uspehom zaigrao Evroligu, dve godine kasnije tamo se obrela i Zvezda, a na samom kraju dekade klubu elitnih priključila se i podgorička Budućnost. Sve ovo vreme u Evropi nas predstavljaju i drugi, „manji", klubovi, kao što su Beobanka, FMP, i drugi, a domaća liga prepuna je neugodnih gostovanja po Šapcu, Subotici, Kraljevu, Leskovcu gde su „večiti" često ostavljali kosti.

Reklame

Godine tranzicije bile su ipak neumoljive, pa je od svega toga ostalo jako malo. Beobanke, Radničkog sa Krsta, Beopetrola, Hemofarma, Spartaka, Ive Zorke Farme danas ili nema, ili su na nivou statističke greške. Steg srpske košarke pao je ponovo u ruke Partizana i Zvezde, a ta epizoda doživljava upravo ovih dana svoju kulminaciju kroz polufinalnu seriju Jadranske Lige u kojoj će upravo dva beogradska kluba odlučiti koji će od nih dogodine u najelitnije evropsko takmičenje.

Miroslav Berić

Ostavimo to sada ipak malo po strani, i prisetimo se kako je to izgledalo pre nekih petnaest-dvadeset godina. Naši vodiči kroz tu pomalo zaboravljenu eru srpskog sporta biće bivši kapiteni „večitih rivala" – Miroslav „Mića" Berić i Milenko Topić. Obojica su igrali Evroligu, osvajali titule, i nosili dres reprezentacije. Sa njima smo pričali o Zvezdi, Partizanu, derbijima, i još ponečemu.

***

VICE Srbija : Мićo, ti si u Partizanu od 1986. Prošao si sve kategorije, pravo si Partizanovo dete. Šta za tebe znači Partizan?

Mića Berić : Pa, pre svega, i pre nego što sam počeo da treniram u Partizanu, ja sam bio veliki navijač Partizana. To je porodična stvar, prenošena sa kolena na koleno, preko oca i starijeg brata, tako da, Partizan je pre svega klub za koji navijam.

U suštini, tvoj igrački staž je samo bio prirodna tranzicija.

Berić : Tako nekako. Ispalo je najbolje moguće, da sam ja počeo kao dečak, i onda godinu po godinu napredovao, stigao do seniorskog dresa, postao kapiten i iz Partizana stigao u reprezentaciju. Mene je Partizan stvorio kao i igrača, a mogu reći i kao ličnost, kao čoveka. Jednostavno, ja sam zahvalan Partizanu, i nadam se da sam i sa njemu dostojno odužio. Da nije bilo njega, ne znam ni da li bih ja uspeo i bio to što jesam. Meni je Partizan, mogu reći, porodica.

Reklame

Sa druge strane, Milenko, ti si do Zvezde stigao zaobilaznim putem, preko Profikolora i Beočina. Šta tebi Zvezda znači?

Milenko Topić : Moj put je bio drugačiji, jer sam ja došao kao već formiran igrač, sa 28 godina. Bio sam se već i dokazao, u Profikoloru smo stigli do najvišeg ranga takmičenja, posle i napravili neki rezultat, dobijali Zvezdu i Partizan, Partizan čini mi se čak i u Pioniru. Posle dve sezone u Beočinu, i dva leta u reprezentaciji, stigao sam u Zvezdu. To je jedan od većih klubova na ovim prostorima, i za mene je to bila velika čast, da dođem u Beograd i igram ovde. Sa mnom su tada, sećam se, došli još i moja dva saigrača iz Beočina, Željko Topalović i Vlada Kuzmanović, kao i još Oliver Popović i Vojkan Benčić. Mi smo bili igrači sličnog mentaliteta i karaktera, i uspeli smo da napravimo dobar spoj sa tadašnjim Zvezdinim igračima koji su se tu zatekli, mi malo stariji i oni mlađi.

Berić : Ovo malo ljudi zna, ali Top i ja smo jedno vreme igrali zajedno. Tokom sezone 1991-92, ja sam bio na pozajmici u Profikoloru gde smo bili saigrači. Nisam se dugo zadržao – možda tri-četiri meseca – ali znam da sam bio pun hvale kad sam se vratio, „ima tu neki lik koji je nenormalan, odličan". Ja sam preneo svoja viđenja kakav je to igrač, ali u to vreme izleda da me nije niko čuo.

Vas dvojica nijednom niste igrali derbi jedan protiv drugoga, ali ste svakako ostavili traga u međusobnim duelima dva beogradska kluba. Kada kažemo derbi…koja to osećanja izaziva kod vas?

Reklame

Berić : Derbi je uvek bio svetinja, i sigurno najvažniji meč u sezoni. Nevezano za poziciju za tabeli, derbi je uvek izbacivao pojedince, heroje, i nikad nisi bio siguran baš kako će to da se odigra. Čak i kada su bile velike razlike između dva tima…nikad ti sad nisi mogao da kažeš unapred, „e, idemo mi sad…". Recimo, u sezoni 1993-94 mi smo u u regularnom delu sezone, do plej-ofa, sa Zvezdom imali skor 7-0, a u plej-ofu smo finale izgubili sa 4-1. Sećam se kakva je slika tada bila napravljena u medijima, da Zvezda nema ama baš nikakve šanse. Bili smo predstavljeni kao veliki favoriti, kad ono…

Topić : Kad spomeneš derbi u bilo kom sportu, to je svetkovina za sve ljubitelje, ne samo za navijače Zvezde i Partizana. Pa, dolazili su čak ljudi iz inostranstva da bi pogledali taj meč. Za mene je to velika stvar, posebno kad sam i ja postao deo toga. Kad se pobedi Partizan, mesec dana se živelo od toga i pričalo o tome. Atmosfera pred derbi, posle derbija, i za vreme same utakmice – to je nešto neopisivo.

Pamtite li neke zanimljive detalje vezane za derbije?

Berić : U sezoni 1992-93, igrali smo jedan derbi u toku regularne sezone, i u finišu meča Zvezda je imala pola koša razlike. Ja sam tada bio mlad igrač, i znam da sam jako dobro odigrao tu utakmicu, pogotovo prvo poluvreme. Mi smo, elem, imali napad, i Neša Ilić me je namerno faulirao kako bi me poslao na bacanja. U to vreme, još je važilo ono pravilo „jedan za jedan", tako da je on valjda računao da ću ja promašiti prvo. To se sve dešava na jedno 15 sekundi do kraja…sećam se, dajem prvo, i automatski mislim – e, sad je sve OK, pade mi kamen sa srca, i taman kad sam očekivao da ću da rešim meč, ja promašim drugo bacanje. Međutim, hvatamo mi loptu, čini mi se Koprivica, i imamo opet napad. Jedan pas, drugi, dolazi lopta do mene, a ja pun nekog entuzijazma i snage, ni ne pogledam na vreme, prerano sam krenuo ka košu, idem ja na prodor nešto cik cak i pljas, Zoki Jovanović mi lupa banančugu, lopta stiže do Trifunovića, koji takođe loše ceni vreme – imao je on još par sekundi sigurno da uradi neki dribling i proba da stigne bliže košu – ali on je odmah lansira otprilike sa svog penala i lopta ulazi u koš. Ja ne mogu da vam objasnim taj osećaj…noćima nisam spavao. Tu noć posle meča? To su bili košmari…razmišljam tada, samo da imam negde da propadnem da se sakrijem, jer misliš – neko će me obesi napolju. Srećom, dan posle toga otišli smo na neke mini-pripreme u Čačak, i meni je to dobro došlo malo da se klonim. Ja sam imao utisak da kad bih izašao napolje, da bi me svi gledali i govorili, a, ti si onaj idiot…trebalo je sve to suprotno da bude, jer sam stvarno odigrao dobru utakmicu kao mlad igrač, ali eto. Bilo je posle i mnogo pozitivnih momenat i mnogo pobeda, ali taj šut…

Topić : Meni je u sećanju najviše ostao drugi derbi iz sezone 98-99, kada je Oliver Popović odlučio pobednika trojkom iz ćoška. Lopta je taj poslednji napad došla do mene, Lukovski je izašao da me čuva, čak je i u jednom momentu pokojni Haris Brkić krenuo na mene i ostavio svog čoveka – Olivera – samog u ćošku. Ja sam mu samo prosledio loptu, bilo je dovoljno vremena, i to je bilo to.

Berić : Negde u liniji Partizanove klupe. Gledao sam taj derbi preko satelita, iz Španije.

Topić : Ali, pamtim i kada je sezonu pre te bio prekid i kada je nestala struja. Tu su neki moji drugari prvi put došli da gledaju utakmicu, i jedva se spasili. Jedan je čak i povredio ruku nešto ozbiljnije tom prilikom. Inače, prvi derbi koji sam odigrao bio je u matine terminu, igrali smo sa Partizanom na trofeju Beograda za peto mesto negde od 11 sati ujutru. Pretrčali su nas totalno, mislim da smo izgubili dvadesetak razlike. Možda i gore.

Berić : Kad spomenu Harisa, sećam se da je jednom na derbiju dao sličan koš kao Trifa, sa svoje polovine. Bila je rešena utakmica, pobedili smo ubedljivo, ali to je ostao upečatljiv momenat.

Reklame

Mićo, ti si igrao za Žalgiris, u Litvaniji koja takođe važi za zemlju sa velikom košarkaškom tradicijom. Kako bi uporedio recimo njihov derbi – Žalgiris-Rytas – sa našim?

Berić : To ne može da se poredi. Tu postoji rivalitet, publika, i tako dalje, ali to nije to. Zvezda-Partizan, jedino što je uporedivo je Olympiakos-Panathinaikos i Galatasaray-Fenerbahce.

Vas dvojica ste ostali zabeleženi kao heroji svojih klubova tokom devedesetih, perioda koji mimo košarke nije baš u najsrećnijem sećanju mnogima. Ipak, košarka je bila jedna od ređih svetlih tačaka u to vreme, jer smo osim reprezentacije imali i jaku ligu i nekoliko kvalitetnih klubova. Kako vi pamtite ovaj period naše košarkaške istorije?

Berić : To je sad neuporedivo sa bilo čime. Tu je bilo ozbiljnih gostovanja. Recimo, Top zna kako je bilo dobiti u jednom Šapcu, protiv Grušanovića, Negovanovića, Zirojevića…Mikan Grušanović u Šapcu? Pa on je tamo bio kao Olajuwon. On je svakome mogao da da trideset poena. I ne samo Šabac, šta reći recimo o Subotici? Spartak je godinama imao odličnu ekipu, sa Koturovićem, Miškovićem, Benčićem, Aleksićem, Ivićem…tamo dobiti, to nije bilo lako. Pa onda, Čačak…

Topić : Beobanka, Radnički sa Crvenog Krsta…

Berić : Trebalo je dobiti i na Cetinju, protiv braće Čarapić. Pa u Baru…a Pančevo? Nije to bilo kao danas, da imaš dve-tri jake utakmice a ostalo…Kraljevo? Pa tamo je igrao Dragan Ristanović, koji je posle igrao sa mnom jednu godinu, pa ti nisi mogao lasom da ga uhvatiš…jednom su nas dobili 15-20 razlike, u sezoni 1992-93, mi startujemo recimo sa 5 ili 6 pobeda u nizu, i odlazimo u Kraljevo, gde nas Sloga bukvalno razvali. Razvali! Sad da kažeš, Sloga dobila Zvezdu ili Partizana 15 razlike…ali, tu su se kalili igrači. Dobiti na takvim gostovanjima, na tim terenima. Mi smo možda i u to vreme govorili, eh jebiga ta naša liga, ovakva onakva, ali tek sada, kad su prošle godine, vidiš da je to bila jedno kvalitetno takmičenje.

Reklame

Puno ljudi zaboravlja da smo mi 1998. imali dva tima u samoj završnici evropskih kupova (Partizan Final Four Evrolige, Zvezda finale kupa Koraća), i Beobanku koja je zaustavljena u četvrtfinalu kupa Saporte od Žalgirisa, koji je kasnije i osvojio to takmičenje.

Berić : I to sve sa domaćim igračima bez stranaca.

Topić : Ja sam svojevremeno branio to gledište o našoj ligi u razgovoru sa nekim našim igračima koji su igrali u recimo Nemačkoj ili Belgiji ili gde već, koji su govorili da je sad nemačka liga jača od naše. Ja se sa time nisam slagao, i govorio sam im – koliko je tu timova bilo kod nas, a u Nemačkoj su bila samo dva tima – Alba i Leverkusen. Naša liga je bila ujednačenija, i samim time rekao bih kvalitetnija. Oni su imali i strance, i jače budžete, strane trenere, a mi smo sve to postigli bez te pomoći. Mi smo tada imali i Borovicu i na kraju krajeva BFC, koji su oba bili finalisti.

Berić : Kad ti pogledaš koji su to igrači bili u Beočinu. Top je postao reprezentativac, Topalović je bio na širem spisku, Kuzmanović na širem spisku…iskusni, prvoligaški igrači.

Topić : Ja bih voleo kad bi se nivo lige vratio na taj neki nivo o kome sad pričamo. Tih devedesetih, ti si imao i reprezentaciju koja je imala solidan broj igrača iz domaće lige.

Berić : Na SP u Atini 1998. smo imali Lukovskog, Tomaševića, Bulatovića, Drobnjaka, Šćepanovića, Topa i mene. Sedam igrača iz domaće lige, pet internacionalaca, i postanemo prvaci sveta. A sa aerodroma nas ispratila dva novinara, jer niko nije očekivao takav uspeh.

Stvarno se o svemu tome relativno malo priča danas.

Topić : Tih devedesetih se svašta dešavalo, ratovi, kriza, nemaština…možda je ljudima lakše ako sve zajedno zaborave šta se tada dešavalo, pa i ono dobro.

Reklame

Vi ste igrali u pre-Youtube eri, u vreme kada informacije nisu bile ni toliko brze ni dostupne. Danas kad neki igrač večitih napravi nešto, u roku od pet minuta možete da to pogledate kod kuće. Vas smo mogli da gledamo samo ili uživo ili u TV prenosima tada. Neko vreme već razmišljam da vas dvojica i niste možda ostvarili internacionalne karijere dostojne vaših kvaliteta. Da li ste u neku ruku bili „žrtva tog vremena"?

Berić : Ja sam deset godina bio u inostranstvu, dal' je to moglo bolje, ne znam…nisam uhvatio ni jedan Real, ni jednu Barcelonu, Olympiakos, ali sam igrao dve godine u tadašnjoj Taukeramici i učestvovao u postavljanju temelja jedne dobre ekipe koja i dan danas traje. Igrao sam posle i u Scavoliniju, u Veroni, u Žalgirisu, u jednom momentu bio blizu Barcelone, tri puta sam zamalo prešao u Efes…ipak, generalno, ja sam zadovoljan. Jednu stvar morate da shvatite,dok sam igrao u Vitoriji i Veroni ja sam se vodio kao „stranac", a tadašnja pravila nalagala su da su timovi mogli da imaju samo dva stranca. Jedan je, naravno, uvek bio Amerikanac…i znate kakav je pritisak tada bio na strancima, koja je to odgovornost. Ako vežete dve loše utakmice, već u trećoj vam se drma stolica.

Kada sam odlazio iz Partizana 1997., imao sam na stolu i ponudu San Antonio Spursa, ali klubovi nisu mogli da se dogovore. Gregg Popovich je pričao sa mnom, pričali smo telefonom, ja sam bio eto na korak od NBA lige ali se to izjalovilo. Bio bih malo alav kad bih rekao da nisam zadovoljan svojom karijerom, ali stoji to što ti kažeš – u poslednjih pet godina se mnogo lakše dolazi do Reala ili Barcelone nego onda.

Reklame

Topić : Ja nisam nešto bio opterećen inostranim angažmanima, ali sam svojevremeno imao dve ozbiljne ponude Ulkera, dok je Ergin Ataman bio trener. Prvi put kad su me zvali, ja sam izabrao Zvezdu, i posle kada sam odlazio, ponovo me je Ataman zvao, ali sam ja tada otišao u Budućnost. Tek kasnije, kad smo se susreli dok sam igrao za Sienu, on me je pitao jel' ja imam nešto protiv njega, ali sam mu objasnio da je to bio samo takav splet okolnosti. Nisam nikada dugo ostajao bez kluba, uvek je bilo nekog interesovanja, ali takva mi je neka kob, gravitirao sam oko domaće lige…kada sam došao u Sienu, taj tim je bio negde u sredini tabele, napravili smo solidan rezultat, međutim, eto, opet spletom okolnosti ja se vratim u Hemofarm i ostanem tamo. Posle su zvali i neki francuski i turski klubovi, možda i ne neka zvučnija imena, pa sam ipak rešio da ostanem ovde, što bliže kući.

Berić : Igrač kakav je Top, koji je u ono vreme bio preteča te neke moderne četvorke, koja preti šutem i igra malo spolja, bi danas možda i bio najtraženiji igrač u celoj Evropi. Njemu je najviše odgovaralo da igra sa nekom dobrom peticom…recimo, on bi bio odličan u tandemu sa jednim Pekovićem.

Pošto ste obojica igrali onu jaku domaću ligu, kvalifikovani ste i da kažete nešto o Jadranskoj Ligi koja je trenutno aktuelna. Šta vi mislite o njoj?

Berić : Ja bih najviše voleo da naši klubovi opet igraju domaću ligu, i da, za početak, prvak naše lige igra Evroligu – pa posle da se izborimo za bolje. Ali, lako je pričati o tome. Moraju da se stvore uslovi, i da postoje kvalitetne utakmice. Ni za Partizan ni za Zvezdu ne znači ništa da oni međusobno odigraju tih par mečeva, i još dodate tu recimo Megu i Metalac. Ne možemo mi sad preseći odmah pa onda ko se kako snađe. Moraju se prvo stvoriti uslovi za našu ligu, najlakše je reći „sada igramo samo KLS" i to je to. Tako da, ja sam za našu ligu, ali ne bez uslova i bez garancija da prvak naše lige ne igra Evroligu. Titula nacionalnog prvaka mora opet dobiti na značaju. U ovom trenutku, realnost je ipak da su utakmice u Jadranskoj Ligi kvalitetnije i bolje pogoduju stvaranju novih, mladih igrača.

Reklame

Topić : I ja delim to mišljenje. Jadranska liga je trenutno dobro rešenje, ali voleo bih kad bi se naši centri ponovo podigli. Možda bi se onda i vratili igrači koji sada igraju po Rumuniji i tako nekim drugim ne tradicionalno košarkašim zemljama, kada bi znali da bi ovde bili adekvatno plaćeni. To bi bio kvalitativni skok.

Vratimo se još jednom na Partizan i Zvezdu. Nevezano za derbi, koji momenti su vam ostali u izrazitom sećanju dok ste bili igrači večitih?

Berić (razmišlja) : Oh, bilo je tu utakmica…recimo, sećam se one prve sezone kad smo sa Mutom Nikolićem igrali Evroligu, 1996-97, pobedili smo Barcelonu sa Sašom Đorđevićem, bila je ta scena sa hiljadu papirića pred prvo podbacivanje, to bih eto izdvojio. Igrali smo mi tu i sa Kinderom, i sa Efesom, ali ta utakmica je bila baš vrhunska.

Rado se sećam i utakmice kada sam sa Scavolinijem gostovao Partizanu. Tu sam doživeo jedan nezapamćen doček…ovacije su bile, bukvalno kako sam izašao na zagrevanje četrdeset i pet minuta pred početak meča. I danas se naježim kad se setim, to mi je najlepši trenutak u životu. Jeste da je osećaj igranja protiv Partizana bio katastrofalan, ali eto.

Sezonu pre te, dok sam igrao za Partizan, imali smo evroligaški meč protiv Maccabija. To je tada za nas bio nebitan meč, ja sam bio povređen, odmarao sam za neku bitnu utakmicu domaće lige protiv Hemofarma. Mi smo to izgubili jedno dvadeset razlike, ali grobari su ostali pola sata nakon kraja i pevali nam. Hteli su da nam stave do znanja da smo eto, ipak nešto uradili tu. Hemofarmu sam, inače, dao 38 poena sledeći vikend.

Reklame

Topić : Naša najbolja utakmica je bio Žalgiris 1999., sigurno. Pun Pionir, i pobeda protiv ekipe koja je na kraju te sezone postala prvak Evrope. Mnogo se pričalo o tom meču u najavi…u Americi je bio lock-out, dal' će Divac zaigrati za nas, dal' će Sabonis zaigrati za njih, na kraju Divac jeste igrao, a Sabonis nije. Specifično je tu još i bilo što se taj meč igrao za Božić, naš najveći praznik, i što su navijači taj dan slavili deset godina postojanja…sve se sklopilo, Divac je došao, igrao za nas, bacao se po parketu…zaista, jedan takav igrač, takva veličina, veliku čast nam je učinio u tom momentu.

Berić : Samo da dodam, ja sam igrao sa Sabonisom u Žalgirisu tokom njegove poslednje sezone aktivnog bavljenja košarkom. Bilo je tu ozbiljnih igrača, imali smo super tim, Tanoka Beard, Ed Cota, ali…dolazak Sabonisa? To je bilo nestvarno, svako njegovo predstavljanje je bilo nestvarno. Mi smo izgledali kao vrtić koji ide za nastavnikom. Nestvarno je koje je on ovacije dobijao.

Ima tu jedan momenat koji ja pamtim sa tog meča protiv Žalgirisa, kada si se ti Tope vratio sa suprotnog kraja terena i rampom zaustavio Maskuliunasov šut za tri poena.

Topić : Uff…ja sam pre toga u napadu dodao loptu Stombergasu. Ja vidim plavu kosu, mislim Popović, i ja mu dodam u ruke i ne mogu da verujem! U zemlju da propadnem, stojim to i gledam…nekako sam stigao nazad i zakačio taj šut Maskuliunasa, lopta je krenula iza table, ja produžim i završim na reklami, onda se Divac bacio za tu loptu, i on je završio među reklamama. I on i ja tako ležimo, a na tribinama delirijum. Opšti delirijum.

I protiv Choleta smo odlično odigrali prvu utakmicu, u polufinalu kupa Koraća godinu dana pre. Prvi meč smo dobili 32 razlike, sećam se da smo jako dobro šutirali trojke to veče. Mi smo i revanš dobro otvorili, poveli jedno deset razlike, i onda smo počeli da kalkulišemo, došlo je do pada…u jednom momentu je bilo +29 za njih, imali su i trojku da izjednače, ali smo mi to odbranili, Zlatko Bolić je dao jednu ključnu trojku, i preživesmo.

A kojih se događaja i ne prisećate tako rado?

Reklame

Berić : Meni je bilo jako teško kada smo igrali protiv Splita 1997. u Solunu. To je moja najgora utakmica u dresu Partizana, ikada…odigrao sam jako loše. Mnogo sam to teško podneo. Mi smo možda bili bolji, ali smo malo i podlegli atmosferi. Pet hiljada ljudi je došlo iz Srbije u Solun, sećam se.

Topić : Mash Verona, revanš finala kupa Koraća. Bez pogovora. Najgora utakmica, ubedljivo, nikad neću moći da to izbrišem iz sećanja…dobiti tamo šest razlike, i onda…možda smo se mi tu malo i previše opustili, već videli trofej u našim rukama. Mada, mi igrači smo upozoravali da to neće biti lako. Imali smo priliku da budemo prvi tim u bilo kom sportu koji osvaja evropski kup od raspada SFRJ, i nije nas htelo. Ključni igrač je bio tada Dalla Vecchia. Ja sam se u Veroni zalepio za njega, on je dao nula poena, i rekao sam tada – on je ključ. Mike Iuzzolino je dao petnaestak poena, i on je uvek bio pretnja, ali ne može on sam. I onda, šta se dešava ovde…puna hala, napetost, nervoza, nikako da se mi odlepimo od njih. Stalno nešto, dva-tri za njih, pa dva-tri za nas. U jednom momentu, počinjem ja nešto da ludujem, da pomažem na niskom krilu, na nekim drugim mestima, i Dalla Vecchia nam spakuje jedno tri-četiri trojke i to je bilo gotovo. Šteta, zaista…najteži poraz, najteži.

Tope, ti si aktivan u veteranskim krugovima. Letos si zajedno sa bivšim saigračima Bolićem i Kuzmanovićem osvojio treće mesto na turniru veterana u FIMBA organizaciji.

Reklame

Topić : Moja ekipa učestvuje od 2008 ili 2009, ne sećam se, ali FIMBA svake godine ima evropsko pa svetsko prvenstvo veterana. Mi smo bili u Litvaniji, Solunu, Ostravi, to je uvek deset dana lepog druženja. Mi tu pre svega igramo da bi se zabavili, ali mogu ti reći da drugi dolaze i sa takmičarskim namerama. Za Litvance recimo igraju oba Žukauskasa, Adomaitis, za Italijane Carrera…Ukrajinci su isto jako ozbiljni.

Veteranska liga Srbije na nekom nacionalnom nivou zvuči kao dobra ideja, zar ne.

Berić : Ja sam za. Nisam ja baš sad za igru nešto, ali što da ne, ima ko bi hteo. To bi doprinelo zdravijim odnosima unutar košarke, malo bi se smanjile tenzije.

Vi ste obojica stigli do reprezentacije dok ste bili igrači Partizana i Zvezde. Jel' tamo bilo malo peckanja na navijačkom osnovu?

Berić : Peckanja je uvek bilo, ali nikad ništa strašno. Bilo je tu šala, bez toga se ne može, pa nismo mi roboti koji ne mogu da se šale. Ima toga i u fudbalu, i u rukometu, i u svim sportovima. Rivalitet je tu, uvek. Ali to nikad nije prelazilo u nešto ozbiljno. U reprezentaciji su ipak uvek važila drugačija pravila, rivalitet je tu, postoji, ali to nikad nije značajno uticalo na naše odnose. I nadam se da to nikad ni neće.

Topić : Ni ja nikad nisam osetio neku podelu, a bio sam recimo jedini Zvezdaš '98 uz Sašu Obradovića. Bili smo uvek stvarno kompaktni, što se i pokazivalo i na treninzima, na utakmicama, i u svakodnevnom životu. Bilo je tu svakako raznih šala, kao što kaže Mića, ali sve u granicama korektnog.

Reklame

Nekad se tako i navijalo zajedno.

Topić : To bi i danas bilo lepo videti, da prijatelji različitih navijačkih uverenja danas dođu na neki meč Evrolige, bilo Partizan ili Zvezdu, i zajedno bodre naš tim protiv nekih stranaca.

Berić : Svako to priželjkuje.

Milenko Topić

Da završimo jednim kliše pitanjem. Koji je igrač Zvezde, odnosno Partizana, ostavio najveći utisak na vas tokom međusobnih duela. Drugim rečima, ko vas je najviše namučio tokom derbija?

Berić : Meni je ubedljivo bilo najteže čuvati Nešu Ilića. Njega su ljudi malo i zaboravili sada, ali njega je bilo jako, jako teško čuvati.

Svetislav Pešić je svojevremeno hvalio Ilića kao najboljeg šutera sa kojim je radio.

Berić : Neša je bio ozbiljan napadački talenat. Imao je i te basketaške fore, i šut, iskusan igrač…tu je bio i Saša Obradović. On je bio vrhunski defanzivac, kompletan igrač, najveća Zvezdina zvezda možda u poslednjih 30 godina.

Topić : Dejan Tomašević je bio ubedljivo najnezgodniji, pogotovo njegova igra leđima ka košu. Kada je igrao nisko, bilo ga je praktično nemoguće sačuvati ga. Bilo je tu još nekih igrača, ali u tom periodu, on je bio moj najteži protivnik.

***

Mića i Milenko već neko vreme nisu košarkaški aktivni, ali sećanje na njih i na njihove partije ni danas ne bledi među onima koji su bili svedoci tog vremena. Partizan je tokom dvehiljaditih izgradio takvu reputaciju u Evropi da mnogima često i promaknu partije koje su crno-beli pružali sredinom devedesetih, kada su u Pioniru rutinski padali Kinder, Teamsystem, Efes, CSKA, Barcelona i druge eminentne veličine tog vremena – šta tek reći o Zvezdi, koja je pre svega sedamnaest godina igrala evropsko finale, što nekom petnaestogodišnjaku danas verovatno zvuči kao roman sa naučnofantastičnom tematikom.

Dok vi ovo čitate, Marcus Williams, Bobi Marjanović, Jaka Blažič, Edo Murić, Milan Mačvan, Aleksandar Pavlović i drugi vrše poslednje pripreme pred dvoboj za još jednu šansu da se dogodine prikažu košarkaškoj Evropi u najboljem svetlu. Kroz desetak godina, i taj derbi će sa svim svojim posledicama biti deo istorije, neki će ga pamtiti po dobrom, neki po manje dobrom. Ali će ga pamtiti, baš kao što ja pamtim svaki derbi devedesetih, svako podbacivanje, svaku trojku i zakucavanje.

Ja moje heroje nisam zaboravio. Nemojte ni vi.