Poslednje komunističko selo u Kini

Poslednjih trideset godina, veći deo Kine sve je više prihvatao zapadnjački kapitalizam. Ali jedno mesto od 3.000 stanovnika i dalje se čvrsto drži maoističkog modela kineske istorije. Nekada uspešna egalitaristička zajednica, Nandžie je vremenom sve više postajalo neočekivana komunistička ikona i primer kako ovaj sistem može da nastavi da funkcioniše. Isprva je vlada zasipala selo novcem da bi ono zadržalo fasadu uspešnog egalitarističkog modela. Ali kako se ostatak zemlje okrenuo kapitalizmu, Nandžie je od simbola uspeha postao vremenska kapsula i centar Maostalgije.

Danas se u selu preko zvučnika u nedogled puštaju stare komunističke pesme. Postalo je turistička atrakcija za Kineze koje zanima kako se nekad živelo. Australijski fotograf Tim Fenbi proveo je ove godine neko vreme tamo i ispričao za VICE sve o životu u poslednjem komunističkom selu u Kini.

VICE: Zdravo, Time. Ispričaj nam nešto o ovom selu.

Tim Fenbi: Ono je neobičan izolovani mehur u centralnoj Kini koji deluje kao sušta suprotnost ostatku zemlje. Prema onom što sam video, veći deo Kine je prilično glasan i na svakom koraku pretrpan reklamama i neonskim znacima. Ali kad uđete u Nandžie, ulice su zaista široke, ima manje automobila i kako sve više zalazite u selo, ono je sve tiše.

Zašto je mesto zadržalo ovaj model?

To je jedna prilično komplikovana priča. Negde 1989. godine, posle događaja na Trgu Tjenanmen, veliki deo Kine polako se okrenuo nekom obliku kapitalizma i privatizacije. U to vreme, Nandžie je bilo finansijski relativno uspešno selo, a veći deo kineske stare garde — političari i vojni generali kojima se nisu dopale promene – doživeo je Nandžie kao primer funkcionalne komune.

Mestašce je i pre toga u određenoj meri naginjalo levici i Maoizmu, tako da su mnogi političari počeli da ga zasipaju novcem. Iz tog razloga je Nandžie počeo sve više da skreće ulevo dok je ostatak Kine polako potpadao pod zapadnjački uticaj.

Dakle, oni su na neki način postali uporište propalog komunističkog sna?

Jeste, a počeli su i da dobijaju silne kredite od vlade. Ako površno priđete priči o selu Nandžie, ono će vam zaista izgledati kao uspešno egalitarističko mesto. Međutim, ako malo više zagrebete ispod površine, videćete da je uspeh u srazmeri sa kreditima koje su dobijali.

Mladi kineski turista fotografiše spomenik Staljinu

Šta su radili sa novcem koji je pristizao?

Krediti su im omogućili da podignu sve te spomenike. Pre neki dan sam čitao da je jedan od gradskih glavešina spiskao milione dolara kredita u pokušaju da izgradi perpetuum mobile.

To je neverovatno. Da li su ti spomenici razlog zašto je Nandžie postao turistička atrakcija?

Da, za austsajdere kao što sam ja, to je turistička atrakcija kao što pretpostavljam da će Dubai biti u budućnosti. Tu se u nekom trenutku vrtela gomila novca i zbog toga su nastale sve te neobične stvari. A ti spomenici su sad počeli da zastarevaju, lepo se vidi na fotografijama, većina njih izgleda zaista neobično danas.

Ali kineski državljani odlaze tamo da bi shvatili kakav bi im život bio pod komunizmom. Navodno je atmosfera zaista slična nekadašnjoj. Ljudi iz Kine koji traže idealizovani koncept maoističke Kine, pronaći će mnogo toga u selu Nandžie. Čitav dan preko zvučnika puštaju komunističke pesme. To je na neki način čak simpatično. U mnogim vidovima, to je zapravo jedno prilično prijatno i šarmantno mesto za život.

Pričali smo mnogo o turistima, ali kako je stanovnicima da žive u ovoj ostareloj diorami?

Vidite, ovo je na neki način zapravo pravo Potemkinovo selo. Kineski akademici ga zovu egalitarističkim, ali tu se zapostavlja činjenica da većinu radne snage čine migranti. Oni moraju da poštuju stroge lokalne zakone koji ih ostavljaju bez ikakvih povlastica. Ne dobijaju svoje kuće, obrazovanje niti hranu kao meštani.

Da se malo vratimo na ogromne kredite koje su dobijali. Kako se nose sa otplaćivanjem duga?

Krediti nikad nije ni trebalo da budu otplaćeni. Na taj način je mesto i moglo da postoji. Mislim da su 2000. godine imali 23 kompanije, uglavnom fabrike, a da su svega tri bile profitabilne.

Primer nekih od mnogih zastarelih skulptura u mestu

Kad se sve uzme u obzir, zvuči kao prilično tužno mesto za život.

Teško je reći kako se ljudi stvarno osećaju, ali izgledaju kao da se prave da je sve u redu. Jedne večeri sam otišao sâm u lokalni restoran pored hotela. Jedan sredovečni meštanin mi je prišao i pozvao me da sednem sa njegovom grupom u drugoj prostoriji. Njih desetorica su sedeli i pušili, imali su veliku gozbu. Naterali su me da probam razne vrste hrane; razmetali su se bogatom trpezom, pokazivali mi koliko su dobri ljudi.

Zatim su mi, kad sam odlazio, dali paklo domaćih cigareta i bocu lokalnog vina od pirinča. Veoma im je bilo stalo da pokažu da grad funkcioniše i da je uspešan, ionako on to zapravo nije.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu