Izgubila sam razum sa 16 godina

Sledi odlomak iz knjige MENTAL: Lithium, Love, and Losing My Mind autorke Džejmi Louv. Objavljeno uz pristanak Pengvin Rendom Hausa. Copyright © 2017 by Jaime Lowe.

Neko vreme pre Noći ulaska u bolnicu, ispunila sam upitnik zvan "Kontrolna lista za dečje ponašanje uzrasta između 4 i 18 godina." Trebalo je da ga ispuni roditelj, ali ja sam ga pronašla i ispunila sama. Kad je anketa tražila objašnjenje školskog učinka i razlog zašto "dete ne uči", odgovorila sam sa: "Zato što me otac kontroliše." Kao svoju opsesiju navela sam "smrt", kao svoj strah "mačke", a na pitanje da li jedem ili pijem stvari koje se ne smatraju hranom, odgovorila sam sa "da", navevši kao primere "tekilu i cigarete". Četrdeseto pitanje ankete tražilo je opis "glasova koji nisu tu". Moj odgovor je bio: "Ali oni su tu."

Pred kraj od ukupno 113 pitanja, anketa je tražila opis bilo kakvih čudnih ideja koje se javljaju, na šta sam napisala "da želim da ubijem sve sem sebe i još jedne osobe". Bila sam masovni ubica. Bila sam Adam Lanca. Na osnovu mojih odgovora, delovala sam kao neko nasilan, osvetoljubiv, iracionalan, nelogičan, nemaran, uznemiren, zavistan; čitajući ove odgovore godinama kasnije, teško mi je da poverujem da sam ih uopšte stavila na papir. Moguće je da sam odgovarala hiperbolično, sprdajući se s apsurdnošću upitnika. Ne znam; moj prijemni izveštaj sadržao je detaljan opis zvučnih halucinacija i strahova od smaka sveta. Nije nemoguće da bih u svom mentalnom stanju pozdravila jedno veliko renoviranje čitavog sveta, scenario Adama i Eve u kom bih imala priliku da sa svim započnem ispočetka. Sa druge strane, fantazija se savršeno uklapala u moj način razmišljanja — svet se primicao kraju, odabrana sam da krenem ispočetka sa potpuno novim društvom — revolucijom i apokalipsom u jednom. Na ličnom nivou, za mene je to bila hospitalizacija, brzo prodrmavanje "piši-briši" table kako bih mogla da započnem sa novom pločom, ovog puta ja za kružnim komandama.

Ušla sam na NPI pod sedativima, ali sam vrlo brzo počela da pričam ubrzano i nekoherentno. Prema izveštaju, nisam bila lucidna. Imala sam osećaj za vreme, ali ne i za prostor. I bila sam sigurna da moji roditelji nisu moji roditelji, već agenti koji oponašaju moje roditelje, sa misijom da prate, motre i snimaju moje telefonske razgovore — da nadgledaju moje ponašanje. Dodeljena sam doktoru Marku De Antoniju. On je kasnije za mene rekao u vreme kad sam bila primljena: "Tvoje stanje svesti bilo je izmenjeno: u tom stanju nisi mogla da funkcionišeš ni na jednom nivou." Propitao je moje roditelje o meni. Rekli su mu da sam bila najbolji đak u Univerzitetskoj srednjoj i da sam imala dobre prijatelje, da sam samouverena, ambiciozna, kreativna i uglavnom zainteresovana, ali da u poslednje vreme nisam bila. Doktor De Antonio se ljuljao na svojoj kancelarijskoj stolici i uvijao pramenove svoje kose, ostavljajući izoštrene uvojke nalik rogovima da štrče na sve strane. Nosio je motociklističke čizme sa debelim đonom, isprane crne farmerke, košulju neuredno uvučenu u pantalone i minđuše u desnom uvu. Imao je prodorne plave oči, hladne kao led. Izgledao je više kao panker nago kao psihijatar. Njegove oči bi se bez oklevanja upitno suzile. Imao je neke manire pacijenata — tikove i ekscentrična ponašanja — ali je zapravo bio šef adolescentske psihijatrije. Kad smo se upoznali, pitao me je za moj ranac, koji sam držala čvrsto kao da mi život od toga zavisi. Nosila sam ga svuda sa sobom — na grupne terapije, po hodniku, u salon, u salu za ručavanje. Pitao me je šta je u njemu. Nisam želela da mu otkrijem njegov sadržaj; rešila sam da ne popustim pod pritiskom. Doktor De Antonio je izgledao kul, ali je i dalje bio jedan od njih, njihov šef, možda najizopačeniji i najpakosniji od svih?

Posle svega nekoliko dana od mog prijema u bolnicu, doktor De Antonio mi je postavio dijagnozu manične depresije, izraz koji se tada koristio za bipolarni poremećaj. Rekao je da sam klasičan slučaj. Bila sam jedna od 44 miliona Amerikanaca koji godišnje zapate neku mentalnu bolest i jedna od 5,7 miliona ljudi sa bipolarnom dijagnozom.

Održao je porodični sastanak sa mojim roditeljima. Opisali su mu period dve godine pre toga, 1991. godine, kada se desilo "više psiho-socijalnih uzročnika stresa". Moj stariji brat Met se preselio na Berkli. Počela sam da idem u novu srednju školu. Pričali su o primetnim promenama koje su se postepeno dešavale prethodnog leta. Moja majka ispričala je kako sam se ponašala u Mejnu — bila sam svadljiva, napeta, opsednuta gnjurcima. Sećam se da sam uskočila u ledenu vodu Zaliva Potaš na jezeru Tompson i zaplivala kroz mirnu površinu razgovarajući sa pticama.

Kad se naknadno osvrnem, sve je bio simptom. Sećam se stene zbog koje je jezero u dubokom delu bilo plitko. Otplivala bih do mesta gde mogu da stojim, gde su se sićušne providne ribice nežno sudarale sa mojim nožnim prstima. Osećala sam nalet euforije, šok od hladnoće. Nije to bilo ništa čudno, ali u kombinaciji sa mojim zažarenim očima, neobičnim ponašanjem i neobjašnjivim opsesijama, možda je i bilo. Kad biste pogledali moje slike od toga leta, videli biste nasmejanu, opuštenu srednjoškolku sa riđim kovrdžama koje su odbijale da se povinuju diktatu paž frizure. Nosila sam stare flanelske košulje, pocepane farmerke i purpurne martinke. Početkom tog leta odselila sam se iz Mejna. Moji roditelji, zabrinuti za mene, ugovorili su da me Džo, očuh moje maćehe — veseli i srdačni šofer školskog autobusa koji je obožavao da ide na ples — dočeka tokom presedanja na aerodromu O'Hara u Čikagu. Ručala sam sa Džoom i njegovom devojkom Trudi i pričali smo o Džoovom poslu i deci u njegovom školskom autobusu. Moja majka je primetila druge neobičnosti kod mene, kao kad sam se vratila kući iz prodavnice tehničkih novotarija sa sedamnaest mini-kamera na privesku za ključeve. Rezonovala sam da će svakom koga znam trebati jedna da je drži u pretincu u kolima, u slučaju automobilske nesreće, naravno. Trebalo je da snime nastalu štetu. Oduvek sam bila ostrašćena, ali moji argumenti su dobili novu oštrinu, strast koja je delovala preterano. Često sam pisala u dnevnik. Više od prosečne tinejdžerke koja voli Indigo Girls — moje sveske bile su išarane gustim, detaljnim crtežima.

Moji roditelji su objasnili da je došlo do očigledne promene u mom ponašanju. Uvek sam bila napeto dete, ali izbori koje sam pravila — razgovori koje sam vodila i načina na koji sam funkcionisala — nisu bili normalni. Opisali su doktoru De Antoniju kako sam spavala kao dete. Bila sam rana insomničarka. Nakon razvoda mojih roditelja, u vreme kad sam imala osamnaest meseci, redovno sam dobijala noćne strahove. U našem prvom stanu na Aveniji Almajo u Zapadnom Los Anđelesu, komšinica ispod nas bi lupala drškom od metle u tavanicu posle svakog mog histeričnog vriska. Odrasla sam naviknuta na nespavanja i noćna lutanja. Moja majka me je učila kako da pokušam da zaspim. "Zamisli talase", govorila bi. "Pomisli na okean, kako talasi dolaze i odlaze." Dok me je umirivala, udisala bih i izdisala, u ritmu sa talasima koji su se razbijali o obalu i povlačili zajedno sa vizijama u mojoj glavi.

U mom zdravstvenom kartonu zabeležene su dve velike traume: razvod mojih roditelja. I, kad sam imala trinaest godina, seksualni napad nepoznate osobe pod pretnjom nožem. Bili smo raspričana porodica kojoj psihološki diskurs nije bio stran, ali nismo mnogo pričali o tom napadu. Neposredno posle njega, išla sam kod terapeuta po imenu Dr. Dž. Moja porodica je taj seksualni napad zvala "incidentom", što je prosto značilo da u svakodnevnom razgovoru više nikad nismo upotrebili izraz incident. Kad se danas osvrnem, shvatam da je napad povezan sa svim mojim slomovima koji su usledili, ali u ono vreme bilo mi je teško da to uvidim — a psihijatrijska zajednica više je volela genetske implikacije mentalne bolesti od problema nastalih u okruženju. Ovo razmišljanje razvilo se u poslednje dve decenije tako da su konačno istovremeno uzeti u obzir faktori okruženja baš kao i genetski, ali to je komplikovan i kontroverzan zaključak. Da li je mentalna bolest nasleđena ili stečena? Koliko ovih bolesti izaziva doživljena trauma, a koliko genetska lutrija? A koliko kombinacija oba?

Doktor De Antonio je želeo da čuje naš porodični istorijat. Moji roditelji su mu rekli da je jedina veza sa mentalnom bolešću moj deda s majčine strane, Irving Tanenbaum, gromada od čoveka koji je umro u osamdeset devetoj godini sa svom svojom kosom i svim svojim zubima. Bio je kamiondžija i veći deo poslovne karijere proveo je isporučujući burad badvajzera lokalnim barovima i prodavnicama pića u Zapadnom Los Anđelesu. Veći deo života bio je okružen sa četiri vesele, brbljive dame, suprugom i tri ćerke, zbog čega se povukao u sebe. Irving bi čitao krimiće na svojoj smeđoj prugastoj fotelji od velura; bio je stalno mrzovoljan, uz povremene izlive unutrašnje radosti. Dve godine pre moje hospitalizacije i sam je bio primljen na NPI posle teškog napada depresije. (Bili smo porodica koja ja zajednički visila po NPI-u!) Nakon višemesečnog ponašanja u stilu Hauarda Hjuza — odbijao je da se tušira, šiša, seče nokte ili izlazi iz spavaće sobe — dobio je prozak, transformativni lek koji je njegovu ličnost pretvorio iz krajnje disfunkcionalne u sasvim prijatnu. Potpuno je promenio svoje mrzovoljno ponašanje i svi smo se u ono vreme zapitali: šta bi se desilo da je deda ranije počeo da uzima lekove? On je bio jedina jasna veza, potkrepljena njegovom porodicom — nećakom koja je izvršila samoubistvo zabivši nož sebi u prsa, i braćom i sestrama koji su se nalazili na različitim tačkama spektra. Nećakin muž, anesteziolog sa UCLA, smatrao je da je njegova žena bipolarna osoba kojoj nije ustanovljena dijagnoza. Nikad nam nije palo na pamet da je dedina mrzovolja mogla da se leči; on je čak bio normalan u poređenju sa svojom rodbinom, koja je ionako bila otuđena.

Prvih dana mog boravka u bolnici, dobila sam da uzimam melaril i ativan kako bih kontrolisala akutnu maniju i simptome psihoze. Vremenom su me prebacili na loksitan i ativan, koje je trebalo da uzimam dva do tri puta dnevno i pred spavanje. Moj otac, koji je odbijao da prihvati dijagnozu bipolarnog poremećaja, tražio je drugo mišljenje. Nije znao šta je bipolarni poremećaj, niti kako on izgleda. Nije mogao da ga poveže sa mnom. Moji simptomi su se pogoršali i počela sam da pokazujem znake ponovnog ulaska u ciklus, te je moj otac prihvatio dijagnozu i pristao na lečenje.

Merkala sam dvostruka vrata. Razmišljala sam o bekstvu.

NPI je bio zatvor. Zgrada je bila impozantna posleratna gromada od cigala izgrađena u obliku znaka plus, sa krilima koja su se protezala u svim geografskim pravcima. Adolescentsko odeljenje bilo je smešteno u zapadnom krilu. Kroz prozore koji gledaju na severnu stranu mogla sam da vidim jednako široki trospratni generator. Kad sam bacila pogled preko metalne konstrukcije, dalje od generatora, mogla sam da vidim bukolička brda kampusa UCLA i zamislim prostrane zelene travnjake na kojima sve vrvi od brucoša sa hrpama knjiga i punim rančevima. Ta zelena valovita brda nisu bila za nas; mi smo bili zaključani unutra, dvostruko zaključani — ne, trostruko. Ta brda ionako za mene nisu bila stvarna, bila su samo još jedna filmska scenografija, kobajagi oblik koji treba da zamaskira apokaliptični pejzaž — zemlju izbušenu kraterima i prekrivenu gustom zlom lavom, ratom razoreno bojište u plamenu sa zapadne strane, armije izopačenih zombi serijskih ubica gladnih vašeg mozga. Ništa se dobro nije krilo napolju. Fiksirala sam se na generator — izukrštane blistave cevi bile su velike, razmetljive i nasilne.

Bio je to metalni lavirint, preteći i živ. Posmatrala sam te cevi kao da će se nešto izleći iz njih — neki plan, sablast, beba, čudovište, beba čudovišta, zombi serijski ubica, Noćni manijak, Ričard Ramirez lično. Južna strana odeljenja gledala je na jednako grozan prizor: ograđeni betonski odbojkaški teren i prostor za rekreaciju okružen dvostrukom bodljikavom žicom. Kakav film o Mekgajveru bi bio neophodan da se pobegne i spase svet? Odraz i premet? Histerična diverzija? Naravno. Možda.

Pokušala sam da održim glavu bistrom odbijajući da uzimam lekove, očigledan instrument kontrole uma. Ispljunula bih ih i bežala. Nikad ne bih stigla daleko. Nekoliko sestara bi me oborilo u hodniku i pribilo za pod. Držale bi mi ruke i noge uz antiseptički linoleum. Jedna sestra bi mi odigla struk pantalona i zabila iglu u levi kuk. U špricu se nalazio koktel sedativa i antipsihotika. Ništa nije radilo odmah. Ti lekovi bili su samo predjelo za lek koji će mi kasnije davati u kapsulama. Litijum.

Iz knjige MENTAL: Lithium, Love and Losing My Mind autorke Džeji Louv. Objavljeno uz pristanak Pengvin Rendom Hausa. Copyright © 2017 by Jaime Lowe.

Pratite Džejmi Louv na Tviteru.

Još na VICE.com:

Dugovi ozbiljno utiču na tvoje mentalno zdravlje

Kako je mentalno zdravlje postalo novi feminizam?

Šta je tačno psihoza