Od konjetine do kučetine, šta jedeš kad si Srpkinja u Kazahstanu

„Nije valjda da si kusala psića?“, glasila je poruka u zajedničkom četu u kome se dopisujem sa drugaricama koje su biserke rasute po celom svetu. Maja je u Kazahstan otišla pre skoro dve godine na „tri meseca“ i evo već nam neki 18ti put govori kako se vraća za mesec dana. Mislili smo da nas ničim više neće šokirati, ni nenormalno niskom temperaturom, ni arhitekturom Astane poznatoj po svojoj bizarnosti i zlatnim zgradama. Ali eto, uspela je. Jela je kuče.

Za ovih par godina koliko smo održavale kontakt nikada ozbiljnije nismo razgovarale o kulturološkim razlikama između Kazahstana i Srbije, niti sam ja shvatala da ona tamo živi jednim pravim radničkim gastoskim životom. Morale smo da se dohvatimo teme hrane da bih uhvatila delić toga kako je biti žena u građevinskom poslu koja svoju platu zarađuje u Kazahstanu.

Za početak, skrenula mi je pažnju da kučetina uopšte nije uobičajeno jelo u Kazahstanu već da su je kolege povele na kučetinu kako bi malo poradili na imunitetu, jer dolazi duga i hladna kazahstanska zima. U pitanju je bio korejski restoran koji je kao i muzika koja dolazi iz Koreje, tamo jako popularan. U pitanju je ilegalno jelo, ono se naručuje preko broja, odnosno šifre, kako se ne bi ulazilo u poreklo mesa.

„Ukus mesa je isti kao i svakog drugog u njihovim jelima jer ga ubiju začinima koje koriste. Ali miris supe je katastrofa, kao neki škembići samo još gore.“, kaže Maja i dodaje da nije mogla puno da jede budući da je imala svest da jede kuce.

Međutim, životinja koju Maja u Kazahstanu često i jaše i jede je konj.

„Imam problem kad treba da jašem konja neposredno nakon što sam njegovog daljeg rođaka pojela. Tripujem se da oni to mogu da osete i da će da me zbaci sa sebe.“, iskrena je Maja.

Kada malo bolje razmislim o poreklu ovog naroda, nije čudno što im je sve u znaku konja pa i kuhinja. Njihovo nacionalno jelo zove se bešbarmak i sastoji se od testa, konjetine i luka u slojevima.

„Prvo mi je bilo teško da shvatim koje je njihovo nacionalno jelo jer u Kazahstanu živi puno naroda pa često za uzbekistansko jelo mislim da je „domaće“. Ono što je za njih karakteristično je da mešaju krompir i testo kao i da jedu puno mesa. Često se meso kombinuje – konjetina, govedina, ovčetina“, govori mi Maja a meni postaje jasno da obrni okreni, konja izbeći ne možeš. Postoji čak i konjsko mleko koje je Maja krenula da pije nakon što joj je trebalo par dana da se na njega adaptira.

Ono što je bio drugi šok je taj da ne koriste noževe dok jedu. Tradicionalno jelo se jede tako što se na veliki tanjir stavi ceo komad konjskog mesa, pa ga muškarci kidaju rukama. Moderniji Kazaci taj običaj ne praktikuju, ali žene i dalje poslužuju sve za stolom.

Međutim, ljudi na radu u dijaspori ne bi bili to što jesu da se na razne načine ne dovijaju da dođu do jela na koje su navikli. Tako su Majine kolege upoznale bake Ruskinje sa pijace i na vreme im naručuju prasetinu koju posle bace na roštilj u magacinu. Jedan od kolega sa druge strane u koju god državu da ode nađe način da ukiseli kupus i suši meso. Takođe, kako se sazna da se na nekom mestu zaposlio čovek srpskog ili barem jugoslovenskog porekla, tako se ide u taj restoran da se naručuje van menija.

Što se njenih napora tiče ona je shvatila da je naša veza sa Turcima neraskidiva. Kod njih ide u restoran zato što imaju najbolju jagnjetinu i naručuje tursku kafu koju inače ne bi imala gde da kupi. Kod Turaka kod kojih odlazi svakodnevno česte jede neku vrstu lazanje koja je na bazi krompira ali su do sada navikli da joj supu daju pre, a ne posle jela. U Kazahstanu ne postoji određeni raspored po kome se jede, njihove porodice su velike i ruča se ono što se prvo stavi na sto.

Iako su većinski muslimanske veroispovesti alkohol se može pronaći u slobodnoj prodaji, a Kazaci vole da piju.

„Ne znam da li je to zbog toga što ne umeju da piju, ili je meni samo njihova veselost u kafanama smešna. Ono što je super je to što svi igraju i što se čini kao da su narod koji ne poznaje depresiju. Kod njih je normalno da pre fakulteta rode decu, da za vreme studiranja rade dok im porod čuvaju roditelji i da se onda deci vraćaju kada se zaposle i krene da zarađuju, a deca taman toliko porasla da im ne predstavljaju problem za čuvanje.“ , govori Maja koja je vremenom uvidela prednosti ovog čudnog sistema. Osim emotivnih ožiljaka koje imaju deca odgajana od strane baka i deka koji im postanu bliži od roditelja, a sa kojima je neminovno da se u nekom trenutku rastanu.

Što se slatkiša tiče uglavnom su u pitanju torte od kojih se posebno ističe krasni barhat sa slike.

Ipak, ne bi gastosi bili gastosi da ne pate za onim stvarima koje u Kazahstanu prosto ne mogu da nađu, pa makar i samostalno kiselili kupus. Neprežaljeni su ajvar i Plazma keks. A da, i po koja osoba kod kuće, lepo vreme, i normalna smena od osam sati.

The Pljeka: istina i mitovi oko omiljene hrane u Srba

Ljudi koji tragaju za ostacima hrane u tržnim centrima u Beogradu

Kako najlakše možemo da se otrujemo brzom hranom u Srbiji