NASA kaže da će se možda vršiti iskopavanja na Marsu u potrazi za vanzemaljskim životom

Život na Marsu možda je i postojao pre oko milijardu godina, kada je planeta bila vlažnija i toplija. Zbog toga je Perseverance, između ostalog, zadužen da prikupi uzorke koji bi mogli sadržati fosilizirane ostatke  prastarih Marsovaca, ukoliko su, naravno, postojali.

Međutim, čak i da su se fosili marsovaca raspršili po površini u jednom trenutku, oni su verovatno i nestali, uz pomoć eona kosmičkog zračenja, pokazao je eksperiment u okviru koga se prvi put koriste aminokiseline, gradivne jedinice živog organizma, u kombinaciji sa simuliranim marsovskim tlom.

Tim koji vodi Aleksander Pavlov, naučnik u NASA-inom svemirskom letačkom centru Godard, otkrio je da su aminokiseline, koje se nalaze unutar prvih 10cm marsovske površine, najverovatnije bile uništene invazijom kosmičkih zrakova, odnosno česticama velike energije, koje emituju zvezde i druga moćna kosmička tela, u vremenskom rasponu od 20 miliona godina.

S obzirom na to, možda bi iskopavanja ipak morala da se izvrše, i to najmanje dva metra ispod površine crvene planete, da bi se pronašli netaknuti tragovi života na Marsu. Iskopavanje ove dubine je daleko iznad mogućnosti Perseverance-a, koji je opremljen samo za bušenje nekoliko centimetara ispod površine, izjavio je tim u studiji objavljenoj u petak u časopisu Astrobiology. 

“Aminokiseline su veoma važni organski biomarkeri”, napisao je Pavlov u mejlu. “Zemaljski život, u svoj svojoj neverovatnoj raznolikosti, veoma je selektivan i koristi samo 22 aminokiseline, uprkos stotinama aminokiselina otkrivenih u prirodii (i na meteoritima)”. Primetio je i da život na Zemlji favorizuje određenu konfiguraciju aminokiselina, koja se naziva enantiomerni višak, posebno ukazujući na to da “pronalazak limitiranih spojeva aminokiselina sa jakim enantiomernim viškom može biti dobar pokazatelj da je postojao život na Marsu.”

“Stoga, morali bismo da razumemo koliko dugo aminokiseline mogu preživeti na Marsu i koja se zastupljenost prastarih aminokiselina može očekivati na različitim dubinama uzorkovanja”, dodao je Pavlov.

Zemlja je uglavnom zaštićena od kosmičkog zračenja, svojom robusnom atmosferom i zaštitnim magnetnim poljem, dok je Mars izgubio obe ove karakteristike još u ranim fazama svog nastanka, i time postajao ranjiv na štetne efekte ovih pritisaka iz svemira. Naučnici su već decenijama znali za opasnost radijacije na Marsu, ne samo za bilo koje oblike života na Marsu, već i za ljudske posade koje bi pokušale da posete planetu.

Pavlov i njegove kolege do sada su pokazali da dva jedinjenja koja su zastupljena na Marsu, silikati i perhlorati, podstiču propadanje aminokiselina mnogo brže nego što se ranije mislilo, stvarajući veliku prepreku za opstanak postojećih oblika života, kao i za očuvanje izumrlih organizama. Do ovog zaključka su došli kombinovanjem različitih aminokiselina sa silikatima i perhloratima na lažnom marsovskom tlu, poznatijem kao simulant, pod uslovima koji oponašaju tanku atmosferu i niske temperature na Marsu. Ovakav pristup se razlikovao od ranijih studija koje su ispitivale gama zračenje na čistim aminokiselinama, a koje nisu bile pomešane sa jedinjenjima koja se nalaze na površini Marsa, za koja je Pavlov rekao da “ne postoje na Marsu”.

“Teško je zamisliti scenario gde bi komad čistih aminokiselina bio prisutan u prastaroj marsovskoj steni”, objasnio je Pavlov. “Umesto toga, aminokiseline (ako su prisutne) biće pomešane sa nekom vrstom silikata i soli”. 

“Dakle, verovali smo da, ukoliko želimo da procenimo stopu radiolitičkog uništavanja aminokiselina na Marsu, morali bismo da pomešamo aminokiseline sa silicijum dioksidom i perhloratima”, nastavio je on. “Ispostavilo se da mešanje aminokiselina sa silicijum dioksidom u velikoj meri povećava stopu degradacije aminokiselina tokom izlaganja gama zračenju.”

Ovaj eksperiment pokazao je da su svi sačuvani fosili na Marsu verovatno zakopani daleko izvan domašaja površinskih misija koje trenutno tamo rade. Insajt, Nasina svemirska sonda koja trenutno završava svoju misiju, opremljen je instrumentom za kopanje nekoliko metara ispod površine, ali on nije uspeo u tome na mestu na kom je sleteo, te se na kraju isključio na oko nekoliko centimetara dubine.

Uz to, Perseverance bi, kao i druge površinske misije, mogao da pronađe mesta gde su podzemni slojevi izvučeni na površinu, usled skorašanjih udara malih meteorita. Ovi krateri i materijal koji oni izbace na površinu mogu sadržati materijale koji su bili zaštićeni od kosmičkih zraka milijardama godina, što ih čini relativno netaknutim, a ujedno predstavlja i alternativnu metodu za otkrivanje bilo kakvih fosila na Marsu. 

“Mikrokrateri (krateri nastali od manjih udara) su učestala pojava na Marsu”, izjavio je Pavlov. “Mali udarci mogu da iskopaju stene sa nekoliko metara dubine. Kosmički zraci su značajno smanjeni ispod dubine od dva metra unutar stene, a ne prodiru uopšte ispod četiri metara dubine. Zbog toga bi materijal koji je isplovio na površinu manje bio izložen kosmičkim zracima, te može sadržati primordijalne nepromenjene aminokiseline od pre milijardu godina.”

Pored potrage za mikrokraterima, buduće misije koje imaju za cilj pronalazak života na crvenoj planeti možda će morati da donesu opremu koja bi mogla da dopre do dubljih slojeva njenog tla, kako bi potražile znake nekada nastanjivog ili eventualno naseljenog sveta. Podzemna iskopavanja mogu biti komplikovana čak i ovde, na Zemlji, a kamoli na nekoj drugoj planeti, ali mogućnost pronalaska fosilizovanih vanzemaljaca u obližnjem svetu može biti dovoljno primamljiva da opravda troškove i trud. 

Istraživači se nadaju da će nadograditi svoja otkrića novim istraživanjima degradacije organskih molekula u solima i sulfatima, zatim poređujući stope razgradnje različitih organskih molekula, kao i razgradnjom biomolekula u ledu, među mnogim drugim temama. 

“Zagrebali smo samo površinu ovog problema”, zaključio je Pavlov.