Ovo je čovek koji fotografiše olupine aviona

​​Ditmar Ekel je godinama fotografisao olupine aviona. Počeo je time da se bavi iz hobija, uramljujući slike sa motivima oronulih zgrada, zarđalih automobila i napuštenih pruga. Kada je u životu dostigao tačku da sve manje radi na poslu, a da se više bavi fotografijom, doživeo je nesreću na paraglajdingu dok je fotografisao sa velike visine. Samo je slomio nogu, ali je doživeo prosvetljenje - šta se događa sa avionima koji su se slupali?

Posle istraživanja je saznao da postoji na desetine udaljenih mesta nesreće, pa je 2010. godine dao otkaz kako bi fotografisao olupine aviona u kojima niko nije izgubio život, nazvavši tu kolekciju Happy End.Upravo se vratio iz Australije, pa sam uhvatio malo vremena sa njim da porazgovaramo.

VICE: Šta si fotografisao u Australiji?
​Ditmar Ekel: To je veoma stari C-53. Sve je bilo mračno tih dana zbog Japanaca koji su bombardovali gradove, pa je pilot propustio aerodrom i ostao bez kerozina. Ipak, imali su sreću da je sve bilo ravno pa je uspeo da spusti avion tako da niko od njih nije poginuo, divna priča. Avion je i dalje tamo, u žbunju, i izgleda odlično s obzirom na to da je tamo već 72 godine. Nedostaje mu samo jedan motor. Trebalo mi je sedam dana da se izvučem odatle, hteo sam da spavam u avionu, ali mi lokalni Aboridžini nisu dozvolili.

Zvuči uzbudljivo. Kako pronalaziš takva mesta?
Idem na internet forume poput ​​Pacific Wrecks. Svi bivši piloti vole da ispričaju svoje priče, pa tamo nalazim brdo informacija. Takođe, koristim i bazu podataka vojske SAD o avionskim nesrećama. Za početak pogledam one koje nisu imale ljudske žrtve, a onda odem na aerodrome u blizini i uvek se nađe neko ko me uputi na određenu osobu. Ljudi rado pomognu jer je zabavna tema. Dešava se nekad da mi ljudi ne veruju i kažu nešto u smislu "Ti si došao iz Nemačke da mi kažeš da je avion na tom mestu? Ne verujem ti!". Baš tada sam imao GPS koordinate i kada sam pronašao avion na ivici jezera, čovek nije mogao da veruje da sam govorio istinu.

Kog se aviona uvek prvo setiš?
​Mislim da je to onaj u šumama Aljaske. Predeo je šarenolik jer je bila jesen, a i fascinantno mi je šta je sve mučilo momke pedesetih godina prošlog veka. Vojska je letela avionima "C-82" koji nisu zapravo radili kako treba, pa su ih prodali jednoj aviokompaniji. Leteli su na relaciji Kanada - Aljaska, ali su bili pravi leteći kovčezi i bilo je pitanje vremena kada će se nešto loše desiti. Jedne noći je riknuo ceo električni sistem u avionu, ali je pilot uspeo da sleti u šumi. Bio je ledeni januar, na severnoj tački arktičkog kruga, i jedini način da ljudi ne umru od zime i prežive bila je ogromna vatra. Tri dana su je ložili i na kraju ih je primetio drugi avion, i tako su se spasili. Najlepše je to što me je kontaktirao pilot tog aviona i zahvalio se na priči. Kada sam mu poslao knjigu, bio je oduševljen. Rekao mi je da mu ni rođena deca nisu verovala i da sada konačno ima dokaz da im priloži.

Da li bi ikada fotografisao avione u kojima su ljudi poginuli?ž

Ne. Nikada ne bih napravio fotografiju kovčega.

Da li te prepoznaju posle ovog serijala?
Pa, malo je tužno što mi prodaja knjiga poraste kada se desi neka avionska nesreća. Ljudi guglaju o nesrećama i onda nađu moje ime. Čak me je kineski magazin kontaktirao kada je nestao malezijski MH370 i dok je još postojala nada da će se naći. To je nešto zbog čega nisam baš najsrećniji.

Zašto su ti olupine toliko interesantne?
​Postoji reč, restwert. Ona u nemačkom označava nešto što više nema upotrebu vrednost, ali i dalje može nekako da se iskoristi. Vidiš stari avion i on podstakne neku priču. To je nematerijalna vrednost koju i dalje volim. I možda će za 200 godina te stvari izgledati kao pre milion godina. Daje ti perspektivu koliko je zapravo kratak ljudski život.

Da li su ti interesantni stari avioni koji su u funkciji? 
​Ne. Ne bih nikada posetio izložbu ili muzej starih aviona.

Znači, element smrti je taj koji te interesuje? 
​Ne, jer ne vidim nikakvu lepotu u smrti. Za mene ti avioni samo leže tamo. Neki ljudi za moje fotografije kažu da su depresivne, ali ja se ne slažem sa njima. Stvari se menjaju, i ako neki objekat više nema svrhe, to je samo zato što imamo nešto drugo umesto toga. Za mene je to lepota.

​Izložba u Berlinu

Jesi li se oduvek bavio fotografijom?

​Ja sam normalan Nemac, rođen 1967. godine u malom selu zvanom Frankental. Oduvek sam voleo da istražujem. Voleo sam da se vozim motorom po zapadnoj Africi, to sam činio nekoliko puta i uvek sam izvukao nešto iz tih putovanja. Počeo sam da pratim pruge, koje su nekada bile vrlo važne za sve. Onda sam počeo da ih fotografišem i tako je nastala moj prvi serijal. Kada sam napustio posao u marketingu, sebe sam počeo da gledam više kao umetnika. Ne može niko da me angažuje za svadbe ili da mi zatraži da ga slikam sa nekim avionom.

Kako ti porodica reaguje na putovanja?
​Živim u Bangkoku preko zime sa devojkom koja je odatle. Ona preko leta dolazi kod mene u Berlin. To je dobar spoj. Upoznao sam je kada sam već putovao, tako da je njoj to sasvim normalno i nema problem sa time.

Gde ćemo na sledeći put?
​Ima dva aviona u Palau, ostrvu u Mikroneziji. To su dva japanska aviona iz drugog svetskog rata, pa mi je teško da nabavim više detalja jer Gugl nije baš dobar u prevođenju japanskih foruma. Ali kao i uvek, misterija je svakako pola zabave.