​Upoznajte dreg balerinu koja je zabavljala trupe u Iraku

Kada pomislite na zabavu vojske, šta vam prvo pada na pamet? Vera Lin, verovatno. Ketrin Dženkins, možda. Fine gospođe koje pevaju melanholične pesme. Lin i Dženkins su se čak i okupile 2014, da bi napravile neku vrstu supergrupe miljenica vojske i otpevale duet „Srešćemo se ponovo".

Onda verovatno ne biste zamislili prima balerinu od 110 kila kao večernju laku zabavu u Basri. A ipak, kao Madam Galina, izvođač Iestin Edvards je četiri puta posetio Irak i Avganistan, i peo se na scenu u svojoj predimenzioniranoj baletskoj haljinici i baletankama, da bi počastio trupe svojom tačkom u dregu, većom od života.

Komičare odavno dovode da podignu moral trupa svojim šalama, i mnogi su počeli svoje karijere nastupajući za vojsku: Hari Sikomb, Spajk Miligan, Kenet Vilijams. 2006. godine, kada je Iestin Edvard prvi put otišao u Irak sa Kombinovanom službom za zabavu (zvanična organizacija zabave uživo za britanske oružane snage), pridružili su mu se stend-ap komičari Đina Jašir i Rod Gilbert – čije su karijere od tada u usponu.

Rođenom u Londonu a odraslom u Velsu, život na sceni je Iestinu uvek bio suđen. Od četvrte godine, išao je na turneje sa svojim roditeljima – sa vidovitom majkom i ocem koji je bio pevač – koji su pevali kantri i vestern. Proteklih 30 godina on nastupa kao Madam Galina, i redovan je na živahnoj kabaretskoj sceni u Londonu.

Sada piše knjigu – Moja baletska haljinica je nestala u akciji – o svom iskustvu nastupanja u Iraku i Avganistanu, kao i o netipičnim prijateljstvima koja je tamo stekao. VICE se sastao s njim da sazna nešto više o vremenima kada je bio miljenik vojske.

VICE: Možeš li da nam ispričaš odakle ti ideja za Madam Galinu?

Iestin: Dok sam studirao na Gidholu, prodavao sam programe u Kraljevskoj operi, pa sam gledao baletske predstave. Labudovo jezero sam prvi put gledao kada sam imao dvadeset godina, i postao sam opsednut njime. Stiven Fraj je jednom rekao da se kada je prvi put čitao Pi Dži Vodhausa osetio kao da sve to već dobro zna, samo je privremeno zaboravio, i ja sam imao upravo takav osećaj kada je balet u pitanju – znao sam šta sledi, i sve je jednostavno imalo smisla. Tako sam odlučio da naučim ulogu kraljice labudova.

Ali nisi išao u baletsku školu. Na koji način si naučio pokrete?

Jedna balerina u penziji me je naučila. Shvatio sam da kraljica labudova nešto oponaša, pa sam je pitao šta to oponašanje znači, i počeo odatle. Onda sam dodao prelet i nabrano perje. Onda sam postepeno dodao arabeske i na kraju naučio da napravim piruetu. Za to mi je trebalo najviše vremena.

I kako je došlo do toga da kao Galina ideš na turneje po Iraku i Avganistanu?

To je počelo kada su me pozvali da pevam na brodu Viktori, na dvestogodišnjicu bitke na Trafalgaru, pre Njenim veličanstvom. Dobio sam zahvalnicu za svoj nastup, i pitali su me dali sam zainteresovan da još koji put zabavljam vojsku. Onda sam okrenuo Kombinovanu službu za zabavu (CSE), misleći da žele da izvodim još neke klasične tačke u oficirskoj menzi, ali oni su zapravo želeli Madam Galinu.

Da li te je iznenadilo to što žele tačku balerine u dregu?

Ljudi prolaze kroz razne čudne stvari da bi zabavili vojsku – stvari kao što su poetski kružoci, iil žene koje nude da sede u ćošku i pletu, čisto da donesu malo materinske atmosfere.

U svakom slučaju, želeli su da dovedu tamo nekoga u dregu, ali su hteli da se uvere da li imam dovoljno muda za tako nešto. U to vreme, još nisam znao da sam na audiciji za Irak. Počeli su da pričaju o obezbeđenju i procedurama, i ja sam pomislio, Pa to zvuči baš zabavno! Onda su počeli da pričaju o kamiljim paucima u pustinji i o pobunjenicima… ali ja sam samo mislio da je to neverovatna ponuda, pa sam stavio potpis gde treba.

Pretpostavljam da si bio prilično nervozan?

Bio sam prestrašen do srži. Prvo sam otišao u Irak. Kada su me zvali da mi kažu da idem, uhvatio me je napad panike koji me nije puštao šest nedelja. Sećam se kada sam sa svojim stvarima išao da se nađem sa menadžerom turneje koji je trebalo da me odveze u Oksfordšir u vojnu bazu, i kada sam shvatio da ispuštam zvuk koji je bio mešavina groktanja i krika.

Kako je bilo kada si stigao tamo?

Od početka je nastalo ludilo. Stalno sam svojim kostimom okidao alarm, zato što sam odbijao da ga stavim u prtljažnik – uvek sam ga nosio kao ručni prtljag, prelepo spakovan. Na kraju je došao neki oficir, posegnuo za mojom kesom iz Primarka i izvadio moju tijaru. Pogledao je mene, pa tijaru, onda u nebo, i jednostavno rekao, „Produži dalje".

U ratnoj zoni nema boja, i stalno se čuje nekakav huk i oseća neki specifičan miris. Kao da kosilicu za travu napuniš prljavim vazelinom i ostaviš je da radi u dnevnoj sobi – to su generatori. Bilo je pustinjskih požara na horizontu, zato što su palili naftu da nevernici ne bi mogli da je koriste. Ali onda te strpaju u drečavo narandžasti školski autobus sa kariranim zavesicama na prozorima, i svi zajedno pevamo „Otišao čovek da plasti seno", na putu do baze. Bilo je bizarno.

Jesi li ti bio prvi dreg izvođač koji je otišao tamo?

Bio sam prva izvođač varijetea, a svakako sam bio prvi izvođač u dregu. To je bio rizik. Obećali su mi da će prvi nastup da mi bude u finoj, maloj bazi, sa mladim vojnicima, da se lakše prilagodim na ovaj novi format. Ali umesto toga su me stavili da nastupam pred kraljevskim marincima i pripadnicima australijske vojske. Posle mi je šefica CSE-a rekla da je pomislila da je sve otišlo dođavola i da će da dobije otkaz.

Da li je bilo ikakvih negativnih reakcija?

Ne baš. Neki od njih to nikada neće razumeti. Gledao sam snimak, snimali su i publiku – vidi se da se većina njih smeje, ali bilo je par njih koji ne samo da se nisu smejali, već su gledali svoje kolege kao da ih pitaju, „Zašto vam je ovo smešno". Može da se vidi neverica na njihovim licima.

Tu se ne radi samo o nastupu – moraš da budeš speman da ih zabavljaš 24 časa dnevno. Pretpostavljam da nisi sve vreme bio u ulozi?

Ne, nisam sve vreme bio u ulozi, ali od tebe se očekuje da tamo budeš pojava. Sve vreme si s njima – jedeš s njima, družiš se u zajedničkim prostorijama, varaš na stonom fudbalu sa njima. Imao sam običaj da sedim tamo i krpim baletanke, i vojnici koji nisu na dužnosti bi došli i seli sa mnom, i pričali mi svoje životne priče.

O kakvim stvarima su pričali s tobom?

O tome zašto su se prijavili, o strahu, o svojim porodicama – o mnogo različitih stvari. Jednostavno bi počeli da pričaju. Sećam se jednog momka koji je bio frizer na Viralu, ali je to batalio i pristupio vojsci. Posle se pokajao. Tu je bio i jedan potpuno neverovatan tip, pripadnik Devetog puka. Ispričao mi je kako je upao u dugove i postao striper, a zatim i porno glumac. On mi je krpio baletanke, zato što je to radio bolje nego ja.

Da li se dogodilo išta zastrašujuće dok si bio na turneji?

Doživeo sam raketni napad u Kandaharu, na putu za bazu Bastion (Avganistan). Stajao sam iza žičane ograde, i bio sam opčinjen time – imao sam osećaj kao da gledam vesti. Onda je jedan marinac koji je stajao iza mene rekao, „Druže, ja ne bih ostao tu i čekao još jedan napad, razneće ti guzicu". I tada sam shvatio da ne znam gde mi je baletska haljinica – otud naziv moje knjige. Kada je Staks (komandant kraljevskih marinaca koji je bio zadužen za turneje zabavljača) saznao da trčkaram unaokolo i tražim je, poludeo je. Kada sam se vratio u kasarnu, video sam da su mi on i njegovi ortaci rasuli sve stvari – svu šminku, baletanke, sve – i umotali ih u kilometre i kilometre plastične folije, i ostavili mi poruku: „U svako doba moraš da osećaš razumnu dozu straha". Satima sam sve to razmotavao. Tu lekciju sam naučio.

Prestao si da ideš tamo. Zašto?

Bio sam tamo četiri puta, i onda sam prestao, jer je momenat iznenađenja prestao. Znali su šta ću da uradim, dolazili su mi sa željama. Mene su slali tamo da im skrenem misli sa svega što su videli u ratu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu