​VICE intervju: MØ, prve ljubavi, najveći strahovi i zašto vidi duhove

Ovo je VICE Intervju. Svake nedelje postavljamo slavnoj i/ili zanimljivojličnosti isti niz pitanja u želji da zavirimo dublje u njihovu psihu.

Kada je odrastala u Danskoj, Karen Mari Orsted je bila opsednuta bendom Spice Girls. Sada, u dvadesetim godinama, ona je u suštini pankerska verzija Sporty Spice, koja ima najbolju obradu Say You'll Be There koju ste čuli u životu.

Sa 18 godina je oformirala treš bend Mor, sa kojim je obišla Evropu i Njujork, svirajući po skvotovima. Volela je hardkor osamdesetih, i žestoko se zapalila za levičarsku politiku, provodeći slobodno vreme u kampanjama i odlazeći na demonstracije. Shvativši da treba da započne solo karijeru i da se prebaci na elektro pop, pokrenula je projekat MØ (izgovara se nešto između „ma" i mukanja krave). Njen debi album No Mythologies To Follow se pojavio 2014, i na njemu je dočarala zbunjenost mladih odraslih ljudi, u pratnji debelog basa i pulsirajućih sintova, preko pop refrena, koji su dostigli nivo zaraznosti Spice Girls. sada piše pesme sa Major Lazer, i upravo je objavila pesmu sa njima i sa Džastinom Biberom.

Neposredno pre objavljivanja njenog drugog albuma koji je producirao Diplo, sastali smo se s njom u Raf Trejdu, podelili nekakav čudan tost sa avokadom i razgovarali o tome kako se ona svega plaši.

Koliko ljudi je bilo zaljubljeno u tebe?

Možda šest ili osam. Neki od njih kada sam bila mlada, a kada imaš 16 godina, znaš da neće trajati zauvek. Sada lakše privlačim ljude – sećam se kako je to kada si mlađi i zaljubiš se u nekoga iz nekog benda, iako ga jedva poznaješ. Ja sam sa svojim dečkom dve i po godine, i on je i sam muzičar i čvrsto stoji nogama na zemlji. Da budem iskrena, od svoje devetnaeste godine sam stalno u vezi. Ulazim iz jedne u drugu, iz nekog uvrnutog razloga, i uvek nađem nekoga s kim se povežem na ličnom nivou.

Zašto si raskinula sam svojim prvim dečkom ili devojkom?

On je raskinuo sa mnom. Srce mi je dugo bilo slomljeno, jer je bio prvi. Kada si tinejdžerka i prvi ti je put, osećanja su ti toliko snažna da pomisliš da ćeš umreti. Bila sam jebeno uništena. Čula sam da je razlog bilo to što nisam želela da radim ništa seksualno. Imala sam 14 godina i nisam bila spremna. Plašila sam se. Posle toga sam se veoma plašila da se zaista zaljubim.

Kakva karijera bi tvojim roditeljima bila draža?

Uvek su me podržavali, i samo su želeli da radim nešto što će da mi ispuni život. Jedini problem je bio taj što je moj tata želeo da odem na koledž i steknem šire obrazovanje posle srednje škole. Oboje mojih roditelja su profesori, a moj tata je sada psiholog. I zapravo, ja sam na kraju i želela da studiram, zato što su svi moji prijatelji to radili. Toliko sam se plašila da ću propustiti pijanke sa svojim prijateljima. Drago mi je što sam to uradila.

Koliko knjiga si protekle godine pročitala i završila? Nemoj da lažeš.

Ja prilično sporo čitam, pa sam možda pročitala dve knjige. Ali stvarno želim da čitam više, zato što me to i mnogo inspiriše. Kada sam pisala prvi album, čitala sam Džozefa Kempbela, on je filozof koji piše o mitologiji. To je inspirisalo i naziv albuma No Mythologies To Follow. Mislim da te knjige teraju da razmišljaš na drugačiji način nego što to čine filmovi i dokumentarci. Živimo u veoma stresno doba, sa ekranima na sve strane, i mislim da je čitanje knjiga veoma opuštajuće. Skoro kao čas joge, zato što se upustiš u nešto što je organski i prirodno, ne radi se o skrolovanju i kliktanju, drugačije je. Tako da želim to više da radim, zato što mi baš prija. Trenutno čitam autobiografiju Kim Gordon, Devojka u bendu. Obožavala sam i nju i Sonik Jut kada sam bila tinejdžerka, tako da mi to dođe kao slatkiš.

Kada te je u životu strah istinski preplavio?

Celog života se plašim, kao da sam dete. Užasavala sam se mraka. Imam bujnu maštu, i s vremena na vreme se uplašim kada nešto vizualizujem. Još uvek mi gori noćno svetlo kad spavam. Ako više dana zaredom naporno radim, postajem anksioznija, i tada ponekad pre nego što padnem u san, pomislim, „Šta je sad, jebote", i počnu da se pojavljuju duhovi. Kada više ne mogu da izdržim, upalim svetlo. Nadam se da ću to jednog dana uspeti da prebrodim. Nije loše, ali to je definitivno stvar koja me najviše plaši, jer u stvarnom životu, kada se nađem u situaciji koja je pomalo strašna, tada se ne plašim. Očvrsnula sam. Najstražniji trenuci su definitivno u mojoj glavi.

Šta bi ti bio poslednji obrok u životu?

Ne znam da li bih imala apetita kada bih znala da mi je poslednji. Nemam čak ni omiljeno jelo, ali rekla bih suši. Volim klasične maki rolnice sa lososom i avokadom.

Da si rvačica, koja pesma bi svirala kada ulaziš u ring?

To bi bila neka senzitivna, ali veoma mračna, surova pesma. Možda Wildfire, od SBTRKT sa Litl Dregonom, zato što je emotivna i nežna, a i dalje luda. Ja sebe tako vidim, u svom tornado mozgu; ranjiva osoba, ali u isti mah…

Na koje filmove ili TV serije plačeš?

Što sam starija, više plačem kada gledam nešto. To se uvek dogodi u avionu, zato što sam krhka, a klima me isušuje. Dosta plačem kada gledam dokumentarce, naročito kada su o prirodi ili o stvarnim ljudima. Prikaži mi dokumentarac o grabljivcima u savani, sa svom tom poezijom, na primer, „Grabljivica je uvek tamo negde. Ti siroti mali leopardi nikada neće dobiti da jedu"!

Kada bi morala da se odrekneš seksa ili poljubaca, šta bi to bilo?

Seksa, svakako. Ljubav i intimnost koje poljubac predstavlja, bez toga ne bih mogla da živim. Radije bih išla kroz život sa svom tom tenzijom bez seksa, ali s ljubavlju, nego sa seksom, a bez nežnih trenutaka, jer seks je eksplozija, a ja bih radije da imam plamen.

Kuda si otišla na svoj prvi odmor sa drugarima, i šta si radila?

To mi toliko nedostaje! Prvi put sam otišla na odmor sa svojom najboljom drugaricom sa kojom se i dalje čujem svaki dan, i sa još jednom drugaricom. To je bilo pre nego što smo počele ozbiljno da pijemo, ali smo tamo pile, s nekim momcima. Druge dve devojke su se smuvale s nekim momcima, a ja sam se ozbiljno naljutila, jer se jedna od njih smuvala s tipom u koga sam u nekom fazonu bila zaljubljena, bila sam toliko ljuta da sam zaplakala, i otišla u šator da spavam, ljuta i pijana.

Koje sećanje iz škole ti se ističe u odnosu na druge?

To što sam bila u grupi devojčica i provodila one posebne trenutke koji mogu da se dogode samo unutar zidina detinjstva. Ne znaš da ćete se rastati i da će sve biti drugačije, i da će se čitav svet promeniti. To što imaš dok si u školi je veoma posebno i magično. Ta bliskost, kao da imaš porodicu koju si sama izabrala. Problem sa mojim poslom je taj što sam navikla da sve svoje jebeno vreme provodim s drugaricama, a sada ih viđam samo par puta mesečno. Jedno je imati sjajnu porodicu, i iako ti prija sigurnost i lepo ti je s njom, kada si sa prijateljima istih godina, stanje uma ti je potpuno drugačije. Na mnogo dublji način razmišljaš o sebi. Ogledaš se u svim tim ljudima, i to je neobično važno.

Šta je najlepše što poseduješ?

Imam svoje japanske mačke – amajlije, imam svoje torbice. Nemam lude, ekscentrične stvari, zaista. Bez obzira koliko trenutno zarađujem na nekim stvarima, ovo mi je životna ušteđevina, od ovoga ću živeti do kraja života. Važno je biti racionalan po tom pitanju. To sam nasledila od mame, i drago mi je zbog toga.

Misliš li da droge mogu da te učine srećnim?

Ne verujem u droge, jer imam toliko bujnu maštu da mislim da bih se usrala od straha kada bih uzela nešto psihodelično. Ali opijam se, kao i svi ostali. Ne mislim da mogu da te učine srećnim, ali mislim da mogu da te nateraju da se opustiš i da sagledaš stvari iz drugačijeg ugla. I iako ljudi kažu, „Da, drogirao sam se, to nije realno", pa, na neki način jeste realno, ako se toga sećaš sutradan, i zbog misli koje si imao i razgovora koje si vodio, pa i zbog osećaja prepuštanja, zato što se od toga zaista osećaš drugačije. Naravno, duvala sam, ali već neko vreme nisam, zato što me nešto ni ne radi. Mislim da sam dovoljno haj kada se napijem.