Fotograf Brajan Rašić za VICE o radu sa Bouvijem, Stonsima i izložbi u Beogradu

Izložba posvećena velikanu svetske muzičke scene Dejvidu Bouviju, Belgrade to Bowie, biće otvorena od 27. maja do 21. avgusta u Jugoslovenskoj kinoteci u Beogradu.

Reč je o projektu u čijoj je osnovi izložba Branislava Brajana Rašića, poznatog muzičkog fotografa koji je imao prilike da zabeleži najzanimljivije momente, kako sa brojnih turneja ove velike svetske zvezde, tako i iz privatnog života. Postavku fotografija nastalih njegovim objektivom odlikovaće ogromni formati koji će deliti izložbeni prostor u kome će biti postavljeno 100 fotografija slavnog umetnika.

- Biće jako interesantno i verujem da će se izložba konačno desiti, posle tri godine odlaganja, jer planirali smo je i dok je Bouvi bio živ, ali nismo uspeli da je organizujemo - kaže na početku razgovora za VICE Brajan Rašić, koji već više od tri decenije živi i radi u Londonu izgradivši karijeru jednog od najpoznatijih muzičkih fotografa u svetu.

Snimao je sve najpoznatije pop-rok pojedince i grupe, a bio je ekskluzivni fotograf mnogih, naročito legendarne grupe The Rolling Stones, kao i Dejvida Bouvija.

Dejvid Bouvi mu je jedan od dražih umetnika s kojima je sarađivao, a ova izložba je njegov motiv da pokaže Beogradu, kako kaže istinu koju su mnogi zaboravili.

- Postoji čovek rođen u ovom gradu koji je imao blizak kontakt sa Bouvijem, koji je ponosan na to, na koga su oni zaboravili, taj isti Beograd. Želim da ga malo probudim, ali pre svega da na neki moj način doprinesem počasti za tog čoveka jer je on to zaslužio. Sve što sam radio u mom poslu bilo je usmereno ka tome da budem most između umetnika i ove druge strane, to i sad radim kad pravim ovakvu izložbu. Beograd te zaboravi, po sistemu daleko od očiju daleko od srca - kaže Rašić.

Brajan je karijeru počeo kao londonski foto-dopisnik jugoslovenskog rok-magazina "Džuboks" kome je slao ekskluzivne fotografije, samostalno ili u tandemu "Saša i Raša" sa novinarom Svetislavom Sašom Stojanovićem.

Saradnju je posle nastavio sa kultnim časopisom Rock kao i sa manje više svim magazinima koji su se bavili muzikom, i šire, na teritoriji cele bivše Jugoslavije. I danas sarađuje sa novinama iz mnogih novonastalih država iz regije.

Za oko 35 godina karijere snimio je neverovatan broj fotografija, a više od tri decenije bio je ekskluzivan saradnik jedne od najpoznatijih svetskih foto-agencija Rex Features iz Londona, dok prošle godine nije postala korporativna agencija, kada ga je sa svom njegovom neprocenjivom arhivom u svoje redove pozvala najveća foto agencija na planeti Getty.

- 1984. godine Beograd je bio izlepljen portretima Bouvija rađenim u crno-beloj i crveno-crnoj boji. To su bili posteri koji su reklamirali moju prvu samostalnu izložbu fotografija u Beogradu, na vrhu „Beograđanke, u organizaciji Petra Pece Popovića i časopisa „Rock" - seća se Rašić.

Fotografisao sam ga mnogo puta, kad je imao svoje zube, kad je imao nove, kada je bio gospodin i kada je bio skroz otkačen. Bio sam pored njega kada je novinara magazina Sun u Kopenhagenu, umesto pozdrava, upitao da li želi da mu pokaže vršnjaka.

Video sam ga kao najvećeg gospodina, šaljivdžiju, velikog umetnika na bini, snimao kada je imao nekonvencionalne koncerte sa svojom brutalnom ekipom muzičara. Imamo dosta i zajedničkih fotki koje sam kasnije dobijao od njegovih saradnika. Bio je Frenk Sinatra naše generacije. Imao je više života, bio je kameleon, jedinstvena pojava u muzici. Pre nego što bi izašao na binu uvek bi me pitao „Brajane, da li si spreman?" Nisam ja njega znao, znao je on mene. Ima daleko ozbiljnijih umetnika od mene koji su radili s njim, ja sam se doticao s njim, najviše sam radio koncertnu fotografiju, ali ponos u meni je veliki.

VICE: Iako kažeš da ti je Bouvi jedan od najdražih, omiljena zajednička fotka ti je sa Kitom Ričardsom.

Brajan Rašić: To je zato što najviše na svetu volim The Rolling Stones. Ok, i Bouvija naravno, oni su deo mog odrastanja. Imamo neke paralelne živote. Oni su plemenili svojom muzikom moje odrastanje i postali deo mog života kasnije i deo moje karijere. Bouvi je poslednjih godina živeo u Americi, poslednji put nastupio je 2006. godine u RAH u Londonu kao gost, takođe mog klijenta Dejvida Gilmora iz Pink Floyda. Odradio je dve pesme s njim i to je bilo to, otišao je za Njujork i znam, iako je to bila tajna da je iste godine bio kratko s suprugom Iman u Evropi, da ga je neko navodno prepoznao u Veneciji. Sećam se da, kada sam radio koncert Stonsa u Hajd Parku, da je tražio da bude na bini, al sa strane, da ga niko ne bi primetio, ali na žalost zbog produkcije tako velikog spektakla to je bilo nemoguće, pa se nije pojavio.

Pričalo se da će doći u Beograd?

To nije istina, nije imao razloga da dođe. Bio je u Zagrebu davno, u okviru svoje turneje, ali tek tako da dođe bilo je nemoguće. Kako Bouvi da dođe ovde? On nije leteo avionom. Kada bi dolazio iz Amerike, to bi bilo sa Q 2, prekookeanskim brodom, poneo bi knjige, putovao i čitao i to bi trajalo.

Kad u malobrojnim prilikama i dođe u Evropu, obično bi to bilo u Sauthempton, odakle je mogao da putuje zahvaljujući „Eurostar" tunelu. Imam fotke kad je išao u Pariz posle koncerta u Londonu, baš ispred „Eurostara", pa smo ih koristili za neke promocije, ali on je retko putovao.

Najveći paradoks je to što je njegov poslednji album prvi No. 1 album u njegovoj karijeri u Americi. Tek kad umreš onda imaš broj jedan album. Radio je drugačije od ostalih i napravio je sebi najveću promociju onda kad ništa nije radio, što je vrlo zahvalno i najbolje. A napravio je još jaču promociju kad je umro. Slušao sam taj album, neke singlove dok je još bio živ, i meni je to bilo užas, nisam znao šta da mislim. Ne ubrajam se među ljude koji misle da kada neko umre, to treba veličati iz ne znam kojih razloga. Bouvija sam slušao i voleo dok je bio živ. Kad neko umre pa počnu da se prodaju albumi i na top listama su širom sveta oni koje ja godinama imam na policama, to se zove „fešn", to nije ljubav prema muzici, odjednom postane neki biznis. To su gluposti, ali ljudima to treba, i ne vidim ništa preterano loše, ali mi je glupo i totalni idiotizam da takav čovek treba da umre, da bi mu album bio broj jedan u Americi.

Ne treba kriviti ljude, takvo je današnje vreme. Potrebne su im senzacije da bi došli do prave istine. Bouvi je dugo postojao i dugo radio u čemu su njegovi poštovaoci uživali tokom godina i nije im trebalo da umre pa da to rade. Odjednom svi vole Bouvija, svi su radili intervjue s njim, niko se nije setio da mene, koji sam radio s njim da pozove i nešto pita, možda zato što sam znao istinu, - pomalo je ogorčen Rašić čiji se sajt brianrasic.com nalazi i na veb-prezentaciji Dejvida Bouvija koji je voleo njegove fotke i na neki način mu odao priznanje tim gestom.

Inače, prva fotografija koju je prodao bila je grupe Genesis gde su bili obučeni kao Meksikanci. A među prvima koje je snimio bila je grupa Led Zeppelin, na čijem je koncertu u Briselu bio kao saradnik „Džuboksa". Iako su u novini smatrali da nema šanse da upadne i slika, uspeo je, a zatim su usledili koncerti The Clash, Beach Boys, Santane, Majka Oldfilda, sa kojih je i izveštavao kao novinar.

Od tada do sada, kako za sebe voli da kaže, pre svega zagriženi ljubitelj muzike uspeo je da pomeri granice, da iskusi ono što, kako nam je rekao, nije očekivao ni u najluđim snovima.

Nedavno je zatvorena njegova dvomesečna izložba fotografija sa nastupa TheRolling Stonesau Nacionalnoj biblioteci Perua. Izložba je bila otvorena baš na dan koncerta te rok grupe u Limi, a jedan od pokrovitelja bilo je Ministarstvo kulture ove zemlje. Nekoliko dana posle otvaranja, imao je još jednu „najvišeg nivoa", budući da je bila na 3.400 metara nadmorske visine u gradu Kusko u Andima.

- Imam veliku TheRoling stones fan familiju širom sveta. U Peruu su bili neki koji su stalno na svim koncertima i događajima. Dvoje iz Španije, pa iz Austrije, bio je Norvežanin Bjornful Vik, mislim i najveći fan Stonsa u istoriji. Poslednjih 25 godina bio je na svakom koncertu na planeti zemlji, gde god da smo, on je uvek na istom mestu ispred Kita Ričardsa u prvom redu. Ne pitajte kako, jer to nisu normalni ljudi, ali u pozitivnom smislu.

Da ne zaboravim i Alfred Roša, našeg čoveka iz Kikinde. Sa takvim velikim fanovima se srećem širom sveta.

Stonsi se ne smiruju i još uvek praše po celom svetu?

Tog 14 jula 2007. godine bili su u Beogradu i to je ok. Čuo sam da je beogradski koncert bio zapravo jedan od najboljih na celoj toj turneji. Kad mi to kaže Bjornful Vik onda je to zaista tako. On zna. Radili su turneju, platili su im pare koje su tražili, i što ne bi malo produžili spisak? Ako si na turneji i znaš da možeš u okviru toga sviraš i Beograd, onda bi morao da budeš idiot, a da ne uzmeš još para kad je sve tako usput. Razumem da dolaze neki bendovi po treći četvrti put u Dom omladine, jer vole Beograd i Beograd voli njih. Ali ovo je biznis, Stonsi su mašinerija, oni ne dolaze baš i samo iz ljubavi u ta mesta, ali ljudi dolaze iz ljubavi na te koncerte i onda se desi ljubav. Biznisom se bave drugi ljudi, a Stonsi rade ono što najbolje umeju.

Kada izađu na binu onda ljudi koji su došli zbog njih dobiju ono zbog čega su došli i to je jedino što je važno kada je u pitanju koncert. Ostalo jeste biznis, koji poznajem posle 35-6 godina života tamo, nije to neki „big dil", biznis su pare, a sve se to dešava zaslugama i godinama stiče. U vreme kada su Stonsi bili u Beogradu pravili su velike turneje, a sada su došli na nivo da duplo manje sviraju, a zarađuju više para nego kad su duplo više svirali. To se isto zove umetnost. Valjda to i zasluži čovek ako ima 70 i nešto godina, ne možeš baš da radiš to tako lako, drugo ako možeš da naplatiš što ne bi? Nisam verovao, ali ti koncerti se prodaju sa kartama od hiljadu dolara i rasproda se pre nego kada su bile sto. Ali sve ima svoj kraj, ljudi pomisle šta ako je ovo poslednji put da ih vidimo na sceni.

Kada će se povući sa scene šta misliš?

Ne daj bože da se povuku sa scene. Stvari se dese s godinama. Ko to zna. Danas jesi sutra nisi, a kome je kad suđeno to niko ne može da zna. Sad kada sam gledao koncert 6. marta u Peruu u Limi, nisam nikada video Mika da tako skače, kao da levitira, ni kad je bio mlad, on će imati 73 godine ovog leta, a trči kao dečak. Ima kondicionog trenera zove se Torje, Norvežanin je. Uvek dođe da se pozdravimo, u Rimu mi nedavno reče: „Mislio sam sad na tebe, nismo imali gde da trčimo pre koncerta, pa smo našli kamion sa prikolicom gde se Mik zagrevao, a na kraju je bio kolaž sa dupetima i sisama, tipičan za šofere. Pomislih sad da mi je tu Brajan, da slika Mika sa ovim iza."

Da, on se ozbiljno zagreva pre koncerta da bi mogao da trči, to su ozbiljne žrtve, ne može to čovek od 72 godine da radi bezveze a kako on to radi, to niko ne zna, on je bukvalno „skin and bones". I kako to sve funkcioniše ne znam, ali funkcioniše, niko tu ne zna kada će biti kraj.

Kako tim zvezdama koje imaju sve, od privilegija do bogatstva, nije dosta scene? Zar ne žele da odmaraju na plaži daleko od sveta?

Šta da radiš kad ne radiš ništa, svaki čovek mora nešto da radi? Ja radim nekih 36 godina, pitaju me kad ću da stanem, kažem otkud znam, ali sve od kako izgledam, ponašam se, zavisi od toga šta radim u životu, jer ja nemam vremena da ostarim. Stalno nešto radim, nemam vremena, u frci sam stalno, putujem, slikam, družim se, to je ono što te održava da postojiš. Postoje fotografi i fotografi, a ja još uvek volim to što radim.

Sve se promenilo kada su u pitanju mediji, sadržaja je mnogo. Kako opstaješ i kako uspevaš da napraviš svežu inovativnu fotku u tolikom obilju?

Da si me to pitala i pre 20 godina, ja bih ti rekao da ne znam. Ne mogu da se menjam, uvek radim isto, a kako radim zaista ne znam. Kad slikaš 35 godina neke stvari, postanu deo tebe. Postoji toliki broj sjajnih fotografa mlađih generacija, ima nekih koji su mi drugari, mnogo ih poštujem. Oni rade svaki dan, to se non stop slika, razlika između analognih i digitalnih fotografa je da na tri pesme islikaju skoro 1,000 snimaka što je kao jedan igrani film. Izvadiš nekoliko kadrova i naravno da imaš dobru sliku, a mi smo radili sa dva filma, što je 36 puta dva. Danas je sve drugačije, tehnički je daleko lakše biti fotograf.

Naravno, još uvek svako ko tehnički zna to da uradi, ne mora da ima i osećaj i ideju, ali to se sve više približava savršenstvu, svi sve radimo isto i svi su dobri. Po meni, to ništa ne valja. Nema komunizma ni u parama ni u fotografijama ne postoji to. Ako svi rade isto to je propast, onda fotograf koji je stvarno dobar neće moći da vrednuje svoj rad zbog toga što će 45 fotografa ponuditi jeftinije svoju sliku, jer je isto tako dobra. To je čista anarhija, to se sada dešava, ima sjajnih fotografa, al to ničemu ne vodi više, svi sve znaju, samo se sve razvodnjava, novine propadaju, ukidaju se, ide sve na internet. Niko više neće više da plaća, a gde ćemo da završimo ne znam, al fala Bogu nadam se da neću biti tu to da gledam.

Znači promenilo se sve nagore?

Menja se dok sedimo i pričamo, kako da ne, ovde kasnite tri godine za ostalim svetom, u svemu. Danas svet propada i kad kažem kasnite, to je kompliment. Kasnite sa svim izborima koje stavljaju pred vas, da su to takva ludila da čovek više ne zna šta je dobro, a šta loše.

Da li bi se vratio u Beograd?

Ne volim tu reč, vratiti se. Nemam ja gde da se vratim, niti sam navikao da se vraćam. Više volim da idem napred. To je ideja života. Možda odem u Beograd, ali da se vratim, ne umem. Nikad ne reci nikad. 36 godina živim u Engleskoj, pre toga u Švajcarskoj, daleko više od pola života nisam ovde. Ne bih voleo da pričam apokaliptične priče, al verujem da dolazi do kraja zapadne civilizacije. Mnoga carstva su propala, i sad posle više od tri hiljade godina svog postojanja i propadanja nakon velikih dinastija, Kina je recimo zaslužila da bude ono što je bila.

Tolika sila koja nikad nije išla da osvaja nešto i nekog. Zadovoljni su svojim, ali jesu ogromna zemlja. Tamo je budućnost. U Indiji, Africi… učili smo o istoriji o propadanju najvećih. Ko kaže da to ne može da se desi sad i današnjim najvećim carstvima?

Da li si mogao da zamisliš svoj životni put baš ovakvim?

Ma kakvi. Svako ima svoj put, al sad kad bih ja znao te neke stvari, možda bi bilo drugačije. Nije mi uopšte bila ambicija, čak sam sve više svestan da sam toliko neambiciozan bio, da sam mogao zaista da imam daleko uspešniju karijeru, da sam bio drugačiji. Uvek su mene zvali da radim, meni su dali Bouvija, mene je zvao Gilmor da radim za njega, mene su zvali Stonsi da radim za njih… A i na šta bi to ličilo da sam ja zvao njih, ne može tako. Moraš da dođeš na taj neki nivo da se zbog svih tih razloga desi da te ljudi zovu.

Ali kako baš ti? U čemu si to najbolji drugačiji?

Nezgodno je da ja pričam o tome, al nije samo u pitanju fotografija. Uvek ima više od nekoliko dobrih fotografa, a ko je najbolji, to verovatno ni ne postoji. Neko više voli fotke od ovog ili onog, znam da Stons fanovi širom sveta strašno vole moje fotke. A ja ne znam ni zašto. Oni znaju zašto. Doživljavam to recimo kao da oni vide tu neku moju ljubav ma koliko bizarno to zvučalo. Ja čuvam taj bend i ne samo njih. Nikad ne bih pustio fotku koja zaista ne prezentuje tog nekog tako kako treba da bude, a ne iskrivljenog il šta već. Uvek tako radim i objektivno tehnički ne mogu da budem drugačiji, trudim se da nekad i budem, kad vidim fotke vidim da to nisam ja, ako sam probao nešto da mislim i radim drugačije. Ali to meni ne izgleda kao da je moja fotka. Tako sam ceo život radio.

Za potresnu fotografiju Ejmi Vajnhaus sa koncerta u Beogradu si dobio Gardijanovu nagradu 2011. Beograd je bio prvi koncert na svetskoj turneji posle rehabilitacije, nedugo zatim je umrla.

Koncert je zaista bio debakl, ali Ejmi Vajnhaus je bila moj klijent i ja sam je profesionalno što lepše snimao, a ljudski štitio. Pošto je umrla, svet je video i neke moje uznemirujuće fotografije iz kojih se vidi koliko je bila u nevolji. Videvši ih, neki od mojih kolega zamalo nisu zaplakali.

To je toliko kratak momenat, tehnički nekad bude petstotinka sekunde koju uhvatim, ili to imaš il nemaš, ja ne mogu nikog da naučim tome. Možeš da objasniš kako sve to funkcioniše, danas je digitalno i sve je lakše, al kako napraviti takvu fotku ili jesi ili nisi, nema objašnjenja. Pretpostavljam da dođe vreme kad skapiraš da je bilo dosta. Kod mene se dešavaju druge frustracije, sve manje uživam u tome što radim, pomalo zasićenje, manje para praviš više radiš. Ni ranije nisam uvek fotkao sve što volim, to je bilo nemoguće, uvek sam bio fotobjektivan, imao isti pristup prema svakom. Moja najveća prednost kao fotografa je ta što sam muzički bio jako dobro obrazovan, i naučio sam kako da uživam u muzici.

Moj katalog iz tog nekog vremena 1980-tih godina čine fotke koje niko ne može više da fotka i puno ljudi ni nema i to smatram mojim najznačajnijim radom, ovo danas je ništa osim kad je ekskluzivno i sa velikim ljudima. Klinci idu i rade ko što sam ja nekad radio, a mene sve to sve manje interesuje. Sve što je valjalo je urađeno. Najbolji frižider je urađen 1960-tih godina, danas se sve pravi da bi se pokvarilo.

Iako nisi tabloidni fotoreporter, ima li ličnosti koje manje vole da se fotkaju, iako im je to u opisu posla?

Ima naravno, Džon Bon Džovi ne voli da se fotka, Brajan Adams to radi sam, Dejmon Alborn iz Blur i Gorillaz, ima puno ljudi koji to ne vole, ali ti daju fotku, zato što im je to posao. Ne radim takvu vrstu posla da bi me neko odbio, jer uvek idem na gotovo, na dogovoreno, bilo da je koncert ili snimanje, nemam negativnih doživljaja, zašto bi me odbio, nema šanse, to bi bilo baš… Da imam lošu reputaciju.

A da se meša u posao?

Ako sam fotografisao Pola Makartnija, onda vrtim te fotke, on kaže koja može, koja ne može. To je saradnja i ljudi ti veruju. To je biznis.

Kome je teže, tebi ili paparacima?

Nikom nije više lako, veruj mi, ti paparaci su zaista lešinari koji žive noću. To nisu više paparaci. Ljudi su svojevremeno prestali da voze kamione i postali fotografi paparaci misleći da tu ima više para, i bilo je, napraviš jednu fotku lejdi Dajanu i zaradiš mnogo novca. Danas toga nema. Ljudi su nekada za milione prodavali fotografije. Kada su Fergi, bivšu suprugu vojvode Endrjua uhvatili s oficirom kako mu sisa palac na nozi, tu su bili zarađeni milioni. Taj fotoreporter je bio zakopan nekoliko dana u zemlji s ogromnim objektivom, da bi uradio takvu fotku, kad dobiješ milion bilo čega, možeš da kažeš, hej ja sam ok.

Danas to ne postoji, sva ta igra ne postoji, ima manje para i manje ih maltretiraju za fotkanje, a nekada su to bili ozbiljni poslovi putovali su svetom i zarađivali ogromne pare. Ali nema više takvih priča, ima ali to mora da bude poslednja slika Vitni Hjuston, tako neke gluposti. Novine nemaju novca, u Britaniji su se tabloidi prodavali u sedam-osam miliona primeraka, sada ih zatvaraju. Sve manje ima para bilo gde.

Na koje si fotke naročito ponosan?

Teško je, ali znao sam da kažem da imam dve fenomenalne fotke na kojoj su Bouvi, Mik Džeger, Pit Tauzend, neviđena i ekskluzivna rok muzika Britanije. Na drugoj su Pol Makartni, Noel Galager i Pol Veler, pop muzika, britanska muzika u dve slike. Sad ni to ne volim da kažem, jer su to su samo dve fotografije.

Nema treme sad je sve rutinski?

Ne znam šta je trema, ali nikad nisam radio ništa rutinski u životu, uvek sam imao leptire u stomaku. Nisam uvek siguran u sve što radim, jer to sam ja, moram da razmišljam kako ću šta ću i onda sve to prođe. Ne znam da li je trema prava reč, al ne prilazim nikad ničem sa stavom kako ćemo lako ćemo. Uvek imam poštovanje. Ne može da ti bude svejedno kad vidiš sto hiljada ljudi kako uživaju na koncertu Stonsa, svi poludeli, pa kako da mi bude svejedno? Imaš odgovornost da budeš dobar, jer zato si tu, a ne da napraviš sranje. Tako sam uvek radio, kad bih znao sve to, ja bih to pantentirao da kad odem u penziju bude još fotografa kao što sam ja, ako to valja. To je kako kaže moj kum „ili jesi ili nisi", ali to moraju drugi da kažu i prepoznaju, a ne ti.

Neispunjena želja?

Nemam je.

Da li ti je žao što nekog nisi slikao?

Žao mi je, naravno. Volim fotografe koji su slikali ono što ja nisam mogao 1960-ih godina. Džimi, Džim, Dženis, Elvis, Lenon…. Džez ne toliko iako sam slikao mnogo poznatih džezera, najveća imena svetske muzike. Frenka Sinatru sam dva put fotografisao, on mi je jedan od najdražih umetnika. Sve što sam naučio naučio sam u ovom gradu u Jugoslaviji, Srbiji, tako sam učio muziku i sa tim znanjem i velikom ljubavi otišao u svet i sve grabio.

Voleo sam da slikam i džez i pop i metal i pank, zato imam i Elu Ficdžerald i Makartnija, i The Clash i Lajdona, i The Rolling Stones. Sve novo što ima čini mi se da sam već čuo u nekom obliku, jedina stvar koja se desila različita je ta hip hop muzika, jer da bi bio reper, ništa ti ne treba. Sve je to ok, al ja ne mogu to da konzumiram. S druge strane, vizuelno kad vidiš Rijanu, Bijonse, lepe su devojke, oplemene taj posao koji radiš, nemam ništa protiv njih. Rijana je po broju prodatih albuma prešla Bitlse, to su vremena u kojima živimo, ali ja ne pripadam tim vremenima.

Koliko se odmaklo sa snimanjem dokumentarca o tvom životu?

To je projekat koji traje i ne znam kad će se završiti. Počelo je snimanje, radili smo ovde i u Londonu, radi se stalno, ali nije to lako, postoje neki planovi koji će biti ostvareni, pa finansije, to je projekat koji se radi na svetskom nivou i nije vezan za Srbiju ni Britaniju. Sve što valja ne može da se završi tek tako. To je na neki način spomenik mom radu, osećam se privilegovanim da su ti mladi ljudi prepoznali moj život kao nešto interesantno. Možda još neku knjigu napišem. Ovaj Beograd koliko god je možda ponosan da me ima, kao da ne želi da mi da neki sjaj da i potamnim s njim. Nisam razočaran, to je samo emocija, a od njih se ne živi. Ja pravim pare, a ovde ne pravim pare skoro nikad, skoro uvek sam radio za džabe.

Ovde svi nešto hoće ortački, nisam više navikao na to, ali sam tu ako treba da se pomogne. Ljudi koji poznaju moj rad više ne rade, ovi mladi koji me intervjuišu, pitaju, zar nisam zaboravio srpski. Ukapiraš da ne postojiš, zašto ne znam, verujem da to nije namerno, da me neko ne voli. Ne znam zašto sam prihvaćeniji u zemljama eks Jugoslavije. Imao sam prošle godine izložbe u Makedoniji i ove, „master klas" u Muzeju savremene umetnosti u Zagrebu. Niko me nije zvao da me nešto pita tim povodom. Jedino me Cvele iz „Instruktora" zvao da mu dam neke fotke, jer sa nekom ekipom pravi rokenrol muzej. Cvele je stara garda i zna.

Hvala Brajane!

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu