Zašto sam otišla iz Srbije u Nemačku da lečim ljude

Nije prošao gotovo ni dan za ove tri godine da ne pročitam vest o tome koliko je zdravstvenih radnika otišlo iz Srbije u svet. Evo i najnovije, čiji naslov glasi "Beli mantili u belom svetu".

Moram da priznam da se štrecnem svaki put kada pročitam to "beli mantili", osećam se kao duh bez imena i prezimena, kao da nismo imali život pre toga, kao da nismo pokušali ovde sve što smo mogli. Kada nas tako grupišu, kao da ti na određeni način svaljuju deo krivice, broje nas kao ovce, a isto tako ti oduzimaju pravo glasa kada god pokušaš da kažeš šta nije u redu sa Srbijom, sa sistemom zapošljavanja lekara posle fakulteta, sa politikom i društvom. "Ti si beli mantil, u belom svetu, leči tamo kad nisi hteo za male pare u Srbiji."
Ja sam jedna od od tih, imam ime i prezime, nisam duh u belom mantilu. Ja sam i dalje iz Srbije, i volim tu zemlju koliko god da sam daleko i za početak smatram da imam prava da kažem šta hoću, a evo i zašto.
Nekada sam studirala i radila kao lekarka u Srbiji. Jedna sam od nekoliko hiljada onih koji su otišli iz svoje zemlje u inostranstvo kako bi unovčili školovanje i kako bi od toga mogli da žive, jer za nas, nažalost, nije bilo mesta u ovoj zemlji.

Skoro tri godine radim u jednoj multidisciplinarnoj bolnici u Nemačkoj, kao specijalizant interne medicine, u manjem gradu koji se zove Einbeck, nedaleko od univerzitetskog grada Getingena.

Fakultet sam završila u roku, 2011. godine, a u septembru 2014. sam došla ovde. Najkonkretniji razlog mog dolaska ovde je bio taj što sam dve i po godine volontirala (radila bez primanja) i čekala da dobijem radno mesto, što se naravno nije dogodilo, zapošljavala su se, kao i obično, prvo deca sa vezom, deca nekih profesora i političara. Nisam više mogla niti htela da živim od penzije mojih roditelja, koja je, malo reći, sramotna. Učiteljica i građevinski inženjer nakon decenija svog rada imaju penziju od koje se jedva sastavlja kraj sa krajem. Osetila sam se kao građanka drugog reda u svojoj zemlji i bili mi je krivo i žao što me neko moj ne ceni, a neki tamo stranci su me dočekali raširenih ruku.

Mislim da su mi godine studija bile najbolje godine života. Tad sam bila mlada i jedini posao mi je bio da učim i polažem ispite, a to mi nikada nije padalo teško jer sam učila ono što sam obožavala celog života. Sećam se, tačnije, od moje četvrte godine kada sam gledala transplantacije srca umesto Cartoon Network-a kao sva ostala deca. U toku studija sam srela prijatelje za ceo život, a imala sam čast i privilegiju da mi profesori i mentori budu srpski lekari, za koje veoma nepristrasno mogu da kažem da su magovi u svom poslu, jer ovde srećem lekare raznih nacionalnosti i ne mogu da se mere sa našima, za mene su naši lekari jednostavno bogovi, samo što nemaju mogućnosti i sredstava da svoje znanje do kraja pokažu i pomognu svom narodu.

Sećam se trenutka kada sam shvatila tešku situaciju u kojoj su se nalazili moji roditelji, kao i mnogi drugi. Bila je 1992. ili 1991. godina i stajala sam sa mamom u tadašnjem Centropromu pred polupraznim rafovima i pitala je: "Mama je l smo mi toliko siromašni kad ne možemo da kupimo čajnu kobasicu?". Bože, pakao. Ne pakao jer je meni nedostajala čajna kobasica, baš me briga, danas mi se jede, sutra me već boli uvo, nego pakao zbog svih tih jadnih roditelja koji su morali da dožive da ih dete to pita. Pa zamisli taj horor i užas u njihovim glavama, ne želim nikada da saznam kako je to. Kao mala nisam to shvatala, težinu toga što je izrečeno, a sada, sada mi se grlo steže kada pomislim kako su se svi ti roditelji u tim momentima osećali. Moje detinjstvo je bilo prelepo, moji roditelji nisu dozvoljavali da mi nešto fali, niti materijalno niti bilo kako drugačije. Pružali su mi uvek sve što mogu, a sebi do pre par godina nisu kupovali ništa, nego nosili moju odeću i moju obuću.

A onda, nekoliko godina kasnije doživim u Srbiji to da kad neko čuje da sam lekar, dobijem u lice kako su "lekari korumpirana stoka, žive kao bogovi.". Mislim, ok, jasno mi je. Naravno da postoji korupcija, ali ljudi u Srbiji se izgleda samo vezuju za loše stvari i iskustva i njih uvek potenciraju. Ne sećam se da sam čula nekog ili videla javno da se pohvali naše maestralne lekare kada izvedu skoro pa nemoguće procedure i spase nekoga, nego samo kada se nešto loše desi imena im se provlače po novinama. Mene to kao njihovu koleginicu boli i uvek stajem u odbranu svakog kolege dok se ne dokaže suprotno, tj. dok se ne dokaže da je zaista uradio nešto za šta ga okrivljuju. Meni kao profesionalcu je Hipokratova zakletva patern po kom treba svaki lekar da se ponaša, gde god da se u svetu nalazio, prema tome "moje kolege biće moje braća i sestre; s dužnim poštovanjem i zahvalnošću ću se odnositi prema svojim učiteljima.

Iako sam nakon studija radila bez primanja (KBC Dragiša Mišović), radila sam sa najdivnijim ljudima, profesorima i kolegama koji su mi svoje znanje svakodnevno nesebično prenosili. Da nije njih bilo, ja ne bih bila ovakav lekar kakav sam danas i ne bih ovde svakodnevno doživljavala pohvale na račun srpskih lekara. Ti ljudi u toj bolnici su moji "roditelji" koji su me odgajili kako treba i osposobili za život i rad. Besprekorni doktori, divne kolege i još divniji prijatelji. Ne bih jednog od njih menjala ni za 1000 nemačkih doktora. Ne bih jednu moju medicinsku sestru iz KBC menjala ni za 2000 nemačkih sestara.

Na početku studija su mi svi u Srbiji govorili:"Ovde nema hleba, završavaj to i idi odavde!", a ja sam svaki put besno i entuzijastično odgovarala:"Ne! Ja ću da lečim svoj narod!". Međutim sa godinama se situacija menjala i shvatila sam da je bar u ovom momentu to nemoguće. Krenula sam na časove nemačkog. Silne pare su za to bile potrebne koje su moji roditelji ne znam ni ja gde nalazili. Učila sam oko osam meseci jezik, naučila, položila, podnela prijavu za posao. Dobila potvrdne odgovore i da dođem na razgovor, primljena svuda gde sam bila, ali sam se odlučila za ovu bolnicu u kojoj sam sada.

Ništa mi se nešto preterano ne razlikuje profesionalni život ovde od onog u Srbiji, osim što primam platu. Haha "osim", sitnica. Prednosti lekara ovde su te što imaju dovoljno novca i mogućnosti i sredstava da u punom svetlu pokažu znanje, imaju nenormalno puno bolnica pa svaki student i početnik ima priliku da što pre razvija neke praktične i manuelne veštine, to kod nas nije slučaj. Ovde je lekar veoma cenjen, bio u belom mantilu ili u civilu u redu u banci. Kada nekoga upoznaš i kažeš da si lekar, kao da si im rekao da si konstruisao eksplozivni svemirski modulator, mislim se "ono care u redu je, ja sam smrtnik isto kao i ti, ništa se ne razlikujemo". Ali to je ovde tako.

Ovde imam i prijatelje, među najbližima su mi Nemci, koji su zapravo veoma lojalni prijatelji i spremni uvek da pomognu. Kad imam slobodne dane izađem negde naravno, čisto da razbistrim mozak i zaboravim na medicinu. Nedostaje mi ono višesatno "blejanje" sa prijateljima kada smo slobodni (u Srbiji), to Nemci ne rade. Ali u principu ok je i taj društveni život.

Moji su devedesetih započeli kuću, koju su tek 2015. godine završili, nakon nepunih godinu dana pošto sam ja otišla. A završili su je jer su bili rasterećeni i znali su da sam ja obezbeđena i nisu morali novac više da ulažu u mene (dete "jede" nenormalno puno para). Veliki deo stvari za kuću sam i ja uzela: ušetam u prodavnicu, "uzimam to, to i to", cak-kartica kroz aparat i eto novih stvari koje ne bih kod nas mogla da kupim ni da štedim 10 godina. Pre godinu dana sam uzela i neki bolji stan od prethodnog, a u decembru sam kupilla i auto, opet, stvari koje ne bih ni za 15 godina u Srbiji mogla, osim ako nisam korumpirana, haha. Ovde ne moram pomahnitalo da gledam u svaki cent i računam šta ću da kupim, već kupim ono što želim i da to i ne osetim. Ako mojima treba novca, mogu da im pošaljem koliko god, a da opet, to ni ne osetim.

To koliko ću ovde da ostanem ne mogu da kažem. U svakom slučaju ću ovde završiti specijalizaciju. Kada bi sutra rekli: "Vrati se, svi su dobili radno mesto, plata je onakva kakvu zaslužuješ", ne bih ni razmišljala, jer apsolutno nema ništa lepše nego pomagati svom narodu, ali mora i od nečega da se živi, lekarima medicina nije hobi, lekarima je to zanimanje i treba da budu plaćeni za to, od ljubavi prema zemlji i narodu se ne živi, nažalost.

JOŠ na VICE: