Kako napraviti bend

Kada praviš bend, neophodno je da daš odgovor na dva bitna pitanja:

Zašto?

I sasvim određeno, zašto baš bend?

Ova pitanja nisu šala. Muzika je super stvar. Muzika je zabavna. Muzika je možda najstariji i najprijemčiviji vid umetnosti. Uprkos onome što se priča, svako ume da peva. U našoj kulturi, poziv muzičara se često tretira kao nešto što radiš na putu do bogatstva i slave, ali to je, u najboljem slučaju, samo uzbudljiva potencijalna propratna posledica. Umetnost je vredna stvar, zato što je dobra za dušu, kao i za obnovu društva. A kada je praviš sa drugim ljudima, možeš da uvećaš taj efekat.

Poslednjih godina smo svedoci nečuvenih promena u jednostavnim načinima uzajamne interakcije. Gledali smo kako lokalne, stvarne zajednice u svetu propadaju, dok digitalne cvetaju. Kako postaje sve lakše živeti iza ekrana, i pretpostavljati da svi osim nas žive u mehuru, dobro je setiti se ogromne vrednosti strejt, ali veoma važnih ideja kao što su društvena angažovanost, učestvovanje u onome što se dešava u svetu oko nas, i upuštanje u odnose sa bližnjim vrećama kostiju. Aktivnosti na lokalnoj muzičkoj sceni – „uradi sam" pank, kantri, džemovanje, bend za svadbe koji svira obrade, šta god – stvaraju zajednicu, temelje građanskog društva, a takođe su i dobar način da se ubije vreme pre nego što svi izgorimo u nuklearnom paklu, pored toga što su i prilično zabavne. Čak i kada nisi baš dobar u tome. Neki ljudi će ti reći, „Tu je najvažnija muzika, čoveče", ali, mislim, zašto? I ko je uopšte te ljude postavio za arbitre elegancije onoga „što je zaista važno"? Sviraj. Stekni prijatelje, ili bar neprijatelje, vredne tvog utrošenog vremena.

Hoćeš li uspeti da postaneš zvezda? Možda! Ili ćeš možda morati da redefinišeš koncept „uspeha". Kada sam ja imao 25 godina, zakleo sam se da ću, ako sa 30 još uvek budem bio šanker koji svira u lokalnom bendu, okačiti gitaru o klin i baviti se nečim drugim. To je bilo pre 15 godina, četiri benda, i bezbroj različitih barova. A samo me pogledaj. Srećan sam k'o kuče u liftu. Biti u bendu je Sizifov posao, i razočaranje je u opisu tog posla. Ali biti u bendu je takođe i najbolja stvar na svetu. Navijamo/molimo se za tebe.

Napraviti bend je lako: jednostavno napraviš bend. Kao što Art Brut u svom sažetom vodiču za pravljenje benda, pesmi koja se prigodno zove „Napravio sam bend" kaže: „Pogledajte nas / napravili smo bend… ofarbaj kosu u crno / i ne osvrći se". Dvadeset sedam godina ranije, The Adverts su dali slične smernice u svom velikom hitu „Čuda od jednog akorda", dajući lični primer stihovima „Čuda nije briga… jednostavno nas boli uvo". Pored osnovnih smernica: 1. učini to; i 2. ne sekiraj se, sve ostalo je luk i voda.

Pitao sam brojne muzičare kako se pravi bend, i svaki od njih mi je dao odgovor vezan za ljude – a ne za opremu, ili zakazivanje nastupa, note, akorde ili za sve paklene detalje koji vremenom iskrsnu. Imaju dobar razlog za to: bend je sestrinstvo, i banda, i ljubavna veza koje će se, kao  i većina ljubavnih veza, završiti, ako ne loše, onda sa dovoljno maskare razmazane suzama da se pomrači sunce. U idealnom slučaju, sviraćeš sa istomišljenicima, ali u zavisnosti od toga u kolikom gradu živiš, moraćeš da počneš sa… ljudima koji hoće da sviraju s tobom.

„To je stvarno kao da tražiš partnera za vezu koja će možda uspeti, a možda i neće", kaže Nik Ziner iz Yeah Yeah Yeahs. To je istina, ali je takođe i kao da tražiš partnera u gradu koji ima samo jedan bar, u kome je uvek poslednja tura, a najzgodniji frajer u radijusu od 75 kilometara je amaterski rvač sa istetoviranom bodljikavom žicom na podlaktici.

Ako imaš dovoljno sreće da imaš veliki izvor iz kojeg možeš da crpiš potencijalne kandidate, bilo u svojoj srednjoj školi, bilo na koledžu ili omladinskom klubu, potrudi se da nađeš nekoga s kim deliš ljubav barem prema jednom bendu, bez obzira koliko je taj bend bezveze ili izanđao (ako ste obojica zavoleli KISS preko ploča svojih roditelja, to je dobar početak). Toplo preporučujem da se sretnete uživo – bilo u skejt parku, bilo u baru sa opuštenom politikom služenja alkohola maloletnicima, ili kada obojica furnete sa časa. Nemam ništa protiv komunikacije preko interneta (uopšte ne), ali da bi uštedeo vreme, najbolje je da što pre saznaš možeš li da podneseš da sa tom osobom provedeš više od 15 minuta u istoj prostoriji. Smeše vam se sati i sati vežbanja – a možda i više godina u kombiju sa flašom za pišanje – koje ćete provesti zajedno. Činiće ti se da potraga za pravim ljudima traje večno, ali isplatiće se.

„Prijateljstvo je važnije od sviračkog umeća", kaže mi Erik Pol iz benda Doomsday Student, objašnjavajući da bi svi bendovi trebalo da upamte ovu mantru.  Koliko god da je neki muzičar inovativan, talentovan, pa čak i samo kompetentan, ako je seronja, bend nikda neće profunkcionisati… ako uložiš u nekoga kao osobu, vremenom će se izveštiti na instrumentu, ali ako investiraš u muzičara, kao osoba se nikada neće promeniti nabolje".

Ljudska duša je nepoznanica, ali ne ignoriši znake upozorenja i osećaj u stomaku. Ljudi se retko popravljaju s godinama. Ako ti neko deluje jezivo, ili ga prati glas da baš i ne ume s ljudima, trenutak pre nego što zasvirate u istom bendu je tvoja poslednja šansa da ne budeš zauvek povezan sa njegovim sranjima i sjebanim forama. Srećom, postoji veliki maneverski prostor između toga da se pridružiš grupi psihopata koji će da ti upropaste život i toga da se posvetiš životu povučenog genija.

„Pronalaženje i biranje članova benda je mač sa tri oštrice", kaže Sem Rej, koji svira u bendu Teenage Suicide, ali takođe nastupa i kao Ricky Eat Acid. „Želiš da to budu ljudi sa kojima se dobro slažeš, ali ako napraviš bend s prijateljima, zamrzećete jedni druge. Želiš ljude koji su talentovani, ali nasumično angažovanje talentovanih ljudi je kockanje, i možda ćete se mrzeti od samog početka. A onda ćeš se zakopati s njima na turneji, sve dok jedan od vas neizbežno ne odlepi i isprebija sve ostale, ili založi sve instrumente i pobegne sa vašim Mekbukovima. To je pravi haos, stvarno. Što je valjda i poenta, pretpostavljam. To je haos".

Kristin Kontrol, iz istoimenog projekta i benda Dum Dum Girls, nudi glas komparativne nade i razuma, ističući da je napraviti bend manji rebus nego što možda misliš: „To uvek deluje tako mučno i stresno, ali obično si samo na korak od običnih ljudi. Samo što ti moraš da se popneš tamo gore. Koliko god da sam po prirodi povučena i želim miran život, takva repetitivna/nasumična iskustva me teraju da i dalje budem aktivna u svojoj zajednici".

Poenta je u sledećem: za bend su potrebni drugi ljudi. Pokušaj da nađeš one sa kojima deliš barem par omiljenih bendova i koji nemaju istetovirane kukaste krstove po telu. I još jedna stvar, ako ti se sada ne dopada kako žvaće hranu, zamisli kako će ti biti posle tri nedelje guranja po kombiju i sviranja u Tulsi pred praznom salom. Naravno, ako piše bolje pesme od tebe i poznaje promotere, iskuliraj to, jebi ga.

Sada, kada si našao barem jednu osobu sa kojom možeš da „džemuješ", moraćete da vežbate. Jednom sam bio u bendu sa jednim finim dečkom koji je insistirao da je „vežbanje" nešto što muzičar radi sam, a da je „proba" ono što bend radi zajedno. Takođe je bio i uveren da bend ne bi trebalo da snima ili svira u javnosti dok ne postane dovoljno „dobar", pa je naš bend, sa pevačem (a to sam bio ja) koji se držao gesla Pretvaraj se dok ne naučiš, od starta bio osuđen na propast.

Bez obzira, vežbanje/probe su suštinska stvar, i za pisanje pesama i iz društvenih razloga. Želiš dobre pesme, ali želiš i da budete ujedinjeni protiv sveta, čak iako se taj „svet" u velikoj meri svodi na promotere koji hoće da te zajebu, ili na tvoje „voljene", koji bi voleli da nastaviš školovanje. Što se tiče toga „kako pisati dobre pesme", tu si uglavnom prepušten sami sebi, ali ja ti predlažem da iskoristiš… sve što ti je dostupno, sve čega imaš unaokolo, od Hvatova i akorada na aplikaciji za telefon, do toga da duboko uroniš u opuse Smokija Robinsona i The Slits. Ako te muza izneveri, umesto da odustaneš od svog sna i pre nego što si počeo, Zora Ataš iz Azar Swan predlaže „ KLF metod" (kao što je objašnjeno u KLF-ovom vodiču Priručnik: kako lako doći do prvog mesta na top listama iz 1988.), što je u suštini: pokušaj da napraviš plagijat nečega što voliš. GarageBand na ajfonu će bukvalno svirati akorde umesto tebe, koje posle možeš da sklapaš lako kao lego kockice.

„Steći ćeš osnovne predstave o konstrukciji kada mazneš par svojih omiljenih stvari", kaže Ataš. „Ne brini da li ćeš biti provaljen – nivo tvog umeća neće ti dozvoliti da uspeš da napraviš veran plagijat. Osim ako baš ne skineš stvar u potpunosti, što te odmah preporučuje za bend za tezge. Najverovatnije ćeš napraviti pank verziju koja loše zvuči.  I još nešto, ne dozvoli da te to frustrira. Kako vreme bude prolazilo, osim ako umesto ruku nemaš kuke i potpuni si antisluhista, ako budeš imao dovoljno volje da provodiš vreme razvijajući svoj stil, odakle god da si krenuo, na kraju ćeš biti sjajan". Ali ona ipak dodaje, i ja se u potpunosti slažem, molim te, nemoj da praviš plagijate tekstova. To je obično prekucavanje tekstova, i završićeš kao plagijator.

Vratimo se na probe: biće ti potrebna prostorija za vežbanje. U zavisnosti od toga gde živiš, osim ako ne živiš u mestu gde nema komšija ili komšije/cimeri obožavaju bubnjeve (elektronske ili akustične), verovatno ćeš morati da nađeš odgovarajući prostor. Osim ako nisi ekstremno bogat, to znači da ćeš tu prostoriju verovatno morati da deliš sa još nekim bendom. To je u redu. Tako nastaje muzička zajednica koja pruža i emotivnu i umetniču podršku, mada to znači da moraš da veruješ da ljudi koji tu dolaze nisu oni koji koriste tuđa pojačala bez dozvole, ili kače grozne postere sa magičnim okom, čak ni iz zezanja. Od samog početka se postaraj za to da svi iz benda plaćaju jednak deo, ili barem onoliko koliko mogu. Zađevice oko para su zajebana stvar, a ako ti sve plaćaš, to će da te izjeda iznutra, hteo ti to ili ne. Izbegavaj to koliko god možeš.

Kada smo već kod nemanja opreme: nabavi opremu. Može da bude jeftina, i možda neće biti onakva kakvu si je u početku zamišljao – nešto od najbolje muzike je poteklo iz inovacija koje su nastale iz nužde, zbog tehnoloških ograničenja – ali molim te, štedi koliko god možeš i kupi neku opremu, naročito pre nego što odsviraš prvi koncert. Nemoj da dolaziš na koncert pretpostavljajući da možeš da pozajmiš bas pedalu od bubnjara iz nekog drugog benda. Naročito ne benda koji aktivno svira. Ovo ti možda deluje bazično, ali veruj mi, nije. Pretpostavljati da možeš da koristiš opremu nekog drugog benda nije ni pank, ni „uradi sam". Ako to radiš, nepodnošljiv si i mnogo toga sebi daješ za pravo. Nekim bendovima to ne smeta, a nekima da, a oni kojima smeta za to verovatno imaju dobar razlog. Zbog toga ih pitaj nedelju dana ranije, i ako kažu „ne", poštuj to uz osmeh, i snađi se na neki drugi način, ili nemoj ni da sviraš. Ovo ti možda deluje užasno nefer i trulo kapitalistički, ali ako ne želiš da stekneš reputaciju grebatora, nauči da živiš s tim.

Kada jednom nađeš članove benda koje možeš da tolerišeš, instrumente koje ćete barem moći da držite u svojim znojavim šapama a da vas ne bude sramota, i neke pesme (u zavisnosti od dužine, barem šest, recimo) koje nisu sasvim bezveze (to je subjektivno, ali verujem ti, a i u svakom slučaju, biće bolje), vreme je da zakažeš koncert. Iako niste baš spremni. Zakazivanjem koncerta dobijaš ultimativni kranji rok da se spremiš, a u svakom slučaju, tu smo da rizikujemo.

Postoji par načina da se zakaže debitantski koncert, ponovo u zavisnosti od toga gde živite i kakav bend želite da budete, i kakvoj „sceni" (ako vas ikakva uopšte zanima) želite da pripadate. Neki koncertni prostori imaju sajtove na koje možeš da pošalješ snimljene pesme, i u zavisnosti od prostora, mogu da te angažuju kao predgrupu u 7 uveče u nedelju, ili šta god. To je u redu, i ja sam to svakako radio u životu, i nisam zažalio zbog toga.

Kada smo već kod toga – i ovde se pokazuje koliko je muzička industrija u suštini nepravedna, a i vraćamo se na varijable u traženju članova benda – zaista je od pomoći imati barem jednog člana benda koji je društven, odlazi na koncerte i razgovara s ljudima. Možda će te iznenaditi kada otkriješ, pošto si ostvario toliko kontakata sa ostalim štreberima oko analognih sintova, i bavio se onime čime se član nekog benda inače svakodnevno bavi, da si ti ta osoba. Razgovor u stvarnom životu sa drugim bendovima i promoterima – a pod promoterima podrazumevam svakoga, od čudnih tipova od trideset i nešto u majicama Interpola i obućom neprimerenom za svoje godine, koji organizuju koncerte, preko klinca iz ulice koji ima garažu, pa do svakoga ko ima pristup zajedničkim prostorijama u školi – uvek je bolji nego kada pišeš organizatoru koncerta. Iznenadio bi se koliko mnogo bendova stvarno ne žele da sviraju prvi na zajedničkom koncertu pet bendova, i ako si srazmerno prijatan momak i nisu te izbacili iz tog kluba zbog krađe bakšiša, taj termin za svirku bi mogao da bude tvoj.

Kada odsviraš svoj prvi koncert, ili ti je krenulo ili ne, kakvu god čudnu ambiciju da imaš, bilo da je to potpuno nerealno očekivanje da postanete umereno popularan bend koji svira na Koačeli, ili omiljena raspala lokalna predgrupa, koju obožavaju sve tvoje bivše ljubavi i basisti. Svetski osvajač ili gubitnik, vizionarski ili dovoljno dobar post-pank bend koji redovno ide na turneje – od svih ovih primera, meni je omiljen ovaj poslednji, ali u pitanju je tvoj život i tvoj bend.

Samo napred i žestoko rokaj. Uvek budi fin prema tehničkom osoblju. Naročito, za svoje dobro, prema toncu, ali ne dozvoli da te ćuška unaokolo (iako je verovatno u pravu, i stvarno treba malo da utišaš bas). Daj bakšiš šankeru iako te večeri sviraš i pivo uzimaš na bonove. I k'o boga te molim, budite ljubazni jedni prema drugima. Čak i prema ritam gitaristi koji čudno žvaće i za koga su svi ostali iz benda definitivno ustanovili da nema pojma. Imaj na umu, ti si deo njegovog/njenog sna isto kao i što je on/ona deo tvog.

Ilustracije: Džon Garison. On je umetnik koji živi u Čikagu i član je benda The Howl. Pratite ga na Instagramu .

Zakari Lipez je pisac koji živi u Njujorku i član je benda Publicist UK. Pratite ga na Tviteru .