Mark Lanegan: fantomski radio u Beogradu

Retko kada na neki koncert u Dom omladine dođe onoliko različitih ljudi i to gotovo svih generacija. U prvom redu je bio par sa petogodišnjim dečakom koji je ceo koncert sedeo na zaštitnoj ogradi i pičio igrice na telefonu, a samo nekoliko koraka iza njih stajala je niska baka sa tegla naočarima i frizurom kao sa kontramitinga. Video sam klince proređenih brčića u Bon Jovi majicama, likove od 40 i kusur godina kako furaju Ramones majice i misle "da sve kapiraju i da još uvek znaju šta vole mladi", namontirane cice u štiklama čiji se parfem osećao do Beopolisa, zaposlene ljude koji retko izlaze uveče ako je sutra radni dan, zaljubljenike u muziku koji ne propuštaju nijedan koncert, grandžere u kariranim košuljama koji su se rodili kada se Kurt Kobejn ubio, bračne parove kojima roditelji čuvaju malu decu, fanove Boba Dilana, Nila Janga, Leonarda Koena i Nika Kejva kojima je odlazak na Laneganovu svirku "u opisu radnog mesta", bivše savetnike bivših predsednika države odnosno gradske šminkere kojima je neko rekao "da je Mark Lanegan in", ali i verne ljubitelje njegove muzike koji su prešli par stotina kilometara samo zbog ovog koncerta.

Foto: marklanegan.com

Šta to znači? Dve stvari. Prva, da će ova svirka omogućiti organizatoru da pokrije gubitke od budućih malih koncerata na koje će doći 10 odsto publike od sinoć, jer tada odjednom neće imati ko da im čuva decu, sutra će biti radni dan ili neće sresti nikoga da im kaže koja svirka je te nedelje in. A ovi od četrdeset i kusur u Ramones majicama nastaviće "da sve kapiraju i još uvek će znati šta vole mladi", ali u svom domu.

Druga, i mnogo važnija stvar koju nam govori sinoćnja gužva, jeste da je Lanegan tokom poslednje dve decenije izrastao u velikog muzičara i da je njegovo ime odavno postalo mnogo poznatije od naziva benda iz kog je potekao, sada već zaboravljenih grandž heroja Screaming Trees. To je valjda jasno svima koji su bili na nekom od njegova tri beogradska koncerta u poslednje četiri godine.

Pored Marka i njegovog benda, konstanta na sva tri pomenuta koncerta bio je britanski muzičar Djuk Garvud. Njih dvojica su dugogodišnji prijatelji i saradnici (2013. su snimili zajednički album Black Pudding) i sudeći po muzici koju Djuk pravi, a koja prilično duguje Markovim ranijim pločama, teško da postoji logičniji izbor za predgrupu. Još ako znamo da je on pre samo nekoliko nedelja objavio odličan album Heavy Love, onda je bilo mnogo razloga za velika očekivanja.

Foto: Facebook

Očekivanja ne samo da su se ispunila, nego su se i prepunila. Garvud na električnoj gitari i njegov bubnjar, zvučali su kao četvoročlani bend. A muzika koju su svirali, može se okarakterisati kao mešavina pustinjskog, psihodeličnog roka, hipnotičkog, iščašenog bluza i belog, sporog soula. Ako baš hoćete da crtam, njegova svirka je na pola puta između Toma Vejtsa, Džoša Ti Pirsona, te grupa Grateful Dead i Captain Beefheart. Oni su se tako nonšalantno šetali kroz masnu distorziju i intoksirane balade, da ste imali utisak kako gledate zvezde večeri a ne predgrupu. Na prošlom Laneganovom koncertu u Beogradu, Garvud je zvučao solidno, a kada bismo tim epitetom opisali njegov sinoćni nastup, bila bi to uvreda. Malo je muzičara koji za tako kratko vreme tako mnogo sazru. Nema sumnje da je Djuk neko od kog sa pravom tek možemo očekivati velika dela u godinama ispred nas.

Kao što smo već navikli, Lanegan je ceo koncert bio u mraku, skoro da nije rekao nijednu reč između pesama, a čuli smo gotovo identičnu set listu koju izvodi na celoj ovogodišnjoj turneji. To znači da su dve trećine koncerta činile pesme sa njegova dva poslednja autorska albuma (ovaj put je izostavio obrade sa ploče Imitations, koju je predstavio prilikom prošle posete Srbiji), par pesama sa ploča Bubblegum, Field Songs, odnosno po jedna pesma koje je izvodio sa grupama Soulsavers i The Twilight Singers Grega Dulija.

Svirka Laneganovog benda je čvrsta i precizna kao švajcarski sat. Nema tu mnogo improvizacija i iznenađenja. Iako ga zbog albuma iz prvog dela njegove solo karijere većina ovdašnje publike još uvek trpa u amerikana žanr, ploče Blues Funeral i Phanton Radio imaju mnogo više veze sa muzikom koju su pravili Joy Division nego sa pesmama Taunsa Van Zanta na primer. Mark se menja, raste, svira samo ono šta želi i slabo ga zanima da li više volimo slajd gitaru ili ritam mašinu. Ili bilo šta drugo.

Njegov glas je svakako najveće oružje. Čak i kada snima prosečne albume, glas je ono što njegovoj muzici daje jedinstveni šmek. Laneganov promukli bariton od koga cicama vibriraju kopče na grudnjacima, a tipovima daje nadu da su baš oni zaslužni za to, sve je upečatljiviji kako godine prolaze. Kada na to dodamo moćnu gitaru Džefa Fildera, koji je uz Marka svakako ključni član benda, nema mesta čuđenju zašto su ovi ljudi tri puta rasprodali Dom omladine.

Priznajem da nisam ljubitelj Laneganovog eksperimentisanja sa elektronikom na poslednjem albumu. Ne zato što imam nešto protiv tog žanra (naprotiv), već zbog toga što njemu ne stoji. Bar ne takva zastarela elektronika. Zato sam bio malo skeptičan kako će neke nove pesme zvučati na koncertu. Međutim, da li zbog toga što je na bini sve vreme bio živ bubnjar ili zbog savršene mere sa kojom je klavijaturista svirao sintisajzer, te "elektronske" pesme su na koncertu zvučale mnogo prirodnije nego na albumu. Slušajući ih, po glavi su mi se motali Joy Division i Džon Maus i u jednom trenutku sam poželeo da se nađem na praznom auto-putu u tri ujutru, sa nogom na gasu.

Iako se većina pesama može podvesti pod sirovi gitarski rok, bilo je nekoliko koje su direktno koketirale sa pankom, ali i čistim pop zvukom. Dok pokušavam da se setim ovako iz glave, mislim da su mi lični favoriti bili Hit the City, Grey Goes Black, Ode to Sad Disco i Sleep with Me.

Kada zamislite koncert iskusnog američkog muzičara, iza koga je karijera duga tri decenije, koji svirku odrađuje potpuno profesionalno, prateći bend koji se međusobno odlično poznaje i koji je još bolje usviran, dobijete sat i po poštene rok svirke, upravo one kojoj smo prisustvovali u utorak uveče u Domu omladine.

Uopšte ne sumnjam da takvo mišljenje deli većina sinoćnje publike, a još manje sumnjam da će Dom omladine biti krcat kada Mark Lanegan opet dođe za par godina.