Kako je moja porodica saznala istinu o nerešenom ubistvu moje tetke
kriminál

Kako je moja porodica saznala istinu o nerešenom ubistvu moje tetke

Bila sam tinejdžerka kada je ona ubijena. Godine tokom kojih je ovaj užasan zločin ostajao nerešen ostavile su traga na svima nama.
26.6.17

U ranjim jutarnjim časovima 4. avgusta 2009, jedan beskućnik je tražeći mesto na kome će da prespava naišao na 18. žrtvu ubistva u Montrealu te godine. Pjer Penšo je posle četiri dana pijančenja poželeo da se skloni sa kiše koja je počela da pada. Našao je malu šupu iza napuštenog salona automobila, malo dalje od centra Montreala, i pomislio kako ima sreće – vrata nisu bila zaključana. Tek kada je ušao u objekat, sklanjajući se sa pljuska, osetio je smrad – smrad mesa u raspadu i miris paljevine. Poticao je od Pine Rici, žene toliko sićušne, da je Penšo, kada je ugledao njena mala stopala koja su virila iz umotanog tepiha, pomislio da je u pitanju mrtvo dete. Kada je pozvao policiju, Penšo je pokrenuo lanac događaja koji će zauvek promeniti mnoge živote – uključujući i moj. Znate, Pina je bila moja tetka, i ja sam provela godine čekajući pravdu.

Pina Rici | Vlasništvo autorke

Leta 2009. sam imala 18 godina, očekujući da te jeseni odem na Univerzitet Lorije da studiram arheologiju. Dana koji je počeo kao i svaki tog idiličnog leta, spremala sam se za smenu u lokalnom kol centru, nakon što sam preko Skajpa popričala sa svojom sestrom u Kambodži. Moji otac i majka su sa mojim mlađim bratom bili na Jamajki na odmoru, što znači da sam bila jedini član naše uže porodice koji se nalazio u zemlji. Telefon je zazvonio, i pošto sam videla da me zove ujak, veselo sam se javila, „Zdravo, ujka Toni", a onda sam zaćutala kada sam preko veze začula te tri reči – „ubili su je".

Bez ikakvog konteksta, smesta sam počela da postavljam pitanja i pokušala da kroz njegovo histerisanje dobijem odgovore. Zahtevao je da razgovara sa mojom majkom i mojim ocem, a kada sam mu objasnila da su na odmoru, situacija je samo eskalirala. Počeo je da virišti u telefon da je bio u policiji i da je „ona", ili moja tetka Pina, ubijena. Nikada nisam čula da odrastao čovek tako zapomaže – kao ranjena životinja, toliko primalno i iz utrobe, da još uvek mogu to da čujem u glavi, ako se dovoljno koncentrišem. Kada mi je rekao da pozovem roditelje i kažem im, spustio je slušalicu dok sam ja plakala, i nastala je toliko mukla tišina, da sam pomislila da ću se ugušiti od nje. Prva osoba sa kojom sam razgovarala je bila moja sestra – probudila sam je u Kambodži u 2 ujutru da joj ispričam šta se dogodilo. Osećala sam se kao otelotvorenje zla, zbog toga što sam takvim vestima uzburkala njen svet, ali najgori telefonski poziv je tek trebalo da usledi. Očajnički sam se nadala da će kada dobiju poruku na recepciji moj otac biti taj koji će me pozvati i obratiti mi se svojim umirujućim baritonom. Umesto toga, moja majka je bila ta koja me je manično okrenula, misleći da sam ja u opasnosti.

Nikada nisam mogla i nikada neću moći adekvatno nekome da opišem šta sam osećala dok sam govorila svojoj majci da joj je sestra ubijena. Moj otac ima sačuvanu govornu poruku koju sam mu ostavila kao tinejdžerka, moleći ih da mi uzvrate poziv, i glas mi je neprepoznatljiv.

Odlaska u Montreal se sećam kao kroz maglu, jedva se sećam presedanja iz voza u voz, vožnje taksijima i konačnog dolaska u kuću moje bake. Moj ujak je pio, razbio je dedin zidni sat, kada je u napadu frustriranog besa bacio pivsku flašu na njega. Jedva da me je pogledao, i često bi izleteo iz kuće, i ne bi ga bilo satima. Moja baka, već krhka, delovala je neviđeno izgubljeno i tužno, dok su nas njene komšije i prijatelji (od kojih ju je većina poznavala još otkako je emigrirala u Kanadu iz Italije posle Drugog svetskog rata) iz dobrih namera zatrpavali smrznutim musakama.

Reklame

Bilo je nestvarno rukovati se sa dvojicom inspektora kojima je dodeljen naš slučaj – kao slučajno upoznavanje sa nekom filmskom ili sportskom zvezdom. Plašila sam se da ne napravim nekakvu grešku u etikeciji – koliko dugo treba da se rukuješ s njima? Da li treba da se nasmešiš? Sa saosećanjem su mi stavili ruke na ramena. Pitanja su mi postavljali blago, gledajući me u oči i praveći zabeleške.
Detektivi su nam ispričali ono što su u tom trenutku znali, pažljivo odavajući delove informacija, dok su u isti mah od nas tražili da određene detalje (kao što je bio seksualni aspekt zločina) zadržimo za sebe. Okvirni vremenski tok događaja je bilo jedino što sam znala o njenim poslednjim trenucima, kao i saznanje da je fizička svirepost koju je pretrpela uznemirila policajce.

Mog oca su zamolili da ode i pogleda njene posmrtne ostatke, i iako je prepoznao tetovažu jaguara na njenom kuku, ipak je bila potrebna analiza DNK da bi njen identitet bio potvrđen. Takva je bila priroda njenih povreda. Posle dve nedelje agonije, sahranili smo je – ali bez tela. Medicinskim stručnjacima je i dalje bilo potrebno zbog obrade i potrage za dokazima. Na kraju su pepeo moje tetke njeni prijatelji i članovi naše porodice rasuli po celom svetu – u pokušaju da se dočara njen radoznali duh.
Medijima nije trebalo dugo da nas pronađu. Moj ujak je skoro 30 godina radio u montaži na kanadskoj nacionalnoj televiziji, a pošto je moja tetka bila stilstkinja i frizerka, bila je dobro poznata u Holivudu i međunarodnoj modnoj zajednici. Moji roditelji su dali samo jedan intervju – La Žurnalu d Montreal, apelujući na javnost da iznese bilo kakve informacije o noći kada je moja tetka bila ubijena. Javnost je ćutala.

Reklame

U određenom trenutku, kada se više ne istražuju nikakvi novi dokazi, otvoren slučaj postaje užasni „hladni slučaj". Ta pomisao je bila razarajuća po moju porodicu, čija trauma je samo uvećana neprekidnim pitanjem „šta ako", u slučaju koji nikada nije zaključen. Moja majka je govorila o tome kako se plaši da istraga neće odvesti nikuda, i da će Pinino ubistvo ostati nerešeno. Inspektori su nam rekli da za njih slučaj nikada neće biti zaključen – i da „ovaj shvataju lično". U regularnim mejlovima mojoj majci, inspektori su joj govorili kako dosije o slučaju moje tetke ima trajno mesto u uglu njihovog stola, što je mala pobeda, najmanja moguća utešna nagrada.

2013. godine, drugi telefonski poziv iz Montreala nam je ponovo okrenuo svet naglavačke. Inspektori su uhapsili nekoga. Žan Filip Tremble je bio vojnik u Kanadskim oružanim snagama, u obližnjoj bazi Sen Žan Rišelje, u vreme kada je moja tetka ubijena, ali onda se demobilisao i vratio na sever, u grad Almu. Lokalna policija ga je 2013. godine uhapsila zbog nevezanog zločina, zbog pretnji smrću jednoj ženi, i kada je ispitan u lokalnoj policiji – njegovi otisci prstiju su digli uzbunu među inspektorima u Montrealu. Mnogi otisci uzeti 2009. iz one šupe su se poklapali sa Trembleovim, kao i DNK pronađen na dokazima i pljuvački pronađenoj na telu moje tetke. Njegova slika posle hapšenja mi je danima stajala na desktopu. Inspektori su nas pitali da li smo ga ikada ranije videli, da li ga prepoznajemo, da li je bio prijatelj moje tetke – a odgovor na sva ta pitanja je bio ne. Bezlična avet koja mi je opsedala noćne more je sada dobila lik malog bivšeg vojnika, užasno jadnog zlikovca.

Proces prolaska kroz istragu o ubistvu je sličan Danteovom silasku u pakao, ali u ovoj verziji, impozantni stubovi Sataninog carstva su bili papirologija, telefonski pozivi, dosijei i sudske procedure.

Nakon pretparničnog postupka 2014, iscrpljujuće razmene između Krune i odbrane, pred sudijom, donešena je odluka da će se Trembleu suditi pred porotom, za ubistvo s predumišljajem.
Suđenje je počelo ovog proleća, sa 12 porotnika izvučenih iz anonimnosti i smeštenih u dva uredna reda, gde su satima sedeli, u sudnici bez prozora. Članovi moje porodice su se trudili da shvate značenje svakog izraza lica, trzaja, ili popravljanja naočara.
Nakon uvodnih reči i predstavljanja dokaza od strane Krune, sledeće je bilo svedočenje stručnih svedoka: istražitelja mesta zločina, fotografa, patologa – koji su se brzo smenjivali jedan za drugim. Njihove reči su uvek pratile jezive fotografije, skice i bezbrojne kesice sa natpisom „dokaz". Život moje tetke se sveo na kutije DNK, krvavu odeću, žvaku – bez žene koja je bila u epicentru ovog slučaja.

Kruna je u celosti poroti pustila snimak Trembleovog priznanja, skoro devet sati su gledali kako se žali da je čitavog života bio žrtva, od kada su ga kao dete usvojili, pa kroz osnovnu školu i nadalje. Isprva se pravio blesav kada ga je inspektor pitao za moju tetku, rekavši, „Pina Rici? To ime mi ništa ne znači" (sic). Porota je gledala kako se njegova inicijalna priča o tome kako nikada nije bio u Montrealu raspada, i što je više laži govorio trudeći se da popuni rupe u svojoj priči, tužilac mu je sve više stezao omču oko vrata. Tremble je na kraju priznao da je ubio Pinu, ali je prebacio krivicu na nju i rekao da ga je izazvala – otišao je toliko daleko da je čak počeo da tvrdi da je u pitanju bila samoodbrana.
Na snimcima sigurnosnih kamera se vide Tremble i Pina kako napuštaju šupu i hodaju do kraja parkinga, očigledno napuštajući lice mesta. Na snimku se vidi kako Tremble dotrčava nazad do nje i vuče je nazad u mali objekat i zatvara vrata. Bilo je užasno bolno to gledati, znajući da je pokušala da ode, i da ju je on jednostavno pustio, moja porodica ne bi morala da prolazi kroz sve ovo.

Patolog, dr Karolin Tange, je sela stolicu za svedoke i počela da objašnjava rane koje je moja tetka zadobila u trenutku smrti. Povrede od udaraca tupim predmetom (najverovatnije kamenom ili ciglom) po glavi su značile da joj je lice unakaženo do tačke neprepoznavanja, čak su joj i jagodične kosti bile polomljene. Dr Tange je nastavila da objašnjava proces prikupljanja dokaza, uzimanja uzoraka kože, tkiva ispod noktiju i prečešljavanje kose moje tetke, da bi se pronašli tragovi DNK i drugih čestica koje su se zadržale.

Osetila sam da mi sav vazduh izlazi iz pluća kada je postalo jasno da je, zbog rana na šakama i rukama usled odbrane, moja tetka bila živa i svesna kada ju je Tremble isprva napao. Poslednjih nekoliko trenutaka njenog života su bili histerični, svirepi i krvavi.

Reklame

Proces prolaska kroz istragu o ubistvu je sličan Danteovom silasku u pakao, ali u ovoj verziji, impozantni stubovi Sataninog carstva su bili papirologija, telefonski pozivi, dosijei i sudske procedure. Ne smeš da stavljaš ruke na naslon stolica u sudnici, ne smeš da žvaćeš žvaku, ne smeš da uneseš vodu, ne smeš da praviš grimase i da pričaš. Gomila pravila u višem sudu je namenjena tome da se ukaže poštovanje toj instituciji – ali pripadnici javnosti i članovi moje porodice su se gušili.

Nakon završnih reči, sudija je objasnio porotnicima šta tačno svaka optužba znači na kanadskom sudu, i da svoju odluku baziraju isključivo na dokazima koji su izneti. U petak, 16. juna 2017, porota je proglasila Žan Filipa Tremblea krivim za ubistvo s predumišljajem – za šta automatski sledi kazna od 25 godina zatvora. Kada mu se uračuna vreme provedeno u pritvoru, Tremble će imati pravo da traži pomilovanje za 21 godinu.

Ove novosti su me oborile s nogu, i bilo mi je potrebno neko vreme da ih moj sistem stvari. Proces traženja pravde je toliko dugo trajao, da sam se kada je porota donela presudu da je kriv više od svega osetila prazno. U ovoj priči je bilo toliko mnogo koraka, da je na njenom kraju osećaj uskraćenosti postao jači nego ikada. I dalje nemam tetku koju mogu da okrenem kada sam uznemirena, nije bila tu kada sam maturirala, kao ni kada sam magistrirala. Svi ovi trenuci bi trebalo da budu krunska životna dostignuća, lepa sećanja koja treba čuvati, ali za mene je nad svima njima nadvijena senka – nešto će uvek nedostajati.

To je prava cena Trembleovog zločina, ne samo krv koju je prolio – već to što je mene i moju porodicu lišio sećanja i trenutaka. Pisanje o njoj, i pisanje o ovom procesu je jedna sitna mera da zadržim sećanje na nju, da progovorim o tome šta je to iskustvo učinilo mojoj porodici, o danku koji je uzelo. „Nikada ne misliš da će se to dogoditi tebi" – jedna je od najizlizanijih fraza u engleskom jeziku, ali u ovom slučaju se ispostavilo da je istinita.

Pogledajte i film Dug u krvi