Jedan je Manu Đinobili

Manu Đinobili bio je jedan od najunikatnijih igrača svoje generacije. Pakleni "levak" je sve ostavljao bez daha svojom kombinacijom takmičarskog duha i bezgranične ambicije - ljudi su ga se istovremeno plašili, i poštovali ga i voleli. Manu je, prosto, redefinisao slobodni duh NBA košarke, i košarke kao takve.

U ponedeljak ujutru, ovaj četrdesetjednogodišnjak objavio je konačno da se povlači. Bezličan NBA dan odmah se pretvorio u paradu nostalgije prošaranu emotivnim ispisima ljudi po društvenim mrežama, svesnih da će od danas Manuovu magiju moći da gledaju isključivo na Jutjub klipovima. Đinobili je do samog kraja bio veran svom stilu igre - bio je nesebičan do koske, ali i jednako ubojit kada je završavao napade. Opet, on se bez greške uklopio u timsku filozofiju Grega Popoviča, i nije grešno reći da su Sparsi uvek bili bolja ekipa sa njime na terenu.

Manu je bio dobrano ispred svog vremena. Retko je napadao sa poludistance - umesto toga, kidisao je ulazima pod obruč i cepao odbrane kao stare novine, a kada bi ga ostavili samog na liniji za tri poena redovno je kažnjavao tu nesmotrenost. Izvrnuo je naglavce stereotip o "mekim strancima" i postao zahvalan defanzivac. Njegovi špicasti laktovi su mu pomagali i u napadu, i u odbrani, i bio je igrač koji nije zazirao od kontakta. I na kraju, tu je njegov čuveni "Jurostep", "produženi korak", koji on zasigurno nije patentirao, ali ga je promovisao u nešto svakodnevno u današnjoj NBA.

Đinobili je bio ludo hrabar na parketu. "Pop" se vrlo verovatno često pitao je li on fakat lud ili samo neustrašiv, ali ga je ipak pustio da radi svoj posao i to mu se višestruko isplatilo. Manu je igrao poput ranjene ajkule - opasan, divalj i spreman da izgoni svoj plen do kraja. Neki put bi bio najbolji, kao npr. tokom finala 2005. A nekada bi i preterivao, izgoreo od želje da napravi razliku.

Kako je vreme odmicalo, Manu je postao svojevrstan doajen NBA košarke, veteran kojeg su svi okolo gotivili i poštovali. Ali to ne znači da i dalje nije umeo da ubaci u šestu kad treba. U minuloj sezoni on je pogodio više od pola svojih šuteva za dva, nataloživši više minuta nego u dve pređašnje.

I na kraju, tu je i ono što mnogi nekako previde kada listaju kroz stavke njegove karijere, a to je da je on u NBA došao kao dvadesetpetogodišnjak koji je već, kao igrač bolonjskog Virtusa, pokorio Evropu. U nekom alternativnom univerzumu, Manu odmah dolazi u Ameriku kao tinejdžer i mi dobijamo još barem sedam, osam NBA sezona od njega. Sunce ti!

Sparsi su ga draftovali još 1999, a onda ga par godina kasnije doveli kao potpuno formiranog igrača, MVP-ja Evrolige, i on im je momentalno pomogao da dođu do svoje druge titule. Kada su ga pitali kako je reagovao kada je čuo da ga je San Antonio draftovao sa 57. mesta, njegova reakcija bila je klasično skromna. "Neko me je digao u sred u noći da mi javi vesti. Ja sam ga samo pitao, jesi li siguran, pa oni su aktuelni šampioni".

Tokom ovih poslednjih nekoliko sezona, ja sam ostajao prijatno iznenađen visokim nivoom košarke koji je on uporno održavao. Da, bio je mator, ali je zujao pored duplo mlađih klinaca kao od šale. Ušao je u ligu kao talentovani čudak, i takav je bio i do samog kraja.

Čega ću se najradije sećati? Setiću se jedne zimske večeri prošle sezone, kada sam bezidejno šaltao kanale pokušavajući da nađem dobru utakmicu koja bi me zabavila. Nabsao sam na Sparse, skenirao petorke, i mašio se za daljinski - a onda sam naglo stao. Stao sam jer sam video Manua kako kleči pored zapisničkog stola i sprema se da uđe.

Ništa nije večno, i svemu dođe kraj. Ali u tih par sekundi, uverio sam sebe da je Manu Đinobili možda ipak izuzetak od tog pravila.

Možda je baš on večan.