Rasprava o spomeniku Miloševiću je u stvari spomenik Miloševiću

Sama činjenica da o ovome govorimo svakog 12. marta je neverovatna pobeda za "njegovu stranu". Jer uopšte postoji "njegova strana".
17.3.18

Prošao je još jedan 12. mart i ono što je jasno je da se nikada nećemo otarasiti Miloševića.

I ne, ne radi se o slovnoj grešci ili pogrešno zapamćenom datumu. Postoji mnogo strašnih stvari vezanih za 11. mart 2006, ali jedna od najgorih je nasumični splet okolnosti koji je zauvek vezao Miloševićevu i Đinđićevu smrt. Istorija je surova, ogromna, strašna i najgore od svega nasumična. Stvaranje istorije je u stvari sortiranje događaja u jedan koherentan narativ koji objašnjava prošlost, ilustruje je i pruža lekciju za budućnost. Ali problem sa ovom konkretnom istorijom je ta nasumičnost koja je dovela do toga da su smrti Miloševića i Đinića dan za danom. I to je i više nego dovoljno za stvaranje narativa o jednakosti te dve smrti.

Postoji fotografija sa sahrane Miloševića koja jako dobro ilustruje ovo. U Požarevcu, ljudi stavljaju ruže na asfalt kojim će proći telo neosuđenog ratnog zločinca i diktatora. Cela ta sahrana, način na koji je sprovedena, režirana, snimana, napravljanja, sve je izgledlao kao odgovor na Đinđićevu sahranu tri godine ranije. Uspostavljanje paralele i jednakosti između te dve stvari. Ljudi su ostavljali ruže na ulicu kojom će proći ubijeno telo prvog premijera slobodne Srbije, pa su neki ljudi ostavljali ruže i na ulicu kojom će proći telo čoveka čiji su politički naslednici („likvidirao sam ga zbog Haga“- Zvezdan Jovanović) ubili tog premijera. Samo što se taj drugi deo rečenice gubi. Nego eto- mrtav je Đinđić, mrtav je Sloba, te dve stvari se potiru i svaka počast koja se ukaže prvom, treba da se ukaže i drugom. Politički sporazum između DS i SPS 2008. je samo dalje gradio na tom narativu. „Mi imamo našeg mučenica, vi imate vašeg, hajde sad lepo da vladamo zajedno“.

U ovim stvarima se nalazi geneza ove nove inicijative za podizanje spomenika Miloševiću u Beogradu, na Studentskom trgu, na istom mestu gde će biti izgrađen spomenik Zoranu Đinđiću. I nije poenta u tome što oni stvarno misle da će taj spomenik biti odobren za izgradnju. Poenta je u tome što mogu to da urade. Što je društveno prihvatljivo 2018. izaći u javnost i reći da misliš da treba Miloševiću podignuti spomenik. Što političari sa vlasti na jedan ili drugi način izbegavaju da daju odgovor na to pitanje ili podržavaju ideju. Što je uopšte prihvaćeno da može da se vodi debata „da li treba ili ne podići spomenik.“ Sve ove stvari, same po sebi, jesu male pobede za „Miloševićevu stranu“.

Ovo se najbolje vidi u svim pričama na društvenim mrežama o devedesetim koje su ljudi delili poslednjih dana da bi ilustrovali „da je Srbija spomenik Miloševiću“. Da, sve te priče su bitne i strašne i užasne i pokazuju zašto taj spomenik ne treba podići, ali opet, sama činjenica da one moraju da se pišu i šalju i šeruju kao argumenti zašto ne treba dići spomenik Slobi a ne zašto je „strašno bilo preživeti devedesete“ govore mnogo toga o ovom društvu. O strahu ljudi koji su jedva preživeli tu dekadu da će onaj koga smatraju najodgovornijim za to biti slavljen.

I ne, poenta nije to da li će biti podignut. Ako bude podignut, u roku od 12 sati građani će da ga sruše, ali ova rečenica, kao i mnoge druge koje su rekle istu stvar će biti upotrebljena kao izgovor ako se ikada desi da „Strela“ bude oštećena ili vandalizovana. Sigurno će neko, sasvim ozbiljno, sesti za tastaturu i napisati „Vi biste rušili Slobin spomenik, a ljutite se kada neko uradi isto Zoranovom. Ja sam protiv rušenja oba, a vi ste licemeri.“ Svako ko čita ovo zna ko bi iz njihove okoline napisao ovakvu stvar. Jer će ta stvar biti legitimna. Jer već jeste. Jer se kroz datume i sahranu i manipulisanje istorije i, najviše od svega, rezultate izbora, legitimisalo „Sloba je ______, ALI…“

Tako da je bitno da sačuvamo sve što smo napisali i uradili ove nedelje, pošto ćemo istu ovu debatu, potpuno istu, imati i narednog 12. marta. I onog posle toga. I posle toga. Na jedan ili drugi način, atentat na Đinđića će se kroz „ALI“ uvek koristiti za pokušaje relativizacije Miloševića. Uvek će biti „ali“ jer to zlo mora nekako da se opravda, a da bi se to uradilo, pošto nema stvarnih argumenta, ono mora da se veže za nešto, a godišnjice su odlično sredstvo pošto su događaji sve dalje u istoriji, sve je manje činjenica poznato i onda ostaju samo simboli. A to da je Milošević umro na dan u kalendaru koji prethodi 12. martu je najbolji mogući simbol.

Ovo ne znači da je on umro na neki drugi dan ne bi bilo istih pokušaja – to ćemo videti sledeće nedelje kada bude 24. mart, videćemo to i na Vidovdan, a već tradicionalno viđamo to svakog 5. oktobra. Odatle se onda pređe na raspravu „ko je kriv“ što su se stvari tako razvile i svako ima svoju teoriju, pošto je sve postalo legitimno. Iz prostog razloga što se 12. mart desio jer je deo države u sprezi za organizovanim kriminalom odlučio da ubije premijera. A ubrzo nakon toga, SPS se vratio na vlast na kojoj je do dana današnjeg i izgleda da će biti tu u doglednoj budućnosti.

To što uopšte postoji bila kakva rasprava na ovu temu je u stvari neverovatna pobeda za „Miloševićevu stranu“. Svaka ispovest, svaki argument, svaki tekst na temu zašto ne treba podići spomenik Miloševiću u stvari ide u prilog ideji da postoji nešto u vezi sa njim što treba slaviti. Ovo ne znači da treba ćutati o tome, već samo pokazuje kakvo je stanje stvari. I da, svuda oko nas su Miloševićevi spomenici užasa koje smo jedva preživeli kao društvo. Ima ih toliko da bi trebalo da je samo-očigledno zašto je njegovo mesto u muzejskom krilu „najgori period u istoriji postojanja Srbije“, ali očigledno je da to, iz razno raznih razloga nije dosta i nije dovoljno. Zbog toga ćemo i naredne godine morati da iznova ponavljamo da ne može da postoji jednakost između zlikovca i žrtve i da nije sve isto i da nema „dva bola“. To je jako loše ali to je jedino što može i mora da se radi.