Anksioznost i nervoza nisu ista stvar

Naše društvo ima problem sa anksioznošću, jer je reč „anksioznost“ koristi da opiše tako širok raspon osećanja i situacija da niko više nije siguran šta to tačno treba da znači. Nas dve autorke smo anksiozne iako nemamo pojma šta to predstavlja!

Ako ćemo realno, sve je to relativno i sve je bedno, ali određena gradacija svakako postoji. Sa jedne strane imamo blagu nervozu koja se javlja kad te zatrpaju mejlovi, a sa druge imamo dijagnozu „paničnog stanja koje se lako može okarakterisati kao srčani udar.“ A tu je i gradacija između one lagane depresije koja te uhvati posle svakog ozbiljnog razgovora sa devojkom, i teške depresije koja te preplavi i fizički onesposobi.

Svakom se desi da pogrešno proceni svoje stanje u tom širokom rasponu emocija – mi ih doživljavamo, nama su najteže moguće. Ali baš kao Kardašijanke koje kažu da imaju „napad anksioznosti“ kad god ih nešto iznervira, mediji su skloni mešanju blagih i podnošljivih stanja sa hroničnim i smrtonosnim. Nedavno nam je Metro ponudio savršen primer: tekst o tome kako je šest osoba sa psihičkim problemima našlo pravog partnera.

Iako su počeli dobronamerno, sa željom da nas ohrabre i podsete da čak ni anksiozni depresivci nisu osuđeni na samoću, tekst se negde usput pretvorio u poražavajuću priču koja tvrdi da bi trebalo da smo zahvalne ako nas partner nekim čudom još nije ostavio. Teško je reći kakav problem koja sagovornica ima, pošto se zadržavaju na konstatacijama da njihovi partneri, eto, ipak nisu kompletni govnari prema njima bolesnima. Bolji naslov članka bio bi „Šest opisa apsolutnog minimuma ljudske pristojnosti neophodnog da bi se bilo u vezi sa nekim.

U svakom scenariju navodi se šta kojoj ženi izaziva napade panike ili depresije – kao i obično, mediji smatraju da je „ono kad ne mogu da izaberem pravu sliku za Tinder“ vrhunski izvor stresa. Sa druge strane, najšira javnost teško da bi se prepoznala u situaciji „ono kad sam preduboko depresivna da bih se umila, pa dečko mora da mi briše znoj vlažnim maramicama.“

Daleko od toga da je Metro jedini izvor te ideje da običnu pristojnost tretiramo kao da je nešto posebno – internalizacija sramote i straha da nas niko neće nikad voleti previše je česta među mladim hroničnim duševnim bolesnicima. Ipak, svi smo mi vredni ljubavi. Ovde ćemo vam opisati nekoliko situacija i mogućih reakcija za njih, u zavisnosti od toga na kom ste delu one gradacije sa početka.

Metro Verzija:

Kris, „Onaj Pravi“, je bio iz tebe kad je bilo najteže, pružao ti utešni zagrljaj i stoički zbunjenu tišinu. Šta bi ti bez njega, realno! Evo sat, skuvao ti je tvoj omiljeni jorkširski čaj kad te je dohvatila anksioznost. Pijete ga zajedno, on pita da li ti je malo bolje, ti kažeš da jeste jer ne bi da ga uvrediš.

Usrana Realna Verzija Jer Metro Realno Nema Pojma:

Kutija od 40 kesica čaja, 1.65 funti. Terapija za parove, 55 funti po viđanju. Znaš da ne bi trebalo, ali ipak se ironično našališ – kako da ne, od čaja da ti bude bolje! Kris se izbedači. Pokvarila si Krisa. Izvinjavaš se, kažeš da si umorna, krenete dalje. Do sutra će se sve zaboraviti, ako ne budeš previše depresivna za seks.

Još Usranija Realnost O Kojoj Se Ne Priča Jer Nije Zabavna:

Kris: „Kad hoćeš da se nađemo? Rezervisao sam za osam :)“
Ti: „Ne mogu večeras, izvini, ne osećam se dobro x“
Kris: „Šteta :( Nema problema, hoćeš da svratim?“
Ti: „Nemoj.“

Metro Verzija:

Rekla sam dečku da me povremeno muči duševna bolest poznata kao „depresija“. On se potrudio i izguglao reč „depresija“ da bi se informisao. Još uvek smo zajedno, dve godine kasnije. Divan čovek, ljubavnik i najbolji prijatelj.

Usrana Realnost:

Razume on, možda i saoseća, gurate dalje svesni da se oko svake vezu mora potruditi. U startu on pokušava da ti pokaže podršku kroz pop psihologiju, ali popušta polako dok otkriva da su tvoji simptomi u stvari teško podnošljive karakterne crte. Jednom se probudiš u pola noći, okreneš se i vidiš ga kako ćutke puši zagledan u plafon, kao da u sebi računa koliko je godina života protraćio na servisiranje vašeg odnosa.

Još Usranija Realnost:

Toliko su ti pogrešnih dijagnoza u životu postavili da još uvek ne znaš šta tačno nije u redu sa tobom. Ali srećom, partner je upravo odgledao The Secret Life of a Manic Depressive Stivena Fraja pa ima par pošalica na temu bipolarnog poremećaja. „Bar ti nikad nije dosadno!“, veselo predlaže. „Bar imaš o čemu da pišeš.“ Pet minuta kasnije, gleda te bespomoćno dok vitlaš kuhinjskim priborom. NIJE MI DOSADNO, DRAGI, VIDI KAKO MI NIJE DOSADNO!

Meto Verzija:

Naš šesti dejt trebalo je da se održi u jednom kul koktel baru gde je velika gužva, meni je trebalo puno vremena da se spremim jer sam anksiozna. On nije ni znao da sam anksiozna, a zbog toga sam samo bila još anksioznija. Kad sam mu predložila da odemo u neki drugi bar i objasnila da me od gužve nekada hvataju napadi panike, on je pristao! Već planiramo sedmi dejt!

Usrana Realnost:

Mark je od starta sasvim razuman po pitanju naših izlazaka. Ako sam anksiozna u jednom lokalu, potpuno je spreman da preputuje čitavih trideset metara do drugog. Ponekad krenemo u grad, ali mene panika natera da utrčim u neku prodavnicu da bih se tu malo smirila. Nekad vikne na mene od frustracije, ja počnem da hiperventiliram, i pitam se da li prolaznici misle da me on bije. Kad zakasnimo negde, vidim ga kako se grize za jezik da ne bi ispalio nešto pasivno agresivno na temu mog ponašanja. Ali ćuti i trpi, mučenik dragi.

Još Usranija Realnost:

Kakvi bre izlasci! Nađemo se kod kuće, kod njega ili kod mene, dobra stara Casa del Miseria. Obično mu ne smeta ni kad čeka sat vremena u mojoj sobi dok se istuširam pred eventualni seks.

Metro Verzija:

Evo opet Krisa i njegove čajanke, ovog puta skuvao ti je bokvicu, anđeo tvoj.

Usrana Realnost:

Šalješ mu SMS iz restoranske klonje u kojoj si se zadržala preko svake mere. On te milosrdno ne najuri zbog pomena fekalnih izlučevina, ali vidiš da ga analni seks odjednom primetno manje zanima.

Još Usranija Realnost:

Usraćeš se, sigurna si, ovde i sada, na busu broj 149. Ističeš to partneru. Nekim čudom uspeš da se ne usereš, ali kao da se i jesi usrala jer si mu plakala i nervozno siktala „Jel‘ se vidi nešto? Jao, osećam da curi, jao!“ diskretno mu okrećući dupe u trenerci da izvrši inspekciju.

Metro Verzija:

Nikad nisam umela da izrazim svoja osećanja, ali srećom, partner mi je izuzetni brižan i u svemu me podržava. Nimalo me ne zajebava kad iskusim neku negativnu emociju.

Usrana Realnost:

Pričamo duuugo. I najmanja interakcija preti da preraste u dvočasovno emotivno isleđivanje. Bolje i tako nego da ne pričamo uopšte. Pre neki dan je napola u šali rekao kako živi za dan koji ćemo izgurati bez tih dugih razgovora, ja sam se nasmejala i klimnula glavom, ali oboje vrlo dobro znamo da je bio ozbiljan.

Još Usranija Realnost:

U zavisnosti od ličnosti koju danas voziš, vaša komunikacija varira od mrtve tišine, preko konfuznog niza od 48 poruka na temu tvog pokojnog tate, pa sve do „zajebi priču, rešićemo sve seksom“. Nekad je ćutanje zlato. Nekad ćutanje bude zlato celog vikenda.

Ipak, uprkos svemu, apsolutno se mora istaći da sam ja, da smo mi, da smo svi vredni truda. Svaka od nas zaslužuje po jednog Krisa, makar se usrala na autobusu.