Najbolji filmovi iz 1997. su bili žešće emotivni

Jesen 1997. je bila, jednostavno rečeno, jedna od najizuzetnijih filmskih sezona našeg vremena: Noći bugija, Džeki Braun, Slatka sutrašnjica, Ratom protiv istine, Ivin rukavac, Dobri Vil Hanting, Ledena oluja, Amistad, Dobro da bolje ne može biti, Gataka. I toliko mnogo drugih, što je klumniralo filmom sa najvećom zaradom svih vremena: dugo odlaganim, često omalovažavanim, ali ipak na kraju nezaustavljivim Titanikom. Svake nedelje bi se pojavio još jedan izuzetan film – ponekad i dva ili više, koji su smelo rizikovali, pričali jake priče, predstavljali moćne nove talente i ponovo potvrđivali dar majstorskih filmskih stvaralaca. Ovaj serijal je osvrt na te filmove i ispituje ne samo pojedinačnu vrednost svakog od njih, već i ono što nam govore o tome gde se filmska umetnost nalazila pre 20 godina, i u kom pravcu se kretala.

„Ovde si zbog nesreće“, pita ga Vendel. Mičel Stivens klima glavom: da, ovde je zbog nesreće. Tako ga zovu svi u gradu – Mičel Stivens, imenom i prezimenom – i tako svi nazivaju razlog zašto je u gradu, „nesreća“. Niko ne zna advokatovo ime, ali svi znaju šta se tog dana dogodilo na jezeru – to jest, svi osim gledalaca. Slatka sutrašnjica Atoma Egojana funkcioniše po nelinearnoj strukturi, u stilu, prvo pucaj, a onda pitaj, što od gledaoca traži (ne, zahteva) da sam sklopi kockice događaja.

U tom smislu, ne razlikujemo se mnogo od Mičela stivensa. On je advokat, ne bukvalno borac protiv veterenjača, ali je blizu toga: stigao je u mali kanadski grad koji se još uvek oporavlja od otvorene rane koju je zadobio onog užasnog dana kada se školski autobus po ledenom kolovozu zabio u bankinu, koja je brzo popustila i poslala većinu školske dece iz grada pod tanak led. Bilo je nekoliko preživelih, ali ne mnogo.

Izraz Mičela Stivensa je dostojanstven, a govori ravnim tonom i sažeto. Ali ume da bude proračunat, da pažljivo bira svoje klijente („To je dobro, sudije vole usvojene indijanske dečake“), i da pokazuje bes i emocije kada je to potrebno da dobije ono što hoće. Ali Slatka sutrašnjica, zasnovana na romanu Rasela Benksa, ne govori samo o nesreći i njenim posledicama – što postaje jasno veoma rano, preko ključnog prizora para i bebe koji spavaju zajedno, koji je prvo prikazan bez objašnjenja, pre nego što dobija svoju težinu i kontekst.

„Sećam se leta kada smo je skoro izgubili“, kaže Stivens o bebi koja je sada odrasla žena, u monologu koji opčinjava svojom emotivnom dubinom i složenošću. Priča tu priču godinama kasnije, tokom leta avionom, kada je seo pored poznanice koje se jedva seća; on priča i priča, dajući sebi oduška od bola i tuge – a ona sluša, ali za njega je to toliko olakšanje, da njena pažnja i njeno samo prisustvo skoro nisu ni bitni (Stivensa igra Ian Hom, u izvedbi koja je još neverovatnija, kada se uporedi sa njegovom pojavom u jednom od najvećih filmova 1997, Petom elementu.).

Egojanov scenario krivuda kroz vreme, elegantno žonglirajući kroz četiri perioda: perioda nesreće, onog koji joj neposredno prethodi, onog nakon nje, i putovanja avionom, više godina kasnije. Međutim, nije u pitanju samo poigravanje s narativom; na kraju beleži način na koji protok vremena može da zamagli sećanje na tragediju, i stvori maglovitu mrlju po kojoj svi kroče zajedno, i oni koji su preživeli, i oni koji su otišli.

Jedan od preživelih je šoferka autobusa, Dolores (Gabrijel Rouz), koja živi u stanju neprekidne tuge i agonije, iako je jasno da je u pitanju stvarno bio nesrećan slučaj. Rano u filmu se događa neverovatan trenutak kada ona priča Mičelu Stivensu o jednom detetu, i kada na trenutak pobegne iz senke ovog događaja, makar samo na kratko. Vidimo u njenim očima kada taj kratki beg iz stvarnosti naglo prestane, i u tom trenutku su Egojan i njegova glumica uhvatili način na koji tragedija može da zaseni nečije čitavo postojanje.

To se dogodilo Dolores – i Biliju (Brus Grinvud), ocu koji je vozio iza autobusa i sve to video, kao i Nikol (Sara Poli), koja je bila u autobusu i preživela. Sve njih pritiska trauma, i moraju da nađu načine da se izbore s njom – od kojih nijedan nema efekta.
„Svi smo sada građani nekog drugog grada“, kaže Nikol u naraciji u finalu filma, i u tome leži istinska moć Egojanovog filma; mešajući špil hronoloških karata, on nam prikazuje šta se nekada dešavalo u tom gradu, i njegove svetle, i njegove tamne strane, i kako više ništa neće biti isto, šta god da kaže Mičel Stivens.

Dobri Vil Hanting se pojavio dve nedelje posle Slatke sutrašnjice, i on je mnogo više mejnstrim drama, sa svojom sopstvenom potentnom pričom o prevazilaženju trauma iz prošlosti. Do neke mere se prikrada: reditelj Gas Van Zant nam predstavlja čistu, jesenju fotografiju filma koji će posati prestižan, ali ubacuje elemente eksperimenta i stilizacije. Mislim posebno na ružnu uličnu tuču Vila i njegove ekipe, u usporenom snimku (koju sa neskladom vrednim divljenja prati pesma Bejker Strit Gerija Rafertija). Ali naš junak nije samo neki tamo uličar; nekoliko scena kasnije, naelektrisan posle te ulične tuče, dokazuje da je jednako vešt (i ne manje surov) i u intelektulanoj raspravi u baru.

Da, Vil Hanting – kao što do sada svako mora da zna – je genije iz radničke klase, a Dobri Vil Hanting (Neću pokleknuti pred brojnim kritičarima ovog filma, ali ću priznati da je Dobri Vil Hanting užasan naslov) je priča o tome kako se ovaj domar/čudo od deteta iz južnog Bostona spasava od sumornog posla kada nonšalantno dešifruje „nerešivu“ jednačinu na školskoj tabli u hodniku na Institutu za tehnologiju u Masačusetsu. Čovek koji je zadao jednačinu je profesor Džerald Lambro (Stelan Skarsgard), koji spašava Vila optužbe za nanošenje telesnih povreda tako što ga zapošljava na katedri za matematiku i šalje ga na terapiju. Ispostavlja se da je jedini terapeut koji može da se nosi s njim Lamboov stari prijatelj Šon (Robin Vilijams).

„Sa tim klincem je kao da igraš poker“, upozorava ga Lambo, ali njihova prva sesija više liči na ulični susret dva psa na labavim uzicama: njuškaju se i kruže jedan oko drugog, sve dok Vil ne zalaje, a Šon ugrize. U Vilovom oku se pojavi jedna mala iskra kada vidi da je dotakao živac Šonu – on voli to da radi – ali je šokiran kada vidi da Šon ne odustaje. Tokom naredne sesije, vodi ga do klupe u parku i objašnjava mu, na način na koji on baš i nije razmišljao o tome, da on možda jeste genije, ali da nema pojma ni o čemu, i da ne zna ništa što nije pročitao u nekoj knjizi.
Opšte je poznato da je Dobri Vil Hanting film kojim su se probili Dejmon i njegov partner u filmu Ben Aflek, koji su godinama tavorili kao glumci, i koji su napisali taj scenario ponajviše zbog toga da bi sebi obezbedili posao (u stilu Stalonea i Rokija). A Dejmon je izuzetan u svojoj ulozi – pogledajte kako ne afektira u sceni na klupi u parku; on jedva da bilo šta tamo „radi“, samo sedi i sluša. Ali scena zakiva.

Naravno, Dejmon je za sebe napisao i par scena da bi se pokazao. Zaljubljuje se u brilijantnu devojku sa Harvarda (Mini Drajver), i njihova veza je toliko intenzivna, da ona u roku od par nedelja poziva Vila da pođe s njom u Kaliforniju; tokom krmeljave jutarnje svađe, on je odbija o sebe. Stvar od skromnosti i straha eskalira do čiste ispovesti, i on joj priča o tome kako se pekao cigaretama po rukama, pre nego što se povlači: „NE ŽELIŠ DA SLUŠAŠ TA SRANJA, SKAJLER“. Kada ga ona provocira izazivajući ga, „Želim da čujem kako izgovaraš da me ne voliš“, on joj daje ono što traži, zato što je tako lakše (Mini Drajver je za svoj rad bila nominovana za Oskara za najbolju žensku sporednu ulogu, i to je i zaslužila; pogledajte kako se raspadne kada on ode, ili kako se jedva suzdržava kada je on pozove par dana kasnije.).

Hanting takođe zatiče Afleka u ulozi koja mu najviše odgovara – smotani grubijan velikog srca. Njegova velika scena dolazi na kraju dana, uz pljuge i pivo, kada Vilu objašnjava zašto tačno neće da prihvati njegov plan da bude samo još jedan šljaker. „Jebi se, ne duguješ to sebi“, kaže on svom prijatelju. „Duguješ to meni“. U tom monologu ima neke samosvesti koja je na neki način srceparajuća – spoznaje da će od Vila biti nešto, a od njega ne, potcrtano njegovim opisom od kojeg se naježiš, da je to „najbolji deo mog dana“. Ovo je jedna od najboljih Aflekovih uloga ikad – i u trenutku kada to priznaje, i u završnici filma, kada mu se na licu vidi reakcija na to što mu je želja konačno ispunjena.

Vilijams je dobio Oskara za svoj rad na ovom flimu (bez obzira na loš bostonski akcenat), i u pitanju je bio onaj za najbolju sporednu mušku ulogu; on se pojavljuje tek u tridesetom minutu filma. Isprva ne deluje ništa posebno, pošto izvodi svoje uobičajene komičarske kerefeke u učionici – ali gledajte ga kako smesta izgubi hrabrost kada se na vratima pojavi njegov stari ortak Geri. Jedan od boljih kvaliteta Dejmonovog i Aflekovog scenarija je to kako upoređuje dinamiku dva ključna prijateljstva, potcrtanu time kako brzo posle Aflekovog nežnog govora sledi Šonov izliv. To je trenutak istih osećanja, samo drugačije zapakovanih. „Ti misliš da sam propalica“, kaže svom prijatelju, ali on to nije: „Znam ko sam, i ponosim se time što radim“.

I možda samo zbog toga što je toliko ranjiv u tom trenutku („Mnoge od tih stvari između nas datiraju odavnina“, priznaje on Vilu), Šon oseća da je spreman da odvede pacijenta tamo gde mora da ode. Scena iz filma koja se možda najviše pamti je ona kada dođe do prekretnice u terapiji, mada je možda isuviše čista, ali je svejedno nabijena emocijama. Svi citiraju njegovu repliku Vilu, „Nisi ti kriv“, ali niko se ne seća da joj prethodi replika: „Pogledaj me, sine“. Od te poslednje reči, od nežnosti koju sa sobom nosi reč „sine“, ježi se koža, i gledati Vila kako puca je zaista potresno; ovo je njihova verzija scene u kuhinji u filmu Noći bugija, trenutak kada čvrst momak dopušta da „čvrstina“ nestane.

Sve je to deo emocionalne nužnosti Dobrog Vila Hantinga, filma u kome je budućnost mlade osobe zaista bitna mnogim, mnogim ljudima. To je film koji dočarava – na način na koji neki stariji, blaziraniji scenarista to možda ne bi mogao da izvede – neograničene mogućnosti mladosti, film u kome likovi jedan drugom bez cinizma mogu da kažu, „Možeš da učiniš šta god poželiš. Ništa te ne sputava“.

To je možda razlog zašto Dobri Vil Hanting zadržava svoju moć nad piscem ovih redova, iako je kod mnogih drugih nije zadržao; ja sam imao 22 godine kada se pojavio, spremao sam se da završim studije, i bio sam siguran da se obraća meni, nudeći mi savete i inspiraciju. I da budem iskren, meni zvuči podmuklo kada neko tvrdi da je pravljen s namerom da bude srceparajući. U pitanju je film u kome uvek imaš osećaj da je protkan stvarnim odnosima – ne samo u scenama u kojima se prijatelji druže, već i u trenucima romanse koja buja (Drajver i Dejmon su počeli da se zabavljaju tokom snimanja, i ima trenutaka između njih kada svežina i autentičnost odaju njihove stvarne varnice). Pretpostavljam da oni koji su učestvovali u njegovom snimanju, kada ga sada gledaju, imaju osećaj kao da gledaju neki svoj stari kućni film. A tako je i za veliki deo njegovih prvobitnih gledalaca.