Kafe Zale: Šta sam naučio o životu

Ne znam, uvek sam padao na iskrenost, sirovu životnu energiju. Valjda jer je sam nemam previše. Trenutno se nalazim u periodu života koji od mene više nego ijedan drugi zahteva da znam stvari. Da imam odgovore na pitanja. Jer neko poseban će ih uskoro postavljati u velikom broju, velikom brzinom. Postoje ljudi koji počnu sebe da shvataju ozbiljno onog momenta kada prvi put obuku belu košulju i zakopčaju sve dugmiće na njoj. Ja mislim da sebe nikada neću shvatati ozbiljno. Šta, treba se pomiriti sa činjenicom da o većini stvari nemaš pojma, koliko god naučio u životu. A mnogo ima da se nauči, i svuda može da se nauči. Iz prirode? Da. Od drugih ljudi? Definitivno. Kafe Zale? Normalno.

Otišao sam bez očekivanja, vratio se malo pametniji i dosta pijaniji. Ko je voljan da igra na ivici i da bez predrasuda pogleda u oči život kakav jeste, topla preporuka, pravac kafana. Ako ne, evo skraćene I osiromašene verzije viđene i prepričane kroz kulturne naočare tridesetogodišnjeg muškarca.

NEZGODNO JE RADITI SA PIJANIM LJUDIMA

Započeo bih jednim glavoklimom razumevanja za sve koji su ikada makar na jedan dan osetili šta je rad u kafani. Kao verovatno i većina mojih vršnjaka iz Beograda odrobijao sam svoje u sudoperama i za šankovima prestoničkih splavova, pa kao donekle znam šta pričam. Ali brate. ALI BRATE. Jedno je krajcovati vodku i bacati salvete po urokanim tinejdžerima, a sasvim drugo hendlovati ekipu ozbiljnih alkoholičara koji dolaze sa misijom da se useru i u mogućnosti su.

Potrebna je monstruozna količina energije i more razumevanja da se pregrmi noć sa teškom kategorijom, a da se ista ne završi pogubno po mentalno zdravlje. Možda ovo ne zvuči baš kao životna lekcija, ali ipak jeste. Prvi korak ka preuzimanju bilo kakve odgovornosti u životu bila mi je upravo ta sudopera. Svaki posao će uvek biti Kafe Zale pun pijanih ljudi gde ti pokušavaš da ne potoneš sa prepunim ajncerom u ruci dok te gosti sa svakog stola dozivaju, a nekrunisani princ kafane Avdulj bez prekida vrti pet reči u krug. To što na neki način voliš ljude koji su svaki dan u toj kafani, ne znači da je lako trpeti simfoniju neartikulisanih zvukova koju si odslušao već 983,342 puta i dizati ih na noge svaki put kada popadaju. Sizifov je to posao, pozdrav za momke iz šanka, alal vera.

VREME JE RELATIVNO

Kafe Zale ima jednu od onih Inception energija u čijem prusustvu nikad nisi siguran koliko je sati, sa kim tačno razgovaraš, ko si, gde si i kuda ideš. Kažu da je tako i na Tibetu. Čudno je kako predrasude brzo nađu šuplju glavu da je napune. Ilija (Ilija Bokser Najjači) mi se na Instagramu činio kao potpuno divalj i krajnje neuravnotežen. Zajebao sam se. Ilija je razuman, inteligentan čovek koji bi da je rođen u drugim uslovima mogao svašta. Ni ovako nije malo. Vredno radio, skućio se, dvoje dece podigao, ćerku i odškolovao (veoma je ponosan na oboje). Sa ženom se razišao zbog prevare. Od tada roka u kosku, i ne planira da stane. Ovo je sve lažno, kaže. Ceo jedan život. Ispostavilo se da su sat-dva razgovora koliko mi je ostalo u sećanju zapravo 13 minuta (audio snimač ne podleže krivljenju realnosti).

Avdulj koji mi je vršnjak izgleda deset godina starije od mene. On je izbeglica iz Kosovske Mitrovice, nema nikakva prava niti dokumenta, nepismen je. Želi da se oženi i da ima decu. Gledam ga i vidim da smo dve strane istog novčića. Samo što ja imam sve ono što on želi. Za čika Velju odavno ne postoji vreme. On ima preko 70 godina, pločice, devojku i mobilnost kukova koju sam ja imao poslednji put u vrtiću, A Emin (El Bastardo) koji je devetogodišnjak pogled i navike sikarija od 35. Kako stvari stoje i on će ostati mumificiran u vremenu jer zbog birokratije ne može da se upiše u školu. Puši cigaru i gleda me belo dok ga smaram kako je pušenje sranje. Zato na prve taktove LOKE skače i kreće da giba kao da mu je poslednje. Pesma traje jebenu večnost. Kao i Darkićev radni dan. Nismo stigli ni reč da razmenimo ovom prilikom, što mi je baš bezveze. Ne znam da li je do podzemnih voda ili čega već, ali svako novo pivo u Kafe Zale kao da traje maaalko kraće od prethodnog (Mental note: proveriti još jednom). Na kraju u glavi ostane samo magla i daleki zvuk Avduljevog šamaranja u tarabuK, prava Paranoja u Krnjači.

ŽENE SU TU I KADA NISU

Dok sam na sedmom pivu razmišljao kako će mi žena najverovatnije sutradan ukazati na sličnosti između mene i čovekovog dalekog pretka pažnju mi je privukla demografija Kafea. Ako je nešto baš loše kod ove, a verovatno i kod svake druge hardkor kafančine to je radikalno odsustvo žena. A opet, njihove seni hodaju među nama gde god da smo. Gledaju nas, nekada iza zatvorenih kapaka, nekada sa dna čaše, zavisi od priče. A priču o Ženi čuo sam i od Ilije, i od Velje i od Avdulja.

Uglavnom su to tragedije, i nije im mesto na papiru. Ponekad, mada zaista retko, desi se da ovde žene iz sfere fantazije pređu i u polje realnosti. Potpuno je nestvarno kako atmosfera menja boju u momentu kada neko od ovih mitskih bića zaluta u lokal, i sve nas omađija večita misterija I tema veeeeoma loših holivudskih filmova. Šta žene žele? Šta prvo gledaju na tebi? Kako dokazati da si baš ti pravi čovekoliki majmun koga ona treba da uzme pod svoje i dovede u red? Kako ih učiniti srećnim? Žene traže malo više pažnje… ništa drugo, samo to, kaže mi Ilija . Dobro, možda ne baš samo to. Avdulj savetuje da si predan u ljubav i da znaš šta radiš kada se spuste zavese, jer je ipak i to dosta bitno. I da nisi klošar, normalno. Da si zabavan. Ali ako dominiraš u prva dva, nisi u problemu. S obzirom na to da nisam neki alfa faker koji samo pusti mošus na pojilu, ili u teretani, ili u Delta Sitiju i privuče dvocifren broj ženki za taj dan, dobar deo mladosti sam proveo tražeći odgovore na ova pitanja. Najiskrenije, mislim da se do današnjeg dana nisam približio tačnom odgovoru. Ali jedno je sigurno, one su uvek tu.

VOLIMO DA VIDIMO DA JE NEKOME GORE NEGO NAMA

Pored toga što su vrhunac Božijeg stvaranja, ili kruna evolucije, ljudi su podjednako i govna. Osećaj koji se budi u našim stomacima i glavama u momentu kada debela osoba padne, zatvorimo vrata lifta nekome ispred nosa ili vidimo da neko ima značajnije probleme od nas u tom trenutku toliko je obrađivan da su Nemci, gospodari nepotrebnih reči, napravili reč kojom bi ga opisali. U skladu sa ovim preopširnim uvodom, ne mogu da kažem da sam bio iznenađen ljudima koji su došli u Kafe Zale samo kako bi ponižavali ljude koji ih svakodnevno zabavljaju, ili to rade putem komentara na istim tim zabavnim klipovima. Mogu da kažem da sam iznova razočaran. Jebite se, majmuni.

SVAKA PRIČA IMA DRUGU STRANU

Potreban je ozbiljan razlog da bi čovek odlučio da se userava jako. Dosta nas popije piće da se ohrabri, ili se napije posle raskida, ili se napija tri dana na eksurziji. Ali ovi ljudi ne rade to. Oni se ubijaju. To je donekle i kulturološka odlika podneblja, neslavni survival čuvenog inata, slinavi unuk nekadašnje kurčevitosti koja je služila svrsi. Kao što sam pomenuo u podnaslovu, dok je ovo još bio tekst zabavnog karaktera, Kafe Zale je mesto koje nudi utočište od realnosti. Mesto gde smo svi dvorske lude. Mesto na kome Ilija nije prevareni muž nego najjači bokser, mesto na kome Darkić nije sam, gde je čika Velja momak a Avdulj poželjni mladoženja. Ko ne bi hteo da bude tu svaki dan?

Hvala svim sagovornicima na iskrenosti i dobrom provodu, i definitivno se vidimo ponovo u Kafe Zale, normalno.