Fotografije života u Paluu šest meseci nakon smrtonosnog cunamija

Ovaj članak prvobitno je objavljen na VICE ASIA.

Za stotine hiljada ljudi na indonežanskom ostrvu Sulavesi, gledanje njihovih domova kako se pretvaraju u ruševine bio je samo početak borbe koja će trajati godinama.

Tektonski potresi prošlog septembra proširili su se kroz grad i obližnju obalu Palua brzinom koju geolozi retko viđaju. Potresi su srušili hotele i kuće, i oborili infrastrukturu koja obezbeđuje struju i telefonski signal pre nego što su ova naselja pretvorili u ogromne bazene blata i izazvali cunami visine tri metra koji je počistio sve pred sobom na obali.

Potraga za preživelima i telima poginulih trajala je danima, a Nacionalna Agencija za Potragu i Spasavanje (Basarnas) nije bila u stanju da locira sve njih. Od 4,402 osobe poginule u ovoj prirodnoj nepogodi, gotovo polovina i dalje se vodi kao nestala ili je sahranjena u masovnim grobnicama.

Danas, šest meseci kasnije, preživeli i dalje čekaju novčana sredstva potrebna da ponovo izgrade svoje živote. Svako domaćinstvo trebalo bi da dobije bankarski nalog sa iznosom koji je zasnovan na šteti na njihovoj kući, što je do 3,500 američkih dolara, a sve u svrhu ponovne izgradnje. Zakon obavezuje vladu da obezbedi 10,000 rupija dnevno u naredna tri meseca za svaku porodicu koja je pretrpela štetu. Ipak, niko od njih do sada nije dobio nikakav novac.

Zahtev da se isplati 180 miliona američkih dolara kako bi se ponovo izgradile kuće nije dobio odgovor centralne vlade. Vlada je propistila rok da se pristupi zahtevanim sredstvima najmanje tri puta, a zvaničnici iz Palua kažu da će verovatno biti neophodno da se produži period vanrednog stanja po četvrti put, na još mesec dana. U međuvremenu, stanovnici Palua traže načine da prežive.

“Umesto što se vraćanja na sećanja o cunamiju, što izaziva glavobolje i stres, i razmišljanja o mom imanju koje sam izgubio, ja slikam”, kaže pedesetsedmogodišnji Abdula Logata iz svog privremenog skloništa okruženog kokosovim palmama. On kaže da se stidi što sebe naziva slikarem, ali jednom u nedelju dana, on sedne i naslika skloništa, i cunami koji je odneo njegov dom.

To mu pomaže da se nosi sa traumom i manjkom prihoda, kaže, čak iako slike cunamija testiraju njegovu razumnost. “Mnogi ljudi su mi rekli da ne slikam te prizore, jer smo svi i dalje istraumirani”, kaže on. “Rekao sam im da to neće ostati u Indoneziji. Planiram da ih pošaljem van zemlje.”

Svuda po centralnom Sulavesiju, preživeli traže načine da se nose sa traumom, da zarade nešto novca, i da utroše vreme dok čekaju nove kuće. Vlada ostaje optimistična da će svako kome treba nova kuća dobiti jednu u naredne dve godine.

“Privremena skloništa dizajnirana su da traju dve godine, ali smo i dalje optimistični da ljudi neće čekati druže od te dve godine”, rekao je Ari Setaidi Moervanto, glavni čovek snaga na zadatku obnavljanja infrastrukture (Satgas PUPR).

Ipak, to je puno vremena koje treba preživeti u nestabilnosti.

“Voda je ono što smo mi, i ono što znamo”, kaže Nandi, 45, čija je kuća poplavljena vodom u kojoj je pecao. Oko njega, ljudi posmatraju trku brodića u senci građevine koja je nekada bila poznati hotel Merkur.

Nandi sa ostalih 200 porodica koje su živele na obalama Palua sada živi u šatorima koji se nalaze na manje od 500 metara od obale. Svakog popodneva već najmanje dva meseca Nandi je organizovao dvadeset trkača i oko 100 gledalaca kako bi oživeli adaptiranu verziju godišnjih trka čamaca u Paluu.

Oni su smanjili troškove i iskoristili dostupne materijale, većinom otpad i ostatke građevina koje su oko njih. Ipak, uspeli su da zadovolje sopstvenu dnevnu potrebu za uzbuđenjem. Pitao sam Nandija šta je čuo od vlade o tome da treba da promene lokaciju ili o eventualnoj isplati kompenzacije.

“Ništa. Mi ni ne znamo gde su oni”, rekao je on.

Prema planovima koje je napravila vlada, ljudi koji žive na obali i poplavljena područja biće premeštena u druge delove grada, koji su najčešće daleko od njihovih poslova i porodica.

Merti, 45, živi sa svojim sestrama u šatoru koji je postavio indonežanski Crveni krst (PMI) na periferiji Palua. Subotom uveče ona je domaćin žurke u skloništu gde ljudi koji žive u preostalih 117 šatora dođu kako bi zajedno plesali.

“Potičem iz umetničke porodice, moja sestra piše pesme, a neki su i koreografi”, kaže Merti u znoju i bez daha, nakon što je vodila ples sat i po vremena. Merti se žali na respiratorne infekcije koje potiču od prašnjavog tla, a kao ni Nandi, ni ona nije dobila nikakve informacije o tome kada će se preseliti u privremena skloništa.

“Moj status na Fejsbuku je ‘Živeću život u ovim šatorima’”, kaže ona.

Oni koji zapravo žive u privremenim skloništima su manjina. Od stotina hiljada ljudi koji su ostali bez domova, većina njih sada živi sa prijateljima ili porodicom, ili u šatorima sastavljenim u danima nakon potresa, koje su napravili od cerada i drvenih greda .

Merlin, 41, i njena šira porodica imali su dovoljno sreće da prikupe dovoljno drvenih greda od ostataka iz poplavljenih područja kako bi sastavili skloništa koja vetrovi neće moi da oduvaju. “Živeću zauvek u Petobou, dokle god postoje i drugi stanovnici ovog mesta ovde”, kaže ona, dok se pita zbog čega mora da se odseli daleko kako bi dobila trajno sklonište i kompenzaciju.

U Balaroi, drugom poplavljenom području, stanovnici nastavljaju da prikupljaju ostatke svojih domova kako bi ih iskoristili kao materijal za gradnju. Fadli, 29, traži kamenje veličine njegove glave kako bi bili podrška za nove temelje njegove kuće na vrhu litice visoke 15 metara, koja je napravljena kako bi se komšiluk podigao iznad nivoa vode.

“Ako bismo čekali vladu, ko zna koliko dugo bismo morali da čekamo”, kaže on. Samo oni koji su imali zemlju, novac i konekcije počeli su sa ponovnom izgradnjom, ili su izbegli u Makasar. Ipak, većina njih prepušteno je samima sebi kada se radi o čekanju i oporavku. Na tabli koja je postavljena na mestu gde se nakupljaju ostaci i gde se skuplja blato niže niz brdo piše: “Nekopaj i ne uzimaj drvo ili crepove, itd. I dalje nam je potrebno ono što je naše. Poslušaj šta ti je rečeno.”

Adria, 38, muči se da plati školarinu i hranu deci od kad je ostala udovica nakon cunamija. Koristila je novčane donacije jedne nevladine organizacije kako bi kupila građevinska kolica i namirnice.

Sada, svakog jutra, ona se budi u 3 i peče hleb sve dok sunce ne izađe. Ona budi svoje komšije i viče “Peciva! Kolači!” Ponavlja proces i popodne, a procenjuje da može da zaradi dva američka dolara dnevno. Kaže mi da ne želi da priča o svom suprugu.

“Moramo da nastavimo da gledamo napred”, zaključila je ona.