Stubac

Zašto atletiku volim najviše na svetu

Zašto je atletika kraljica sportova i najveći spektakl svih Olimpijskih igara.
3.8.16

Polovinu svog života sam proveo u medijima i ljudi me obično znaju iz tog sveta. Ali manje je poznat podatak da sam deset godina svog života bio atletičar. I to nisam bio loš, reći će vam ekipa koja me poznaje iz tog perioda. Atletika je bila moja prva i najveća ljubav. Velikom strašću i zaljubljenošću pratim ovaj sport ceo svoj život. I za svakoga ko je zaljubljenik u atletiku jasno je jedno — Olimpijske igre su trenutak kada svi gubimo zdrav razum od uzbuđenja.

Na fotografiji ćete lako prepoznati mene, pre nekih dvadesetak godina na Partizanovom stadionu.

Na samom početku pozdrav mazatorima: Munji, Salaškom i Vuletu.

Da li ste ikada u životu gledali uživo trku na stotinu metara ispod deset sekundi? I ne mislim uživo na televizoru ili strimu i ne mislim uživo iz poslednjeg reda tribina sa nekoliko stotina metara udaljenosti. Ne. Mislim na neposrednu blizinu, iz prvih redova, sa pomoćne staze ili terena. Da li ste ikada osetili vetar kada sprinteri protrče pored vas? Ja jesam. To je jedan od najponiznijih trenutaka u mom životu.

Reklame

Njihova telesnost, tih apolonskih odlika, u tom trenutku postaje platno na kojem se oslikava sva manjkavost naših života. Celokupna silina prirode i snage ljudske volje koja u deliću sekunde demonstrira takvu udarnu moć da jednostavno osetite slabost i poniznost pred kojom jedino možete da se divite. Onako, kantovski, kao kada se divite pogledu na buru sa sigurnosti obale, jer se pred vama odvija ogromna moć majke prirode. Estetika ljudskog u svojoj najuzvišenijoj formi. Ideal.

E, to je atletika. To je trčanje.

Trkači na stotinu metara, ukoliko tu distancu prelaze za deset sekundi, u proseku trče deset metara za jednu sekundu. Izmerite deset metara sada, kod kuće, na svom radnom mestu, u parku, gradskom prevozu. I zamislite kretanje preko te distance koje traje jednu sekundu.

Jedan. Kraj.

Celokupno ljudsko telo u jednom eksplozivnom zamahu, kao topovski udar. A onda razmislite malo o tom kretanju. Oni izleću iz niskog starta i nakon pucnja (iako pokušavaju da, kako se to kaže uđu u pucanj), njihova početna pozicija je nula metara u sekundi. Dakle, njihovih prvih deset metara nije u sekundi. Ni drugih, ni trećih. Na usporenim snimcima vidite ono što se golim okom jedva razaznaje. Jedna moćna fluidnost razvoja snage i brzine ka silini kojoj inercija proporcionalno raste sa ispravljanjem u trku. Tek na nekih pedesetak metara se postiže puna brzina. Ispravljeni, mehanički precizni, bez i jedne jedine misli. Pogledom uprtim samo u cilj. U jednom dahu. Tek tada počinje trka. Na pedeset metara. Ako se trka na sto metara završi za deset sekundi, onda pogledajte tih istih deset metara koje ste odmerili i pomislite: u svojoj punoj brzini ta distanca se prelazi za daleko, daleko kraće vreme od jedne sekunde.

A onda se setite da danas prosečna trka na stotinu metara traje kraće od deset sekundi. I probajte sebi da oslikate kako izgleda kada se noge kreću takvom brzinom da ne možete da ih fokusirate, kada je njihova frekventnost kao pogled kroz maglu, nejasan, a istovremeno suviše brz za naše oko da ga procesuira. E to je trčanje. Zato volimo Useina Bolta, zato smo voleli Karla Luisa. Atletika je kraljica zato što pretpostavlja najviše granice ljudskih mogućnosti. Zato što je cilj u atletici da pobedimo sebe. Ne onog do nas, već sebe. Da postignemo najviše što naše ili bilo koje drugo ljudsko biće može i da onda nadmašimo to. Da pobedimo sopstvenu telesnost. Da uradimo više nego što možemo da podnesemo, da transcediramo sopstvena fizička ograničenja. Ne treba mi veća religioznost od toga niti mi treba veći dokaz snage duha u ljudskom biću od čoveka kojem je prosečna dužina koraka dva i po metra pri brzini koju ne možete ni da zamislite u trenutku kada prelazi cilj, a odmah potom mu otkazuju skoro sve funkcije organizma i ničice pada pred sopstvenim skrušenim ljudskim mehanizmom, jer je umom i snagom duha postigao više nego što je njegovo telo moglo da izdrži. Video sam to svojim očima mnogo puta. Nigde ta slika nije tako velika i večna kao kod srednjeprugaša i dugoprugaša. Kada vidite one maratonce vi samo pomislite, samo probajte da shvatite to da se oni kreću brzinom od 21km/h. Gospode.

Reklame

Korakom dužine preko dva metra, brzinom od 21km/h. Prelaze svaki kilometar na oko tri minuta. Tri prokleta minuta na kilometar. Naprave oko 20.000 koraka po asfaltu. I završavaju trku od 42.195m za dva sata. Ja ovaj tekst nisam mogao da iskucam za dva sata, a oni su prešli distancu koju mnogi od vas ne pređu ukupno ni za mesec dana. To je toliko veliki napor, to je toliko velika borba protiv svega što vam telo govori da ukoliko se ne nađete u toj poziciji ne možete ni da zamislite. Dozvolite da vam oslikam jednim primerom:

Ljudsko biće koje se nalazi na tom nivou fizičke spremnosti do 25. ili 30. kilometra potroši skoro sve kvalitetne sastojke i gorivo koje ima da bi telo funkcionisalo. Šećeri, masti, hidrati… To je sve odavno potrošeno. Tečnost je izgubljena. Mlečne kiseline se nagomilavaju, distribucija kiseonika je sve slabija, organizam je pred kolapsom. Potpunim kolapsom. A u tom trenutku imate još nekih 12 kilometara do kraja. To je jezivo velika mentalna bobra. To su čelični živci, titanijumska volja, to je duh koji nije s ove planete. U tom trenutku mozak, u nedostatku kvalitetnih sastojaka za sagorevanje u mišiće šalje sve što mu je na raspolaganju, tako da prestaje da luči sebi ono što mu je potrebno, već distribuira to u mišiće.

Lišen osnovnih sastojaka, savladan dehidracijom, umorom, bolovima i opštom iznemoglošću, na nekom 30. ili 35. kilometru trkači dolaze do takozvanog "subjektivnog osećaja umora", kada zbog nedostatka dopamina i serotonina padaju u depresiju. Na sve to još padaju u teške depresije. Počinju unutrašnja previranja "zašto ja ovo sebi radim", "čemu sve ovo"… I tada, ipak, nastavljaju dalje. Brzinom od 21km/h. E, to je trčanje. To je atletika.

Kada pogledate šta ti rekordi govore o nama danas. U ženskoj atletici posebno. Florens Grifit Džojner je 1988. godine trčala legendarnu trku na stotinu metara. Ako je nikada niste gledali, pogledajte. To je rekord koji se smatra jednim od najvećih ikada u istoriji sporta. Onaj za koji se sumnja da li će ikada moći da bude prevaziđen.

A šta je sa polutehničkim i tehničkim disciplinama? Jedna jedina prepona je visoka 107cm. To je više po polovine visine prosečne osobe. To nisu nekakve preprekice koje su tu da vam malkice otežaju trčanje, ne. Napadanje prepone je vrlo zahtevna stvar. Kada ispucava nogu prilikom gaženja prepone njegova brada se nalazi tik iznad kolena. Jedva koji santimetar udaljena. Probajte samo jednom da poskočite tako da ispucate nogu napred, potpuno ispruženu, a da vam koleno bude u visini brade, pa posle prosudite koliko je teško trčati prepone. Koliko je teško trčati 400m sa preponama. Jednom sam u životu probao i nisam ni završio trku. Moje telo se jednostavno ugasilo. Bio je to moj neslavni kraj tog pokušaja. A onda pogledate trku legendarnog Kevina Janga iz 1992. godine kada je trčao 400m sa preponama za potresno fantastičnih 46 sekundi. Jedino ljudsko biće u istoriji koje je spustilo vreme ispod 47 sekundi u toj disciplini. On tada i niko nikada posle njega. Imao sam tu sreću i zadovoljstvo da posmatram ovog monstruma uživo kako gazi preko prepona kao da su dečije igračke zaboravljene u pesku. Kao da nisu tu. Kako korača lakoćom koju je nepodnošljivo gledati. Taj čovek je zverina. Ne može nikako da bude ljudsko biće.

E, to je trčanje.

Ne znam odakle bih počeo uopšte da vam pojašnjavam skokove i bacanja. Uzmite bilo šta što teži desetak kilograma, podignite taj teret i zamislite da ga bacate više od dvadeset metara u dalj. Dvadeset jebenih metara. Znate li koliki momentum, koliku silu vi morate da proizvedete i pod kolikim lukom u vis da bacite taj ogromni teret da biste prebacili možda četiri ili pet metara. A kamoli više od dvadest. I taj rekord je prastar. Čuveni Rendi Barns još 1990. godine je prebacio sumanutih 23m. To je doslovno distanca od koje mi se mozak topi kao na nuklearnom reaktoru kada pomislim kako je uopšte to moguće. I sa svom tehnologijom, svim drogama koje su nam dostupne, svim znanjem i pomagalima u treninzima i dalje, 26 godina kasnije niko ni da mu se približi. Isto je i sa Flo Džo i sa Majklom Pauelom u skoku u dalj ili sa Kevinom Jangom.

Pogledajte vrata u vašoj kancelariji ili kod kuće. Ma, kakva bre vrata, pogledajte plafon. Evo sada, dok čitate ovo, pogledajte u plafon i budite svesni da vrlo verovatno njegova visina ne prevazilazi dva i po metra. U najgorem slučaju vrata sigurno. I sada zamislite ljudsko biće koje se prebacuje preko te visine. Neko ko jednostavno odvoji stopala od zemlje i jebenim petama pređe preko. Ne dodirne ništa. Dva metra i četrdesetpet centimetara je rekord stariji od dve decenije Havijera Sotomajora i njegovih zategnutih dokolenica. Naš Dragutin Topić je, ako to niste znali, i dan danas jedan od najboljih skakača svih vremena. Njegov juniorski rekord u skoku u vis i dalje stoji (nisam skroz siguran, proverite ovaj podatak). Ženski rekord je isto preko dva metra. Ja dva metra u dalj jedva da mogu da skočim, a ne u vis.

Reklame

E to je atletika.

Ona je kraljica sportova zbog toga što predstavlja definiciju bazičnog sporta. Samo čovek i njegova istrajnost, trud, volja, duh i sposobnost da prevaziđe granice sopstvenog tela. Da pogleda iza horizonta ljudskog bića i transcedira tamo gde niko nije bio pre njega — u legendu.

Pritom ne zaboravite, svi rekordi imaju svoju granicu. Neće se trčati nikada nula sekundi na stotinu metara. Neko će jednom doći do granice koju ljudsko biće više ne može da prevaziđe. I svaki put smo mislili da smo to uradili, a onda se pojavio neko ko nas je razuverio. Od Karla Luisa, preko Bena Džonsona, Donovana Bejlija, Majkl Džonsona, Morisa Grina… Pa sve do Asafe Pauela i onda monstruoznog, zverskog, natrpirodnog Useina Bolta.

Pred moju prvu trku na 800m trener mi je rekao: "Galebe, trka na 800m se trči tako što prvih 600m ideš maksimalnim sprintom, a onda poslednjih 200m ubrzaš." Dugo nisam imao pojma šta to znači.

Vilson Kipketer kada je obarao svetski i olimpijski rekord na 800m 1997. godine je ujedno srušio i poslednji rekord u trčanju koji je držao belac, Sebastijan Koul. Trčao je tada neverovatnih 1:41:11. Prolaz na prvih dvesta metara mu je bio oko 23 sekunde. Garantujem vam da ne poznajete nijednu osobu i da nikada niste poznavali osobu koja može da trči 23 sekunde na dvesta metara. On je prolaz napravio u prvih dvesta, a onda trčao još 600m. I onda je 2012. godine došao Rudiša i srušio taj rekord kao da ga nikada nije bilo. Ruski atletičar Jurij Burzakovski je jedan od najfascinantnijih trkača na 800m u istoriji ove discipline. Čovek koji je takvom silinom demonstrirao u svakoj trci moć i snagu finiša. Čeličnom voljom i natprirodnom snagom je jednostavno ponižavao svoje protivnike i ostavljao ih da se pitaju kako je to moguće.

Pogledajte samo poslednjih 200m u finalu Olimpijskih igara u Atini. Legendarni Burzakovski.

Čovek koji je od svojih trka stvorio stilsku odrednicu. Nismo morali ni da znamo da li trči, odmah bi nam bilo jasno — stoji u začelju kolone i čeka poslednjih dvesta metara da ih sve ponizi u finišu u kojem sam toliko puta video da ljudi padaju u nesvest od iznemoglosti, da nisu mogli ni da ga završe (kao što se meni dešavalo često), a on je prolazio kao da nije ni trčao pre toga.

Atletika je sport u kojem je svaki faktor sreće isključen, u kojoj ako nisi ponizan i ukoliko joj ne prilaziš sa dubokim poštovanjem prema Njoj i protivnicima, nećeš nikada uraditi ništa. To je sasvim drugačija slika. Atletika je sport gracioznosti, vrline, snage duha i pre svega poznavanja šta znači boriti se protiv svojih demona. Niko atletiku nikada nije trenirao da bi zaradio novac. Nijedan atletičar nikada nije postigao uspeh tako što je pokazivao nepoštovanje prema nekom drugom, jer samo oni među sobom znaju kakva je borba život koji žive. I ta kruna zasija svake olimpijade na Olimpijskim igrama. Tada se u punom sjaju slavi ljudsko biće. I danas živimo u neverovatnom vremenu, a to je vreme kada je čovek jači, veći, brži i sposobniji nego ikada. Živimo u vremenu za koje naši roditelji nisu mislili da je moguće. Danas imamo priliku da vidimo kako budućnost ljudskog bića može da izgleda. I zato je atletika najbolji sport na svetu i jedini zaista vredan gubljenja daha. A što se priča o dopingu tiče, samo bih napomenuo navod pokojnog jugoslovenskog bodibildera Nasera El Sombatija koji je rekao: "Ako je tako lako postići rezultate steroidima, onda bi svaki čovek na ulici bio potencijalni Mister Olimpija."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu