Burke, skejt parkovi i dizajnerske kopije: Iran danas

Oba moja roditelja su iz Irana, ali nikada nismo živeli tamo. Kada sam bila mlađa, dolazili bismo tamo u posetu familiji, ali ta putovanja su postajala sve ređa i ređa kako smo starili. U to vreme, biti Iranka je za mene predstavljalo deo istorije, pre nego identiteta. Ranije ove godine, shvatila sam da petnaest godina nisam bila tamo.

Dakle, možete da kažete da je ovo putovanje "pokušaj da se vratim korenima" koliko god to bezveze zvučalo. Ne mogu da smislim bolji način da to predstavim. Želela sam da razumem Iran – da otkrijem da li je filtrirani uvid koji mi dobijamo spolja zapravo realan. I jeste, ali i na mnogo načina nije. Iran je tačka sukoba, sa milion stvari na jednom mestu. Zemlja u kojoj potpuno različita shvatanja sveta žive jedno pored drugog.

Uzmite u obzir kako bi devojke trebalo da budu obučene. Naravno, širom sveta, ženska tela su politička teritorija. Ali tokom poslednjih sto godina u Iranu, pokrivanje glave je neprestano zabranjivano i vraćano na snagu, u zavisnosti od toga ko je bio na vlasti. U Teheranu, državnoj prestonici, videćete mladu ženu obučenu u zapadnjačku garderobu kako stoji na stanici za voz pored devojke koja nosi čador.

Mislim da je Teheran delom kontradiktoran zato što su svi tako zbijeni. U gradu živi 16 miliona ljudi, to je 12,500 ljudi na kvadratnom kilometru. To je tri puta veća gustina nego u Londonu. Kada sam stigla u Teheran, jedna od prvih stvari koje su mi rekli bila je da "nikada ne sedam u auto između 4 popodne i 9 uveče" zato što je saobraćaj užasan. Procenjuje se da 25 ljudi svakodnevno umre od zagađenja.

Mnogi ljudi koji su se sjatili u Teheran poslednjih 30 godina dolaze sa sela, pokušavajući da izbegnu ekonomske probleme. Vlada pokušava da premesti nekih 5 miliona ljudi iz grada, nudeći im visoke finansijske subvencije i ostala rešenja. Na glavnom autoputu koji vodi van Teheranna, proći ćete pored malih gradova utkanih u brda. Predstavljaju čudan, gotovo uklet prizor.

Širaz je jedan od najstarijih gradova u Iranu. Bazar-e Vakil je najstariji bazar koji datira iz 11. veka – iako je trenutna konstrukcija sagrađena 1760. Kako sam rođena i odrasla na Novom Zelandu gde je  moj otac bio vlasnik pantalona starijih od većine građevina u zemlji, pogodilo me je saznanje da su moji preci vekovima hodali istim hodnicima. Druga najimpresivnija stvar bila je izlog sa začinima.

Nakon što se konzumerizam decenijama tretirao kao striktno zapadnjačko zlo koje nema šta da traži na pobožnom iranskom tlu, izgleda da je Iran naučio lekciju koju su roditelji mladih žena širom sveta mogli da im kažu – nijedna osoba ni vlast ne mogu da stanu na put između mlade žene i njene mode.

Nikada nisam imala nameru da se vozim autoputem kroz Iran, ali to je ispala posledica moje neorganizovanosti. Zaboravila sam koliko oni vremena gube u prevozu i koliko su im autobusi luksuzni. Čak su delili i užine koje bih (od jedan do pet) ocenila trojkom za kvalitet i peticom za kvantitet.

Isfaran je jedno vreme bio Silkroud grad toliko kosmopolitski da su ljudi imali običaj da kažu "Isfaran je pola sveta". Na trgu toliko starom da je pravljen u vreme kada su rimski imperatori još uvek bili realnost, naišla sam na grupu srednjoškolaca kako voze bicikle na zadnjem točku. Smejali su se mom farsi akcentu i pozvali me da blejim sa njima na trgu posle škole. Ali (levo) želi da postane astronaut, Husein (desno) želi profesionalno da vozi bicikl.

Isfahan, Bekradi istorijska kuća

Ova privatna kuća iz sedamnaestog veka je sagrađena u vreme dinastije Safavida i skoro je pretvorena u seksi butik hotel. Tu sam živela svoju orijentalnu fantaziju dok nisam shvatila da, u staro vreme, verovatno ne bih bila jedina osoba koju bi hranili grožđem.

U 18. veku, prestonica je iz Isfahan premeštena u Teheran, dozvolivši da se čuveni "blistavi grad" pretvori u provincijski zapećak. Ovo je imalo neplanirani efekat očuvanja mnogih spomenika u Isfahanu koji danas inspirišu novi talas iranskih arhitekta i umetnika da obnove kako zgrade, tako i internacionalnu reputaciju ovog grada. Dala sam sve od sebe da saznam kako je moguće da kultura toliko opterećena simetrijom dozvoli da kupola džamije ne stoji u centru. Ako bilo ko zna, neka me kontaktira.

Vožnja rolera je živa u Ab-O Atašu, jedinom skejtparku u Teheranu. Takođe je mesto brzo rastuće skejt i BMX scene. Kada sam bila tamo, biznismeni bi se u povratku sa posla zakačili za ograde i aplaudirali skejterima koji bi uspeli da slete trik.

Ove svetinje iskaču svuda po Teheranu tokom svetog meseca Muharema – uvek svetleći u zelenoj boji. To predstavlja godišnju komemoraciju za stradale u Iransko-Iračkom ratu 1980. godine: teritorijalni konflikt koji je koštao mnogo više od milion izgubljenih života na obe strane, dovodeći obe zemlje do bankrota i ostavljajući dubok ožiljak na socio-ekonomski razvoj Irana čak trideset godina po završetku sukoba.

Portret zemlje bez autorskih prava: kopi-pejstovani Džordž Kluni na bilbordu reklamira nepoznati brend iranskih električnih brijača. Red zbijenih prodavnica na pijaci prodaje gomile H&M, Luj Viton i Adidas plastične šoping kese. Čitav tunel tezgi prodaje samo rolne etiketa: Guči, Versaće i "Made in China" dokle pogled može da dobaci. Htela sam da kupim nekoliko Šanel etiketa, ali prodaju ih samo na kilo.

Već sedamdeset godina. Gol-e Rezaih je Teheranov ekvivalent za pariski Kafe de Flor – omiljeno mesto za pisce, umetnike i intelektualce, uključujući i Sadega Hedajata (često smatran iranski Kafkom, njegovo delo Slepa Sova je zabranjeno jer su čitaoci često izvršavali samoubistva). Ako bolje pogledate uramljene slike na zidovima, neobjašnjiv broj njih je od benda Queen. U pozadini su se čuli najveći hitovi Maraje Keri.

Mi u Iranu smo ljudi koji vole kitnjaste stvari. Čak ni mešano meso ne može da izbegne našu potrebu za dekoracijom.

Vozeći se kroz planinske predele koji izgledaju kao da su ukradeni iz Švajcarske, trebalo nam je tri sata do Filbanda, poznatog "sela iznad oblaka". Kao prelepa sela iz ostatka sveta, Filband je mesto u kome se snovi vlasnika vikendica ostvaruju, a noćne more svakog arhitekte realizuju.

Ljudi vole da idu na piknik. U zemlji koja već hiljadama godina prolazi kroz ratove, krize i različite katastrofe, potraga za malo mira i tišine bi trebalo da predstavlja dugoročni nacionalni prioritet. Ne postoji toliko razdaljina, planina ili količina kebaba i ćumura koja se smatra prevelikom.

Naišla sam na ovu fotografiju kada sam bila u Iranu. To je moja mama kada je imala otprilike 18-19 godina sa desne strane, sa njenom sestrom, ujedno i najboljom prijateljicom. Smatrali su ih jako lepim i pametnim. Ali ispada da mama može da doda i "čudakinja" u rezime jer sam saznala da je imala ljubimca petla koga je zvala Pukovnik Isus.

Pratite Royu Azadi na Instagramu.

Širaz

Ni zgrada, ni tržnica u Širazu

Širaz, džamija Vakil

Esfahan

Teheran

Teheran

Esfehan

Širaz, Vakil bazar

Autorka sa novim najboljim prijateljem na Vakil bazaru

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu