​Deca izbegličke krize očima Francuza u Srbiji

U danima kada se više nego ikad govori o sudbini takozvane Balkanske rute, Beograd ima priliku da vidi intimni pogled na živote i težak položaj migranata koji prolaze kroz Srbiju. Najugroženiji od ugroženih, ako se uopšte sme tako reći, jesu deca, smatra autor izložbe "There are only men" koja je do 1. marta otvorena u UK Parobrod u Beogradu.

Žerom Sid, Francuz koji živi u Beogradu, od početka izbegličke krize uključen je u pružanje pomoći migrantima koji prolaze kroz Srbiju. Najpre kao volonter u Beogradu, a zatim i kao fotograf koji dokumentuje život izbeglica na graničnim prelazima prošle jeseni, Žerom je jedan od svedoka tragedije situacije u kojoj su se ovi ljudi nalazili. Mnogi se, nažalost, u njoj još uvek nalaze.

Sa idejom da se suprostavi malicioznim tvrdnjama protivnika pružanja pomoći izbeglecima da su "sve to samo muškarci", autor je od septembra do novembra 2015. beležio svakodnevicu na graničnom prelazu u Šidu i okoline. Glasinama poput ove, smatra on, šire se neosnovani strahovi i ideologije predstavljaju se kao neosporni, negirajući urgentnost situacije u kojoj se nalaze milioni ljudi dok beže od jednog od najvećih konflikta 21. veka. Izložbu je zato i posvetio najranjivijem delu istine - deci.

Realnost se nalazi između "tragedije jedne humanitarne katastrofe i nade za bolji život daleko od bombi", smatra Žerom. Ovim fotografijama, on poručuje da "postoje samo ljudi". Sva sredstva prikupljena prodajom printova fotografija namenjena su humanitarnoj organizaciji Refugee Aid Serbia.

Pozvali smo Žeroma da za VICE ispriča malo više o svom iskustvu na graničnim prelazima, vremenu provedenom sa ljudima i decom koji beže od rata i trenucima koji će mu zauvek ostati u pamćenju.

VICE: Da krenemo od najočiglednijeg pitanja: šta jedan Francuz radi u Beogradu?

Žerom Sid: U Beogradu sam zbog moje tri životne ljubavi, a to su Balkan, mačke i kajmak. Ako ćemo ozbiljnije, studirao sam politiku i ekonomiju Balkana, živeo širom ovog regiona (uglavnom u Prištini i Solunu) i nešto malo dalje, u Češkoj - što je povezano sa ovom pričom. Da sumiram, gajim veliku strast prema Balkanu, najviše zbog političkog i ekonomskog aspekta. Živim u Beogradu od 2014. godine, pokrenuo sam agenciju za francuski veb marketing i komunikacije.

Koliko dugo se baviš fotografijom?

Nikada se nisam profesionalno bavio fotografijom, ali jesam veći deo svog života bio fotograf: počeo sam sa časovima fotografije još u osnovnoj školi, kada sam imao 8 godina. Sada imam 28, trebalo bi proslaviti taj jubilej. U tinejdžerskim danima i tokom studija fotkao sam za različite nevladine i studentske organizacije. Od kako sam u Beogradu, fotografišem za sebe, ali povremeno i za neke novinare i knjige o Srbiji.

Kako si došao na ideju da napraviš ove fotografije?

Proučavajući Balkan, nekako sam postao štreber za granice. Godinama pre početka izbegličke krize obilazio sam mesta kao što su Kelebija, Horgoš, Đevđelija i Preševo. Tokom poslednjeg leta, kada je potreba za pružanjem pomoći izbeglicima postala očigledna, počeo sam da volontiram u Beogradu, što me je navelo da mnogo pažljivije pratim ovaj problem. Vremenom, kriza na granicama postajala je sve ozbiljnija. S obzirom da sam dosta dobro poznavao ove lokacije, i da je izveštavanje medija većinom bilo na kratkoročnoj bazi, počeo sam da redovno obilazim granične prelaze i dokumentujem situaciju fotografijom. Ubrzo sam pronašao nešto izuzetno dirljivo u položaju dece, što me je i odvelo ka tome da im posvetim celu seriju fotografija.

Dok sam bio na granicima, pre svega sam fotografisao, trudio sam se da što manje remetim volontere, imajući u vidu da njihov rad zahteva ogromnu organizaciju, a sam nisam imao odgovarajuću obuku. Ipak, u hitnim slučajevima, trudio sam se da pomognem.

Da li si razgovarao sa ljudima koje si sretao? Šta im je najpotrebnije?

U početku sam razgovarao sa njima, ali mi je postepeno postajalo sve teže zbog osećaja dehumanizacije i nemoći. Svaki put kada sam dolazio na granice, imao sam osećaj da upadam u začarani krug. Priče koje sam slušao bile su iste i delovalo je da su svi zarobljeni na svom tužnom i beskrajnom putu, što mi je psihički postalo teško da ispratim.

Ono što je prioritet u smislu potreba su još uvek najosnovnije stvari: hrana, sklonište, zdravstvena pomoć, iako je logistka malo bolja zahvaljujući volonterima i humanitarnim organizacijama koji su to od prošle godine. Sada, rekao bih da su "političke" potrebe one koje se moraju ispuniti: bezbednost prolaza mora biti garantovana. Trgovina ljudima i pogibije migranata na moru još uvek su deo stvarnosti. Uloga država je da rade na tome, i pre svega da budu dosledne u svojim odlukama.

Da i je moguće napraviti emotivnu distancu od onoga što si video?

Kao što je Aris Mesinis pisao za AFP, izveštavanje o izbegličkoj krizi je zapravo izveštavanje o ratu tokom mira. Nikada niste spremni za to.

Da li postoji nešto što nikada nećeš zaboraviti?

Zauvek će mi u sećanju ostati znaci psihološkog šoka koje ste mogli da primetite na nekima od ovih ljudi. Nekontrolisani pokreti tela, deca od 3 ili 4 godine kojoj su potrebne pelene, ili jednostavno deca, nepomična, sa praznim pogledima. Tada se podsetite da su ljudi oko vas žrtve rata, a onda diskretno odlazite u obližno polje da udahnete vazduh i plačete.

Šta će biti sa fotografijama nakon izložbe? Da li imaš u planu novi projekat?

Printovi fotografija su trenutno rasprodati, a sva sredstva idu organizaciji Refugee Aid Serbia. Nakon izložbe, svakako ću nastaviti da pokrivam izbegličku krizu, ali na manje obiman način jer mi ej ovo iskustvo bilo jako intenzivno. Nastaviću rad na nekim projektima koje sam započeo ranije, kao što su portreti romskih porodica u Pančevu, ili položaj osoba sa invaliditetom u Srbiji.

Hvala ti, Žerom.

Žeromov rad možete pratiti na njegovom Flickru i Tviteru.

O načinu pružanja pomoć izbeglicama i žrtvama rata informišite se na Refugee Aid Serbia.