FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Kako nisam izgubio nadu kada sam osuđen na zatvorsku kaznu zbog šverca kokaina

Budalasto sam se samozavaravao da me nikada neće uhvatiti ako lično ne baratam kokainom. Nisam bio u pravu.
10.10.15
Jim Goldberg/Magnum Photos

Iz kolumne 'Amerika u zatvoru'

Izašao sam iz lifta 11. avgusta 1987i krenuo ka svom luksuznom apratmanu na Ki Biskejnu. Ugledao sam tri nepoznata muškarca kako se smucaju ispred ulaznih vrata. Nosili su tamnoplave jakne i kačkete za bejzbol i fiksirali me pogledom dok sam im prilazio.

„Kako se zoveš", zaurlao je jedan od njih; govorio je kao neko ko dobija odgovore na svoja pitanja.

„Ja sam Majkl Santos."

Reklame

Kao po komandi, sva trojica su izvadili pištolje i uperili mi ih u glavu. „Uhapšen si! Ruke uvis. Okreni se ka zidu". Jedan od njih mi je hitro prišao, stavio mi lisice i pretresao me.

Znao sam da sam dolijao. Imao sam 23 godine, i prethodne dve godine sam vodio razrađenu šemu dilovanja kokaina. Uključio sam drugove iz srednje škole iz Sijetla. U Majamiju su preuzimali pošiljke koje sam kupovao, teške i po nekoliko kila. Iznajmljenim kolima bi ga prevozili u Sijetl i distribuisali ga klijentima po mojim uputstvima. Budalasto sam se samozavaravao da me nikada neće uhvatiti ako lično ne baratam kokainom.

Nisam bio u pravu.

Pročitajte i: Od popravnih domova do zatovra: ceo život u državnim institucijama

„Znaš da ćemo da te pustimo da ideš kući ako sarađuješ s nama i spojiš nas sa svojim dobavljačem", rekao mi je jedan od agenata DEA.

Ćuteći sam sedeo i ignorisao pokušaje agenata da me obrlate. Nije da sam sebe smatrao okorelim kriminalcem. Jednostavno sam bio budalast, i nisam razumeo svu težinu problema koji se nadvio nadamnom.

„Optužen si za predvođenje zločinačkog poduhvata."

Nikada ranije nisam bio u zatvoru. Kada smo napustili ostrvski raj Ki Biskejna i zašli u opasniji deo centra Majamija, zapitao sam se šta me čeka. Trudio sam se da to podnesem stoički, i čekao sam da vidim kako će se stvari razvijati.

„Preti ti doživotna robija, bez mogućnosti pomilovanja. Misliš li da ćeš moći to da izdržiš?"

Reklame

Ova pretnja mi nije imala smisla. Svi umešani u moj slučaj su bili odrasli ljudi koji su delovali saglasno i niko nije upotrebio oružje ili pribegao nasilju. Dok su agenti pričali, ja sam gledao kroz prozor, ubeđujući sebe da samo žele da me uplaše. U tom trenutku, samo me je zanimalo kada će da me puste. Advokat kog sam angažovao nekoliko meseci ranije mi je savetovao da se branim ćutanjem ako me vlasti uhapse. Nadao sam se da će me on izvući, ali sam duboko u sebi znao da sam u gadnoj nevolji.

Ispostavilo se da sam nakon hapšenja doneo neke stvarno loše odluke. Umesto da preuzmem odgovornost i izjasnim se da sam kriv, ja sam iskušavao vlasti i primorao tužilaštvo na sudski proces s porotom. Tokom suđenja, svedočio sam u svoju odbranu. Službenica suda mi je pružila Bibliju i rekla mi da stavim ruku na nju. A onda, kada je rekla: „Da li se kunete da ćete govoriti istinu i samo istinu, pa neka vam je bog u pomoći", ja sam lagao. U suštini, tražio sam od porotnika da ignorišu dokaze niza ljudi koji su svedočili protiv mene. Želeo sam da mi poveruju i puste me na slobodu. Porotnici su me prozreli. Prosto su me proglasili krivim, po svim tačkama optužnice.


Pogledajte VICE dokumentarac o zatvoru Gvantanamo:


Vratili su me u okružni zatvor Pirs, u lancima, na koje sam se već svikao. Kapija se otvorila i progutala me, i ja sam se vratio u svoju ćeliju, obuzet mračnim mislima i malodušan. Najblaža kazna je bila deset godina zatvora. Ali zbog mog krivokletstva, nije postojao taj sudija koji bi me osudio na minimalnu kaznu. Doživotna robija bez prava na pomilovanje mi je delovala nadrealno, ali sam se pripremao i na tu mogućnost. Kada sam konačno shvatio da bih mogao da robijam do kraja života, postalo mi je jasno u koliko se teškoj situaciji nalazim.

Dok sam čekao da mi sudija odredi kaznu, molio sam se. Nisam se molio da me puste – taj voz je prošao. Umesto toga, molio sam se za snagu i vođstvo kroz lavirint koji me je razdvajao od slobode. Te molitve su me dovele do antologije filozofije u kojoj sam otkrio priču o Sokratu, filozofu koji je živeo pre više od 2,500 godina. On je bio osuđen na smrt i čekao je da mu odrede dan kada će ga pogubiti. Jednog dana ga je posetio čovek koji mu je izneo plan za bekstvo.

Reklame

Pošto sam ja želeo da odem na slobodu više nego bilo šta drugo, očekivao sam da je i Skorat želeo to isto. Ali nije. Kada su ga pitali zašto je odbio ponudu da pobegne i izbegne pogubljenje, Sokrat je otkrio svoje razloge. Ta priča me je potpuno transformisala u zatvoru. U demokratiji, kaže Sokart, imao je pravo da radi na promeni zakona koje je smatrao nepravednim. Nije imao pravo da krši zakone.

Od tog dana su prošle čitave decenije, ali još uvek mogu da se prisetim težine te knjige na svojim grudima, dok zurim u plafon svoje ćelije i u grafite na zidu. Stavio sam ruke na potiljak i počeo da zamišljam kako će izgledati buduće godine. Iako nisam znao koliku kaznu će sudija da mi odredi, znao sam da želim da je odslužim netaknutog dostojanstva. Morao sam da napravim plan za prilagođavanje koji će da mi pomogne da to uspešno prebrodim – koliko god da budem morao da odležim.

Ali šta sam mogao da učinim?

Ilustracija: Karli Džin Endrjuz

U zatvoru nije bilo nikoga da te usmeri. Čuvari su zatvorenicima govorili da se „ne nadaju ničemu". Drugi zatvorenici su me savetovali da je za odsluženje kazne najbolje da zaboraviš na spoljni svet i da se usredsrediš na zatvorski život. Ali ja sam pokušao to da ignorišem i počeo sam da projektujem budućnost. Bez obzira na dužinu kazne, očekivao sam da ću jednog dana biti pušten. Verovao sam da će doći trenutak kada ću se vratiti u društvo.

Ta nada me je navela da razmišljam o tome kakva bi građanstvo imalo očekivanja od čoveka koji je sa dvadeset i nešto godina prodavao kokain. Da li bi mogao da učini išta što bi uticalo na druge da u njemu ne vide samo dilera kokaina?

Reklame

Razmišljajući u tome sam smislio tročlani plan. Ako se usredsredim na 1) obrazovanje, 2) doprinos društvu i 3) izgradnju sistema podrške, drugačije će suditi o meni. Umesto da me odbace zbog teških zločina koje sam počinio kao mladić, ja ću uticati na njih da me prihvate zbog napretka koji sam napravio dok sam bio zatočen.

Strategija prilagođavanja me je održala tokom 26 godina boravka u federalnim zatvorima svih nivoa bezbednosti. U zatvoru sam završio fakultet i magistrirao. Zazim sam dao svoj doprinos društvu objavivši nekoliko knjiga koje mogu da pomognu ljudima da bolje razumeju život u zatvoru, ljude koji u njima žive, i u kojima iznosim strategije za prebrođivanje tamošnjih problema. Uz pomoć tog truda sam izgradio ogroman sistem za podršku, uključujući i to da sam našao ljubav svog života i venčao se s njom u zatvorskom odeljenju za posete.

PREPORUČUJEMO: Razgovarao sam sa tipom koji tri godine živi u groznom hostelu

Svoje obaveze prema Birou za zatvore sam izvršio u avgustu 2013. Uprkos 9,500 dana koje sam odslužio, moj povratak u društvo je bio bezbolniji nego što bi se očekivalo. Štaviše, 17 dana nakon izvršenja kazne, postao sam vanredni profesor na državnom Univerzitetu u San Francisku. Tokom prve dve godine na slobodi, gradio sam karijeru zasnovanu na svom životnom putu i radio na ispravljanju jedne od najvećih nepravdi našeg vremena: posvećenosti Amerike masovnom zatvaranju ljudi. To je rđav sistem koji izaziva međugeneracijske cikluse recidivizma. U serijalu eseja koji će uslediti, predstaviću vam i neke druge ljude koji su boravili u zatvoru. Ti pojedinci će opisivati izazove sa kojima su se suočili kada su se vratili u društvo, nakon dugododišnjeg boravka u američkim fabrikama neuspeha.

Ispostavlja se da što ih duže izlažemo „popravnim" merama, time pred pojedince koji žele da funkcionišu u društvu kao uzorni i korisni Amerikanci postavljamo sve više prepreka.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu