FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Svi moji otkazi: poslovi u Srbiji sa kojih sam bio otpuštan i koje sam napuštao

Da treba da nacrtam nešto na temu "Šta si postao kada si odrastao", bio bi to papir prepun raznih usranih zanimanja.
10 Oktobar 2015, 8:10am
Sve fotografije: autor

Odgovor na pitanje "Šta ćeš da budeš kad porasteš?" podjednako mi je bio apstraktan i stran kao odgovor na pitanje "Koja je svrha života?" ili "Šta je starije: koka ili jaje?". Kada smo u predškolskom dobili kao domaći zadatak da nacrtamo odgovor, moji vršnjaci su pred vaspitačicu ostavili žvrljotine na kojima su bili policajci, kauboji, astronauti, učiteljice i ostale klinačke maštarije i želje, dok sam ja predao prazan papir. Svega mi, nisam imao blage veze šta ću biti.

Kada bi sada, dvadeset godina kasnije, trebalo da nacrtam nešto na temu "Šta si postao kada si odrastao", bio bi to bogato ispunjen papir raznim usranim i manje usranim zanimanjima, jedan pikasovski šareniš, koji bi ponovo velikim delom bio sačinjen od praznine. Osvrnuću se na svoj radni vek, a vi sami zamislite kakav bi to crtež bio. Pa ga nacrtajte i pošaljite VICE redakciji.

PROČITAJTE I: Vodič kroz sva sranja koja trpiš od starijih kolega

REP IZVOĐAČ

Dugo sam razmišljao da li da muzičku karijeru smestim ovde ili jok, pošto to i nije bila karijera, već zaista neobično i divno iskustvo. Počelo je klinački, u osnovnoj školi, sa Sajpresima (Cypress Hill), a onda sam se i sam bacio na stihoklepanje. Prvu pesmu sam snimio sa 15 godina. Nastupao sam po čitavom Balkanu, što sa svojim bendom, što sam, što sa Marčelom. Upoznao drage ljude (i one nedrage) i može se reći da mi je muzika definisala život. Kinte nikada nije bilo mnogo, ali je s vremena na vreme znala da kane. Pisao sam tekstove za pare, različitim prajsles reperima, između ostalog i Sandokanu. Ipak, najdraža nagrada za bavljenje muzikom bila mi je ta što su me zbog pesme "Vinjakolada", nazvali iz Rubina i poslali flašu vinjaka.

Zli jezici bi rekli kako su mogli da pošalju i više, ali vinjaku se u količinu ne gleda. Već neko vreme ne snimam ništa, ali volim da tvrdim da sam samo u stanju hibernacije. Baš zato, ovaj poziv stavljam van konkurencije, jer još uvek nije "pao" otkaz.

RAZNOSAČ HRANE – ŠETAČ

Studentski dani. Fali kinta. Ćale dolazi kod mene u Beograd, kaže mi da idemo na poslovni razgovor sa izvesnim Peđom, inače prijateljem moje pokojne babe. Nalazimo se u njegovoj kafani i dobijam posao raznosača hrane. Pre mene, na tom radnom bio je neki Albanac, koji je prefriganog Peđu kanda podkradao. Peđa, inače, ima sve karakteristike prefriganog vlasnika seljačine: kičasta, skupa garderoba, ljubavnica, zapovedački stav i modus svi morate da stojite , koji je sprovodio nad radnicima.

Rukujemo se Peđa i ja, on naruči vinjak i mešano meso i dan protekne u prijateljskoj atmosferi, međutim, od sutradan mi se više nije javljao kada uđe u kafanu. Posao je podrazumevao da se javim na telefon, primim porudžbinu, izvestim roštilj-majstora, pronađem na mapi štand u jednoj od 3 hale, gde treba da dostavim hranu – kao jebeni Kristofer Kolumbo, da naplatim, vratim se u kafanu i onda Jovo-nanovo.

Onako sav uvaljan u brašno od taze somuna i lepinja, prepešačio sam toliko da mi ni hodočašće ne bi teško palo. Kada je reč o parama, na njih Peđa nije voleo da troši reči; baš kao što ni njih nije voleo da troši. Dnevnica je bila 700 dinara, ali sam novac jedva iščupao, pošto je Peđa imao običaj da kada vidi Harisa Džinovića kako ulazi u kafanu, otvori kasu i izvuče čitav pazar da bi ovome zamastio brk, pa su osoblju kafane džepovi bili posni.

Dobijao sam bakšiš, ali radilo se o 10-20 dinara, koje bi ionako dali klincu kada im obriše šoferšajbnu. Radio sam taj posao neka dva meseca, a onda smo istovremeno Peđa i ja došli do zaključka kako "ovo nije za mene". Poslednja porudžbina, neki klinac naručuje pljesku. Ja donosim, sa zakašnjenjem zbog gužve u kafani, a ovaj će meni drsko: "Da si malo brže stigao, dobio bi bakšiš". Na to sam mu odgovorio: "Zabole me za tih tvojih 20 kinti i da znaš pljunuo sam ti u lepinju". A nisam. Ili jesam. Više se i ne sećam.

STATISTA NA FILMU, GLUMAC U SERIJI

Jednom prilikom, kolega sa fakulteta pitao me je da li bih išao sa njim da budem deo publike u emisiji "Plesom do snova". Rekoh mu da me tako nešto, zabogamiloga, ne interesuje, ali mi je objasnio kako ću za takvu zajebanciju dobiti 10 evra. Uh, što da ne, pomislio sam, pa sam u tu avanturu uključio i cimera. Emisija ide uživo, cimer i ja imbecili, seli tik iza žirija, odmah pored naperlitane Ane Kokić, objektiv kamere sve vreme nišani u nas.

Stižu poruke od drugara "Crveniš, lasice", "Koji ćete đavo Buda i ti tamo" i slične; meni neprijatno, a moj cimer Buda plače, ali ne od stida, već ga je ganula jedna od onih tužnih životnih priča, zbog kojih poznati đuskaju, a televizija se bogati.

Prođu i ta tri sata nekako. U povratku iz Šimanovaca, ja pitam onog ortaka, koji nam je "namestio gažu", gde je kinta, na šta mi on sasvim smireno odgovara kako se ne isplaćuje odmah, već kroz par meseci.

Posle prokletih osam meseci mi je stigao SMS od agencije koja organizuje ljude za ovakve emisije da mogu da dođem po novac na drugi kraj grada. Nisam otišao. Međutim, par meseci kasnije, zovu me iz te iste agencije da statiram u filmu "Drug Crni u NOB-u", propalom nastavku kultnog serijala "Crni Gruja".

– Tvoj izgled potpuno odgovara nemačkom vojniku, pa bismo bili jako zahvalni kada bi prihvatio to – reče mi preko telefona vlasnica agencije.

"Baš mi je drago da vam ličim na nacistu", pomislih i prihvatih posao.


Pogledajte VICE dokumentarac o najopasnijem uterivaču dugova u Britaniji:


Svakog jutra u šest, kombi me čeka ispred zgrade i vozi do seta na putu za Pančevo. Kostimi, zezanje sa drugim statistima, ispijanje kafa uz gitarsku muziku Nenada Jezdića; rečju, milina jedna. Za trenutak, osetiš se važno. Radiš kao konj, po 12 sati dnevno, dobiješ jedan obrok i 10 evra, ali makar radiš nešto zanimljivo. Čak je i fotka sa seta, na kojoj ja u uniformi Vermahta pregledavam ausvajs prelepoj Leni Bogdanović, bila razapeta kao tapet preko zida u sobi za ketering. Svaki put kada bih jeo bajati sendvič, sa ponosom bih gledao tu fotografiju. Zbog manjka finansija, nekolicina nas statista, menjalo je uloge: čas smo bili nacisti, čas partizani, čas četnici, čas ginemo, čas pucamo...

Pošto se istovremeno snimao i film i serija koja daje širu sliku radnje, a budžet je – kao što već rekoh – bio veoma siromašan, održali su mini-audiciju za epizodnu ulogu. Pročitao sam tekst i dobio novi angažman. Glumio sam produkt neuspelog kloniranja Druga Tetka (Nikola Kojo). Bilo je zabavno, ali ne zadugo. Radilo se više, plata ostala ista, a svakodnevno izdrkavanje samodopadljivih glumaca – Nenad Jezdić koji bi, kada ne bi bio u centru pažnje, uzeo da drnda gitaru i iz sveg glasa urlikao ili Dragan Jovanović, koji je glumio Hitlera, i na setu se ponašao dosledno svojoj ulozi – bilo je nesnošljivo, pa sam jednog dana skinuo proletersku uniformu, pokupio prnje i više nikada nisam došao na snimanje.

Našli su mi bili zamenu i lik stvarno liči na mene.

SMS PROSTITUTKA

O ovom (ne)časnom zanimanju sam već pisao. Svodilo se na to ložim i drkam paćenike koji su se ložili i drkali na mene, preko poruka. Radio sam ovaj posao preko godinu dana i još uvek osećam psihološke posledice uticaja istog. Plata je bila oko 16,000 mesečno. Dobio sam otkaz kada sam korisniku rekao da sam izvršio samoubistvo.

ČITAČ STRUJE

Došlo vreme da se Stefan ženi, ali posla nema. Pa preko različitih poznanstava dođem i do Elektrodistribucije. Ako nešto mrzim, to su državne firme i osmočasovno radno vreme, san mnogih, koji su se naslušali priča o uljuljkavanju u takvim firmama za vreme komunizma.

Međutim, ne lezi vraže, ja zaista i ne dobijem posao u državnoj firmi, već u agenciji koja sarađuje sa Elektrodistribucijom, pa čak ni osmočasovno radno vreme, kojeg sam se i bojao. Imao sam slobodu da odredim sam koliko mi treba da završim sa svojim rejonom.

Bio sam čitač struje. Čitao sam struju po selima u okolini Niša, delio opomene, vlasnici brojila meni delili opomene i sve to za bednih 8,000 dinara. Ulazio sam u kuće kojekakvih ljudi, napadali su me kerovi, za Đurđevdan sam krkao ovčje meso i pio pivo kod Roma. Čak sam vodio i ženu sa sobom, da mi pravi društvo i pomogne da pronađem kuće razbacane po selima.

I nikada za četiri meseca koliko sam radio ovaj posao, nisam uspeo da pronađem sve kuće i da očitam brojila, pa sam se pomalo rezigniran, tešio u lokalnoj kafanici. Šef je hteo da me opomene da moram kako znam i umem da nađem sve kuće, na šta sam mu odgovorio da zaista ne mogu da radim taj posao i tražio od njega da me prebaci na neko "ozbiljnije" radno mesto. I dalje postoji legenda u Medoševcu, gde sam čitao struju, o jednom čitaču koji četiri meseca nije bio sposoban da pronađe sve kuće.

ŠALTERSKI RADNIK

"Birokratija je najbolje uređenje", tvrdio je Maks Veber, a svi znamo da je kod nas biorakratija najčešći uzrok glavobolja i pucanja nerava. I eto mene u šalter-sali velelepne zgrade niške Elektrodistribucije, usred birokratske gungule oko reprograma duga. I dalje radim za firmu (koja se, pride bavi obezbeđivanjem), koja radi za drugu firmu. Moj posao je, prvobitno, bio da sklapam ugovore sa ojađenim višemilionskim dužnicima. Redovi nepregledno dugački, uvijali su se kao rep anakonde iz istoimenog filma sa Dženifer Lopez.

Znate onu, "Račvast kolac u zemlju ne ide", sa nastavkom "ni Srbin bez nervoze u distribuciju". Jebote, tu su pojedini dolazili samo da me opsuju, kunu ili okite nekim lascivnim epitetom. Jedna stranka me je nazvala i Hitlerom, a Elektrodistribuciju mojim logorom. "Nisam ja direktor", pomislih i odoh na pauzu sa svojom Evom Braun.

Tek tu sam spoznao šta znači "običan svet" i ko su glasači vladajuće stranke. Mada, ni kolege nisu bile mnogo bolje. Sećam se kada jedna ženica odlazi do koleginice da joj pomogne nešto oko papirologije, na šta ova ustaje sa stolice, pušta Cecinu pesmu o 'ticama kukavicama i odgovara ovoj: "A šta mene boli pička za to". U toj menažeriji sam radio godinu dana, za 18,000 mesečno (preko ugovora o radu, koji je podrazumevao minimalac, morao sam da potpišem i aneks ugovor, u kojem minimalac smanjujem na superminimalac.)

Otkaz sam dobio po povratku iz Aušvica – ne, ne šalim se – čim sam bio prešao granicu na Horgošu. Promenila se uprava, pa me je sekretarica nazvala i rekla: "Imaš dva sata da nađeš vezu ili ostade bez posla". Sa zadovoljstvom je nisam našao.

KOLUMNISTA

Pisao sam za različite listove i portale od osamnaeste godine. Što volonterski, što za neki sitni honorar. Međutim, jedna od ozbiljnijih šljaka trebalo je da bude za neki lokalni portal. Trebalo je da pišem nedeljnu kolumnu o društvenim i političkim zbivanjima u Nišu, a plata je trebalo da bude 100 evra po tekstu. Sjajna kinta, zanimljiv posao. Pride, kolumniste je činila jedna sjajna ekipa; među njima književnici Dejan Stojiljković i Branislav Janković, bloger Strongmen, i tako dalje. Sve je krenulo kako treba: odlična posećenost, zanimljive teme,... Zbog jednog teksta o nasilju, prećeno mi je batinama, pojedini političari slali su mi poruke podrške, a i dan danas srećem one koji mi kažu: "Stao sam na tvoju stranu".

Urednik je bio veoma ozbiljan novinar, nekadašnji dopisnik Njujork tajmsa, ali ono što nisam znao je da je bio i neizlečeni alkos i kockar. Za nekoliko tekstova objavljenih tamo, dobio sam 500 kinti "da kupim dve pakle cigareta", što sam i učinio. Jebeš ga. Nedelju dana posle toga, završio je u ludnici, a ja bez posla. Ponuđeno mi je bilo da se vratim da pišem za taj portal kada se promenilo uredništvo, ali nisam želeo. Našao sam novi posao.

RAD U STRIPARNICI

Ovo je bio kul posao. Redovna platica, prijavljen sam i okružen stipovima, na koje imam veliki popust. I još sam bio fan rijalitija Kevina Smita Comic Book Men. Vlasnik striparnice je moj prijatelj, pa je i to bilo super. Tu sam upoznao sijaset gotivnih ljudi. Međutim, nikako nisam mogao da se izborim sa nezgodnim radnim vremenom, a i ono čega nema u Comic Book Menu je administracija kojom naša država zatrpava male preduzetnike. Posle sedam meseci, pokupio sam stripove i otišao dalje. Ipak, bilo je to zanimljivo iskustvo, a zahvaljujući tom poslu, došao sam i do angažmana na prevođenju Marvelovih stripova za naše tržište.

PREPORUČUJEMO: Razgovarao sam s tipom koji tri godine živi u groznom hostelu

Ovo svakako nije kraj, jer ko što reče jednom prilikom Žodorovski, "Čovek postaje dok je živ", pa tako i ja, još uvek postajem, ali to me i plaši.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu