Možda je sa nestankom SFRJ nestala i jedna velika sportska priča, ali loptanje je nastavilo da postoji i posle '91, i to sa relativnim uspehom. Reprezentativne titule Srbije svi znate, ali na klupskom planu slavlja nije bilo previše, izuzmemo li onaj sport u bazenu kojim se ionako ozbiljno bave samo Balkanci, Mađari i jedna italijanska varoš. Dva košarkaška "fajnal fora" za KK Partizan su recimo najdalje što smo stigli u nekakvim ozbiljnim takmičenjima - mimo toga, Jugović iz Kaća osvojio je rukometni "Čelendž Kup", a nedavno je OK Vojvodina u vitrine unela njegovu odbojkašku verziju.
Reklame
Sa druge strane, stvari u regionu nešto bolje stoje, i to uglavnom u rukometu. Slovenija je od raspada SFRJ osvojila tri evropske klupske titule, Hrvatska isto toliko, a Crna Gora i Makedonija po dve. Prosto gledano, samo Bosanci (i Hercegovci, okej) i mi ne spoznasmo evropskog klupskog prvaka nakon raspada stare države (opet, izuzimamo vaterpolo, je li). Za BiH se može naći milion i jedan razlog zašto je to tako, i svi su verovatno validni. Ali zašto Srbija posustaje u ovom regionalnom reliju? Jel' moguće da je čak i Crna Gora uspela da nas prestigne po tom pitanju?Tako je, čuli ste i videli već, skopski Vardar pre neki dan postao prvak Evrope u rukometu, koji je, hajde da kažemo, treći evropski klupski sport po važnosti. Iako je Vardar daleko od sirotinje - njihov vlasnik, ruski biznismen (da iskoristimo neki nežniji termin) Sergej Samsonenko, vlasnik je lanca sportskih kladionica "BetCity" - do titule su stigli pobedama nad Barselonom i Pari-Sen-Žermenom, ograncima beslovesno bogatih sportskih društava koji su uspešni u manje-više svačemu čega se late. U PSŽ-u, podsetiću vas, startnu postavu čine Tjeri Omejer - Nikola Karabatić, Mikel Hansen, Luka Stepančić - Luka Karabatić - Uve Genshajmer i Luk Abalo.
Ukoliko vam ova imena nisu poznata, zamislite da vam u istoj ekipi zaigraju Mesi, Ronaldo, Ibrahimović i Bufon kao golman, uz recimo Azara i Kavanija koji ulaze sa klupe po potrebi.
Reklame
U Vardaru na prvi pogled ima malo toga zaista makedonskog izuzev lokacije - tek trojica igrača na rosteru su im domaći, dok ostali stižu mahom sa Balkana (tri Hrvata, tri Srbina, jedan Crnogorac ), iz Španije (trener i još trojica igrača) ili Rusije (tri igrača). Arpad Šterbik, sa svojim mađarsko-srpskim korenima i španskim pasošem, predstavlja idealan amalgam Vardarove multikulturanosti. Svejedno, uspeh Vardara je, ma koliko se regionalni mediji lomili da makar malo "prisvoje" ovu titulu, itekako makedonski. Jer samo su oni zaista hteli Samsonenka i njegove devize.Nije preterano velika tajna da je Samsonenko, pre odlaska južno od Prohora Pčinjskog, želeo da investira u srpski rukomet. Upućeni izvori kažu da je ruski biznismen u nekom trenutku bacio oko na ženski rukometni klub iz Vrnjačke Banje, ali da je odande ekspresno i odjavljen. Dve strane se nisu baš najbolje razumele, i ruski su novci tako samo produžili niz E75 do Skopja.U svakom slučaju, 2013. Samsonenko je postao vlasnik muškog i ženskog rukometnog kluba Vardar, i to je bio tek prvi korak ka današnjoj skopskoj sportskoj imperiji pod njegovim nadzorom - u međuvremenu je preuzeo i FK Vardar, a njegovim parama sagrađena je nova dvorana "Jane Sandanski", u čijem se sklopu nalaze i spa centar, bazeni, klinika i hotel od četiri zvezdice. Po regionu se uveliko šuška da je bogati Rus u svom poduhvatu zdušno podržan od strane makedonskih državnih aparata, te da su se svakako desile i neke kontrausluge usput, ali dobro, tako to nekako i ide sa stranim investicijama. I tako, četiri godine nakon sudbonosnog preuzimanja, prvaka Evrope u rukometu slavi Skoplje, a ne Vrnjačka Banja, Beograd, ili neko treći.
Reklame
U ovom trenutku se uglavnom jave oni koji bi da omalovaže rukomet i njegov značaj, te da jedna takva titula nije neki bitniji uspeh. Naravno, svačije mišljenje uvažavamo, ali za ovo bih otvoreno rekao da je prosto - glupo, i to na nekoliko nivoa. Analizirajmo prvo onaj sportski, jer on je nekako najočigledniji.Rukomet je, hteli to neki ili ne, veliki deo evropske sportske kulture. Rukometna liga šampiona pod pokroviteljstvom EHF-a je izuzetno atraktivno i kvalitetno takmičenje, koje svake godine privuče veliki broj ljubitelja sporta. Medijski partner ovog takmičenja je moćna američka kuća IMG, lider u svetskom sportskom menadžmentu, koja takođe sarađuje i sa košarkaškom Evroligom. Valja ovde spomenuti i to da je ovo jedno od ređih takmičenja u kojem klubovi bivšeg istočnog bloka predstavljaju relativnu silu. Pored Vardara, Evropom trenutno "drma" i poljski Kjelce, prošlogodišnji prvak, a tu negde je i mađarski Vesprem, već par godina zaredom učesnik "fajnal fora". Pritom, ne može se reći da su ovi klubovi visoko rangirani jer je ostatak Evrope baš briga - već smo spomenuli PSŽ i Barselonu, a kad u računicu uđu i nemački klubovi, vidimo da je balans snaga sasvim solidno raspoređen na liniji istok-zapad.Ni reprezentativni rukomet nije rđav - u kojem sportu ovih dana možete reći da svako evropsko prvenstvo ima tri malo jača favorita, četiri ekipe koje vrebaju odmah pored, i još jedno tri autsajdera? Francuska reprezentacija se sa pravom smatra jednom od najvećih kolektiva u istoriji evropskog sporta - ne samo rukometa. A šta reći još o Dancima, Šveđanima, Hrvatima, Špancima, Nemcima, te na momente i Poljacima, Norvežanima, Slovencima…ukratko, to što nas trenutno nema nigde ne znači da je rukomet nebitan.
Reklame
Čak i ako se pravimo da jeste, to bi bio samo trenutna refleksija. Ne treba nikako smetnuti s uma da je rukomet u Srbiji sport sa velikom tradicijom, i brzo tu dođe do raspirivanja starih strasti. Kada su Zvezda i Partizan krajem devedesetih i početkom novog veka igrali polufinala kontinentalnih takmičenja, goreli su Pionir i Banjica. Reprezentacija povremeno bljesne i izazove veliko interesovanje - nema, evo, ni par godina kako su i muškarci i žene igrali velika finala, makar i kao domaćin. Reprezentativni mečevi u niškom "Čairu" još uvek privuku solidnu publiku. Narod voli rukomet, voli i pamti velike uspehe - pamti Veselina Vujovića, Mileta Isakovića, braću Perunučić, Škrbu, Butuliju, Cecu Kitić i ostale. Sport sa puno fizičkog kontakta, trčanja, ali i veštine i golova - ima li nešto zapravo što idealnije paše uz naš sportski DNK?Da li mi rukomet možemo oporaviti? Sigurno da da. Trenutno, mi nismo u prvih deset Evrope, ali ova zemlja je uvek imala dobre igrače, i sve se da srediti sa malo investiranja. Međutim, zašto smo rešili da Samsonenka prosledimo komšijama, i tako njima de facto "poklonimo" evropsku slavu u ovom sportu? E, to je onaj "nesportski" deo ove diskusije koju smo započeki pre par pasusa. Suštinski, mislim da ste čitajući tekst mogli da pretpostavite kakav odgovor mogu da vam pružim. Ali ukratko - naše "njet" Samsonenku je izuzetan primer kako Srbija ne želi investicije koje ne može da kontroliše. I to je osnov svih problema srpskog sporta - ne samo rukometa.
Reklame
Samsonenko je, kao što smo već videli, dobio zeleno svetlo da u Skoplju radi šta god poželi, i on to radi odlično. Činjenica je, međutim, da on to u Srbiji verovatno ne bi mogao - možda bi i stigao da proba, ali bi izvesno odustao. Jer, strani kapital u Srbiji uvek ide uz domaćeg "posrednika" (kakav eufemizam). A kada investitor primeti da svaki dan on mora da pravi "kompromise" (još jedan divan eufemizam) kako bi ostao na tržištu, stvari prestaju da budu zanimljive na duge staze. Neki bi sad ovde možda i rekli kako je Srbija sređenija država od Makedonije, te da ne može ovde baš svaki ruski milijarder da radi šta mu je volja. Neki, pak, bi rekli da makedonske strukture nisu alave kao srpske i da znaju da ugode tako da svi budu na dobitku. Vi sami odlučite koja vam se verzija više sviđa. A usput pogledajte npr. put "Marakane" i zapitajte se gde zapinju oni silni ruski milioni što Gasprom obećava? U stvari, bolje ovako, zapitajte se jel' bi vi investirali u Terzića ili Vazuru?Okreni-obrni, čini se da smo u celoj ovoj priči mi Srbi opet ostali kratkih rukava. Dok rukomet u Skoplju cveta - muški prvak i ženski viceprvak Evrope u istoj godini su ozbiljna sportska priča, kod nas je na pragu gašenja. Umesto što otpisujemo Vardarov uspeh kao kapric ruskog lovatora ili pokaznu vežbu iz oblasti nebitnog, bolje bi bilo da iz ove epizode izvučemo pouke i primenimo ih na drugim poljima. Klinička smrt srpskog rukometa je samo opomena da progres i tranzicija ne znaju za milost - ako jednoga dana naša košarka i fudbal odu i potpuno u vražju mater, setićete se Vrnjačke Banje i propuštenog voza. A tada možda bude već kasno.
Pročitajte još: