70 ljudi je povređeno tokom snimanja ovog fima

Ove godine je u SAD počeo da se prikazuje mađarski film Beli bog, koji je moderna alegorija o klasičnom ugnjatavanju, u kojoj su ljudi zamenjeni psima, i u kome se u jednom kadru pojavljuje preko 250 poludresiranih uličnih pasa. To je neverovatno postignuće, i priča iza scene o tome kako je to izvedeno se uklapa sa narativnim ciljevima reditelja Kornela Mundrusa. Ali nemaju svi primeri kinematografskih ambicija vezanih za životinje – ili prevazilaženja samog sebe – tako srećan kraj.

Ponovo u distribuciji preko kuće Drafthaus Films, film iz 1981, Rika, može da se pohvali nezapamćenom spiralom ludila.

Počinje sa netipičnim parom: sa zvezdom filma Ptice, Tipi Hedren, i njenim mužem, lovcem na talente i producentom Isterivanja đavola, Noelom Maršalom, koji je zamislio toliko ludački rediteljski debi, da se u njemu pojavljuje preko sto neukroćenih lavova, tigrova, puma i jaguara (kao i dva slona).

RIKA (filmski trejler) u bioskopima od ovog aprila! u distribuciji Drafthaus Films na Vimeu.

Priča kaže da su 1969, kada je Maršal posetio Hedren dok je snimala Đavolju žetvu u Africi, iskoristili priliku i otišli na safari u obližnji rezervat. Tokom obilaska u Mozambiku su naleteli na pravi spektakl: napuštenu upravnikovu kuću, prepunu lavova koji su od nje sebi napravili jazbinu – red i nered isprepleteni na istoj lokaciji. Par je dobio inspiraciju, i tokom putovanja video osnovu za film.

Nadgledali su snimanje aktivističke drame zasnovane na životinjama koje su izgubile svoj prirodan habitat, na svom ranču, 65 kilometara od Los Anđelesa. Maršal je napisao scenario o borcu za očuvanje životinjskog sveta (koga je sam igrao) koji živi među lavovima, i plaši toga da će krivolovci i vlasti ugroziti njihovu bezbednost. Maršal je planirao da režira, a Hedren i njihova deca – mlada Melani Grifit, Džeri Maršal i Džon Maršal – su igrali njegovu porodicu, prinuđeni da i sami teraju životinje kada dođu u posetu.

Ono što je počelo kao produkcija planirana da bude završena za šest meseci i 3 miliona dolara, oteglo se na pet godina i 17 miliona dolara (veći deo finansija su obezbedili sami Hedren i Maršal), dok je realnost snimanja narativa sa lavovima postajao jasniji. Maršal i njegova ekipa (uključujući i direktora fotografije i budućeg reditelja Tvistera Jana de Bonta) nisu imali drugog izbora nego da scene snimaju u dokumentarnom stilu, pokrivajući akciju sa osam Panavižnovih 35-milimetarskih kamera. Određene scene, kao ona u kojoj Maršal vozi džip sa dva lava pozadi, zahtevale su više nedelja priprema.

Takođe je postalo očigledno da životinje nisu u stanju da prestanu da napadaju ekipu i glumce dovoljno dugo da bi scene bile snimljene. Dokumentavno je preko 70 napada: de Bonta je jedan lav praktično skalpirao, i završio je sa 120 kopči; Noel Maršal je mnogo puta bio ujeden, često pred kamerama, i bio je hospitalizovan sa gangrenom; Hedren je slomila nogu tokom snimanja scene sa slonom Timbom. I ova glumica je kasnije otkrila gangrenu na nozi – ni manje, ni više, dok je bila Džeriju u poseti, koji je ležao u bolnici zbog sopstvene povrede noge. Spisak se nastavlja. Grozna povreda Melani Grifit čak je zabeležena i kamerom, u sceni tokom koje je ležala na dohvat lava (bila joj je neophodna rekonstruktivna hirurška operacija lica).

Ovakvi incidenti su strpali film u nelagodno prepoznatljivu kategoriju: neki glumci i članovi ekipe otvoreno govore o mukama sa snimanja, dok drugi, uključujući i Melani Grifit, ne žele više da imaju bilo kakve veze s njim. Tokom snimanja je počelo da se priča da je, zbog toga što je Noel umešan u nju, produkcija pala pod „Kletvu Isterivača đavola" – svako ko je bio povezan s produkcijom je doživeo neobjašnjiv pad. Tu ima neke poente: priče su počele da kruže posle poplava i bolesti koji su razarali snimanje Rike, ubistava ili odbeglih lavova, uništene opreme i osmonedeljnog kašnjenja pre nastavka snimanja filma.

Za distribuciju je bilo potrebno još pola decenije, i Rika je konačno počela da se prikazuje 1981, i zaradila je skromnih 2 miliona dolara. Ali taj rezultat ne treba da iznenađuje: bez čitave priče u pozadini, film je aljkavi, ali ipak opčinjavajući metež.

Film je reklamiran kao „divlja komedija", i ova etiketa danas deluje kao retroaktivna odluka da se zamaskira činjenica da je Maršal želeo da snimi ozbiljnu dramu, ali u tome nije uspeo. U svakoj sceni su opipljiivi pokušaji glumaca da deluju nonšalantno dok uštogljeno izgovaraju tekst, izloženi neposrednoj opasnosti – dođe ti da poludiš od brige za njihovu bezbednost. Uzmimo za primer Togara, Ožiljka pre Kralja Lavova, koji divlja i otkida barem jedan ud po sceni, i gledajmo kako Noel Maršal pokušava da umanji značaj toga, kao da je Togar samo gost koji ne podnosi dobro alkohol.

Mnogi su se, verovatno neznajući, već upoznali sa ekscentričnim svetom koji su tokom sedmdesetih, u doba snimanja Rike, naseljavali Maršal, Hedren i njihova deca. Neverovatan foto serijal LAJF magazina pokazuje Melani Grifit i njenu porodicu kako sede u svom domu na Beverli Hilsu, sa Nilom i odraslim lavom kojeg su nabavili kada im je to predložio jedan dreser životinja. Kasnije su doveli još nekoliko lavova u kuću, pre nego što su komšije počele da se žale na buku, smrad, i generalno postali zabrinuti za bezbednost zbog toga što osam lavova živi u njihovoj blizini.

Površno gledano, čitava saga filma Rika tiče se „bolesne" porodice sa čistim namerama – bez obzira na to da li su svi članovi porodice delili te namere – koja je svakodnevno zarad filma izbegavala smrt. Međutim, ispunili su svoje namere. Fondacija Rika, neprofitna organizacija koju je osnovala Hedren, i koja uključuje utočište u rezervatu Šambala za velike mačke, od tada ne prestaje sa radom. Što se samog filma tiče, Rika ostaje prigušen bljesak ambicije iza scene, i fascinantan dokument o ugašenom žaru.

Još na VICE:

Kratki animirani film zbog kog ćete poželeti da date otkaz

Pitali smo glumce u Srbiji koju ulogu nikada ne bi prihvatili

Svi su zgroženi novom reklamom za 'Snežanu' – ali trejler je mnogo gori